​Život najprobadanijeg matadora u savremenoj istoriji

Sve slike posredstvom Ida Mizrahija. "Proboden" je izašao na iTunes, Netfliksu i Amazonu. Za više informacija, posetite sajt dokumentarca ovde.

Antonio Barera nije veliki borac sa bikovima. Kako je to definisao španski kritičar koride J.A. del Moral u dokumentarcu Ida Mizrahija "Proboden" (Gored), on nema "estetsku gracioznost". Drugim rečima, on nije jedan od "umetnički nastrojenih" matadora sa "estetskom čistotom… iz druge galaksije". Barera nikad ne doseže tačku u kojoj spektakl prestaje da bude "obična borba" i postaje "tragičan balet izvanredne lepote".

Ali on sve te svoje mane nadoknađuje nepokolebljivom hrabrošću. Barera ponosno "nudi svoj život 100 posto" svaki put kad uđe u arenu; i, sa 23 rane, iliti cornade, on je najranjavaniji matador u skorijoj istoriji. Dokumentarac "Proboden" daje nam uvid u njegova iskustva bliske smrti: na kolenima pred bikom od petsto kila dok pljušti kiša; kako skakuće po areni sa priručno podvezanom okrvavljenom butinom; kako tetura, golih prsa i golih guzova, krvareći iz više rana, dok se njegovo "odelo svetlosti" raspada po šavovima pod rogovima bika; kako ga na nosilima prebacuju u ambulantu kraj koride dok se bori za vazduh. Njegova supruga očajnički želi da on odustane, ali kad su se prvi put zaljubili jedno u drugo ona mu je obećala da nikad neće tražiti od njega da se povuče.

"Proboden" priča priču o pripremama Antonija Barere za plansko povlačenje iz borbe sa bikovima i o njegovoj poslednjoj borbi protiv zveri prigodno nazvanoj Bienvenido. Nakon što je u proleće prošle godine prikazan na većini festivala (uključujući u programu festivala Trajbeka), najšira publika sada može da pogleda film "Proboden" na internetu. Razgovarali smo sa režiserom Idom Mizrahijem o njegovom krvavom dokumentarcu i zašto ne očekuje da će borba sa bikovima u skorije vreme izumreti.

VICE: Kako ste prvi put čuli za Antonija Bareru? Jeste li bili njegov obožavalac?

Ido Mizrahi: Ne, nikako. Moj koscenarista [novinar Džef Grej] svojevremeno se zainteresovao za drevnu veštinu borbe sa bikovima. Upoznao se sa Antonijom Barerom u Španiji i uradio njegov profil. Ostali su u kontaktu, a kad je Antonio pomenuo da razmišlja da se povuče, pomislili smo da bi od toga mogao da nastane zanimljiv kratki film. Kad smo počeli da ga snimamo, međutim, shvatili smo da je to jedna mnogo duža priča… i da prosto želi da bude dugometražni dokumentarac.

Prema opštem mišljenju, Barera nije posebno talentovan borac sa bikovima. Šta vas je privuklo njemu kao temi?

- Meni je bilo zanimljivo to što nije jedan od bogova borbe sa bikovima. Nije imao umeće, duende, koje se očekuje od velikih figurasa, već je više bio običan čovek koji se samo trudi da se bavi tim poslom. Njegova sudbina mu je bila nametnuta: njegov otac bio je propali matador i gurnuo je Antonija pred bikove kad je ovaj imao sedam godina, ali on prosto nije imao žicu za to. I tako je izgradio sopstveni stil borbe sa bikovima koji se više svodio na vraćanje iz mrtvih, što ga je proslavilo. I morao je da održava taj stil zato što je on privlačio ljude da dolaze da ga gledaju.

Barera je Španac, ali je najveći deo karijere izgradio u Meksiku. Zbog čega je to tako?

- Antonio je osećao da je mnogo više dobrodošao u Meksiku iz raznih razloga, ali uglavnom zato što su Meksikanci zaista umeli da cene njegov trud. Španski affición je prilično kritičan kad je u pitanju hrabrost. Oni obično misle: Naravno da si hrabar, to se uzima zdravo za gotovo. Velika stvar je biti umetnik dok to radiš. A u Meksiku su govorili: Znamo da nisi veliki majstor, ali nam ipak pruži sve što imaš. Želimo da ispustiš creva u prašinu i poštovaćemo te zbog toga. A Antonio je mogao to da im pruži.

Borba sa bikovima je očigledno jedna veoma kontroverzna tema. Jeste li bili sigurni da će publika i kritičari moći da pređu preko rasprave o njenoj moralnosti?

- Znali smo da se krećemo po klimavom terenu, ali, na neki način, to i želiš kao filmski stvaralac. Izbor Antonija Barere kao protagoniste, umesto borbe sa bikovima uopšte, bio je dobar način da se ne krijemo od teme, da je pogledamo pravo u oči. Naročito kad se ima u vidu da Antonio nije idealan simbol borbe sa bikovima i ne pokazuje to savršeno umeće, tako da vas nikad ne zapljuskuje romantičnim viđenjem. Ne pokušavamo da opravdamo borbu sa bikovima, zbog čega mislim da se mnogim protivnicima borbe sa bikovima i dopao film, zato što on ne deluje kao film o borbi sa bikovima. To je film o opsesiji, životu i smrti, srušenim snovima, porodici.

Ali kako Antonio Barera naglašava na kraju filma, "Ja sam borac sa bikovima". Nije on "bilo ko" ko se bavi tim pitanjem. Da li bi neko kao Antonio, ili silne teme koje su proistekle iz njegove priče, uopšte postojao izvan borbe sa bikovima?

- Ne bi i to je upravo razlog zašto borbe sa bikovima još postoje. I dalje postoji naša uglavnom životinjska potreba da budemo blizu smrti u kontrolisanom okruženju. Danas nas vesti zatrpavaju smrću sa svih strana, ali to nije isto. Te smrti izaziva politika, nadmetanje – mnoge druge stvari. Prilika da uđemo u to kontrolisano okruženje i gledamo čoveka kako pokušava da pokori prirodu na taj način i da zajednički učestvujemo u tom teškom zadatku, mislim da je to ono što i dalje čini borbu sa bikovima relevantnom. Zato joj se i pruža toliko otpor. Da prosto izumire sama od sebe, ljudi bi je ostavili na miru. Ali mislim da ona i dalje ima mnogo obožavalaca i da i dalje postoji zato što zadovoljava neke primitivne nagone.

Da li je snimanje ovog filma izmenilo vaš stav prema borbi sa bikovima?

- Zatičem sebe kako me mnogo više zanima. Snimanje filma zahteva puno vremena, tako da prosto morate da se unesete u temu. Morate da naučite da razumete svoj subjekat a da istovremeno ne sudite o njemu. Nisam postao obožavalac, ali nisam ni protivnik. Što se mog senzibiliteta tiče, ne uživam nužno u tome, ali ima nešto u vezi sa svim tim što sada potpuno razumem i zbog čega mi je jasno zašto to i dalje postoji.

Kako je Barera reagovao na film?

- Pojma nemam. Eto još jedne realnosti kad pokušavate da snimite film o matadoru: on je neuhvatljiv. On je poput bika; ako mu se ne nalazite u perifernom vidu, ne možete doći do Antonija Barere. Koliko god da smo bili bliski i intimni sa njim tokom snimanja, kad nije ispred nas fizički, ne možemo da dopremo do njega. Čim smo završili snimanje, želeo sam njegovo mišljenje o materijalu pre nego što zaključim finalnu verziju, ali mi nikad nije odgovorio.

Je li bilo teško snimati tako bitne trenutke njegovog života?

- Sreli smo ga u času kad je donosio najbolniju odluku u svom životu. Probadanje iznova i iznova za njega više nije bilo bolno, ali doneti odluku da se povuče iz borbe sa bikovima? To je bilo istinski bolno. Dok smo snimali njegovu porodicu u danima pred poslednju borbu… mi za njih gotovo da nismo postojali. Snimali smo ljude koji su morali da se nose sa nekim životnim odlukama. I svi su imali veliki lični ulog u toj priči: njegova supruga, njegova ćerka, njegov tast. Svi su bili toliko uneseni u sve to da je kamera bila vrlo nisko na listi njihovih prioriteta, a mi smo se našli u prilici da snimamo veoma autentične stvari. To je jedna vrlo privilegovana vizura, imati pravi pristup nečemu, što je neverovatno retko u dokumentarcima.

Za više informacija, posetite sajt dokumentarca ovde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu