​Kako je gej kultura oblikovala savremeni svet

Gregori Vuds piše o istorijatu gejeva i lezbejki još od osamdesetih. Njegova najnovija knjiga, Homintern, bavi se starom dobrom teorijom zavere: da su se gejevi ozbiljno nameračili da sjebu prirodni poredak stvari. Idejom da je, poput onih mrskih komunista i Jevreja, LGBT zajednica tokom istorije stvarala podzemne mreže i kovala prekogranične zavere – spremajući se za neku vrstu ružičaste revolucije.

Ideja je smešna, naravno, ali kao marljivi istoričar, Vuds detaljno beleži kako su se ovi strahovi negovali, od nacista u Berlinu tridesetih do hrišćanskih evangelista tokom epidemije AIDS-a. On uspeva da predstavi obe strane priče; bavi se ne samo progonom gej ljudi, već i opisuje život i dela slavnih ličnosti kao što su Somerset Mom, Oskar Vajld, Suzan Zontag i Džejms Boldvin, da bi pokušao da shvati zašto su gejevi toliko putovali (pomoć: uglavnom da bi pobegli od svojih ugnjetavača) i zašto su nastale mreže gejeva (uglavnom zbog seksa i iz solidarnosti).

Iako knjiga ne krije svoj podsmeh prema ideji o "gej mafiji", ona – slučajno ili namerno – beleži ogroman uticaj koji je gej senzibilitet izvršio na zapadnjačku kulturu. Suzan Zontag je jednom izjavila da je "homoseksualna estetika" bila jedna od "pionirskih snaga modernog senzibiliteta". Setivši se reči Zontagove, pozvala sam Gregorija da ga priupitam zašto je andergraund gej kultura toliko bajna da je vlade doživljavaju kao istinsku pretnju.

VICE: Zdravo, Gregori. Šta je bila tvoja motivacija za pisanje ove knjige?

Gregori Vuds: Smatram je nekom vrstom nastavka istorije muške gej književnosti koju sam napisao devedesetih. Tada sam se bio usredsredio na 20. vek, zato što je u to vreme objavljena većina dostupne literature, ali osećao sam da ima još mnogo toga da se kaže o uticaju gej kulture. Postoji snažan utisak u gej medijima i kulturnoj kritici da je naša istorija anglofona – britanska ili američka. Želeo sam to da opovrgnem i istaknem istorijat gej kulture u Evropi i šire, ali i da proširim temu i pobliže proučim lezbejske mreže.

Odakle potiče izraz "Hominterna"?

- Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina postojala je organizacija po imenu "Kominterna" – "Komunistička internacionala" – koju je osnovao Lenjin i koja se bavila širenjem komunizma preko međunarodnih granica. Zapadne sile doživljavale su je kao pretnju. Onomad se često pojavljivala u vestima, te su mnogi gejevi smislili kemp šalu da onda postoji i "Hominterna".

- Ovom igrom reči oni su zapravo hteli da kažu da homoseksualci takođe mogu da vrše uticaj preko granica koje društvo obično postavlja. Ta mitska organizacija Hominterna mogla bi da sklapa saveze preko državnih granica, na primer, i stvara alternativni svet postojanja za ljude prisiljene da žive živote na veoma skučene i tajnovite načine. Bila je to sprdnja, ali je to bio i san, mogućnost, način za upoznavanje drugih ljudi iz drugih društava i otpor tlačenju.

Da li je ideja o Hominterni bila prilično opasna u glavama nekih ljudi?

- Jeste. Ideja o postojanju homoseksualaca raširila se početkom 20. veka – uglavnom među naučnicima i seksolozima koji su počeli da etiketiraju ovaj identitet. Istovremeno, pročuli su se skandali kao što su suđenje Oskaru Vajldu ili suđenje Redklif Hol za opscenost povodom njene knjige Vrelo samoće. Ova nagla vidljivost izazvala je paniku među ljudima – i stvorila ideju o masi homoseksualaca koji se skrivaju iza zatvorenih vrata ili u grmlju. Ljudi su homoseksualnost doživeli kao preteće, subverzivno prisustvo koje bi moglo da se organizuje.

Ideja o gejevima kao jednoj homogenoj grupi zvuči urnebesno, ali ti uspevaš da dokažeš postojanje džepova kulture u kojima su se tokom istorije gejevi češće okupljali; moda, pozorište i književni krugovi. Zašto misliš da su gejeve više privlačile ove oblasti?

- Teško je reći. Nema ničeg genetskog što gejeve čini kreativnijim. A opet kad se čovek osvrne, širom sveta zapaža se taj isti obrazac.

- Pretpostavljam da je jedan od odgovora uzimanje u obzir ideje o "ženstvenim" muškarcima i "muževnim" ženama. Pojedinci koji se ne uklapaju u standardne rodne uloge prisiljeni su da redefinišu sebe kako bi prošli kao muževni muškarci i ženstvene žene. Oni moraju da redefinišu svet oko sebe kako bi se uklopili u njega. Jedan od načina da se to postigne je da izgradite sopstvenu estetiku. Odrastanje u nemogućnosti da uzmete svoju rodnu ulogu zdravo za gotovo i nikad ne dovedete u pitanje nametnutu primoralo je čoveka da se zapita: 'Kako će onda ovo da mi prođe?'

Pominješ da su brojni američki spisatelji kao što su Džejms Boldvin, Gertruda Stajn i Alen Ginzberg odlazili u Pariz početkom dvadesetog veka. Zašto je to bilo tako?

- Bilo je to delom pitanje ekonomije – evropske valute bile su slabije u odnosu na dolar. Bila je to ono što je Stajn nazivala "izgubljenom generacijom" slikara i pisaca koju je zahvatila opšta moda mladih ljudi da putuju u Evropu, makar do kraha Vol Strita 1929. godine. Pretpostavljam da je na delu bio mamurluk od bezobraznih 1890-tih, estetike poznog 19. veka, koja je i dalje bila privlačna mnogim Amerikancima. Što se Pariza tiče, bio je atraktivan i Napoleonov kodeks – liberalniji zakonski sistem nego što je bio u Sjedinjenim Državama ili Velikoj Britaniji.

- Čak i danas, verovatnije je da će gejevi i lezbejke u Americi imati pasoš. Ako su vam u glavu utuvili da se ne uklapate u društvo u kojem ste odrasli, onda ćete možda početi da tražite neko drugo mesto za život.

Nakon što si napisao ovu knjigu, šta je tvoj zaključak? Da li su vlade imale stvarnog razloga za zabrinutost? Da li su se gejevi zaista politički organizovali?

- Strah je nastajao iz utiska da se gejevi nešto krišom domunđavaju – i ne samo o svojim seksualnim životima, već da se organizuju protiv država. Naravno, povremeno otkriće homoseksualnih špijuna uzimalo se kao potvrda da se to zaista dešava. Ova sumnja postojala je sa obe strane nekadašnje Gvozdene zavese. Ali ispada da nema nikakve istine u svemu tome, danas je veoma teško zamisliti gejeve kao masovne subverzivne aktiviste. Danas je jednako moguće da će oni glasati za desnicu baš kao i za levicu, u želji da zaštite svoje džepove i prihode baš kao i svako drugi.

- Na samom početku knjige kažem da je Hominterna prisustvo homoseksualnih muškarac i žena u današnjem društvu, a potom kažem da Hominterna ne postoji. Zadovoljan sam tom postavkom. Ne postoji zvanično organizovana mreža istopolno orijentisanih ljudi koji rade protiv interesa heteroseksualne većine. Sa druge strane, sa kulturološkog stanovišta, zanimljivo je videti kako se grupe formiraju i reorganizuju, kako nastaju prekogranični savezi, fleksibilne i bezoblične mase ljudi koji vrše određeni kulturni uticaj. Jer to u kreativnim smislu predstavlja nešto istinski drugačije.

Kakav je, dakle, uticaj ova "bezoblična masa" LGBT ljudi izvršila na modernu zapadnjačku kulturu?

- Nije to prosto samo da su gejevi bili uključeni u razne vidove umetnosti – i strejt ljudi su bili prilično uspešni u tome – već su gej ljudi to radili iz sveže perspektive, posmatrajući stvari iz drugog ugla zbog svoje pozicije različitosti. Dovoljno je samo pomisliti na paradokse Oskara Vajlda da biste videli ovaj proces na delu. Oni su bacili novo svetlo na ono što se doživljavalo kao fiksne rodne uloge, izvrćući ih pokazivanjem da je moguć život muževne žene ili ženstvenog muškarca. To je, zauzvrat, izrodilo potpuno svežu estetiku – u modi, naravno, ali i u plesu, na filmu, u pozorištu i, konačno, u čitavoj popularnoj kulturi. Takođe, imam utisak da su mnogi ovi ljudi, sami po sebi, po tome kako su se nosili u svakodnevnom životu, Vajld ili Kventin Krisp, Redklif Hol ili Gertruda Stajn, bili živo otelotvorenje "kvirnesa" kojem su običniji ljudi mogli da se čude ili uče iz njega, možda ga čak i oponašaju.

Istorijski gledano, gejevi su se pronalazili među sobom iz nužde. Kako je dekriminalizacija homoseksualnosti i relativna asimilacija LGBT ljudi promenila potrebu za postojanjem tih prvobitnih mreža i veza?

- To vam je slično onome što smo imali običaj da govorimo tokom pokreta za oslobođenje gejeva krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih – radimo na stvaranju društva u kom neće biti potrebe za gej pokretom. Jer, u idealnoj situaciji, živeli bismo u svetu u kom ne bi bilo diskriminacije i ne bi bilo potrebe za razgraničavanjem homoseksualaca i heteroseksualaca. Ni za trenutak ne verujem da se čovečanstvo u celini kreće u tom pravcu, ali da se to dešava, zabrinulo bi me da sa potpunom asimilacijom i prihvatanjem onda ne bi bilo podstreka ili energije gej ljudi za povezivanjem ili pretvaranjem nepovoljnog položaja, tlačenja ili razlike u nešto sasvim drugo. Gde bi onda nastajale iskre kreativnosti?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu