Gde završava to silno neprodato pecivo iz pekara u Beogradu

Svaki put kad bacim hleb, pitam se – gde će mi duša? Bez obzira što ga skupim u kesu i okačim o kontejner, da se ne pomeša sa ostalim đubretom. Možda će nekom taj komad kruha biti potreban. Tako kontam. Da operem savest.

Samo onaj sasvim buđav pridružim otpadnom sadržaju. Koji u Srbiji nema mogućnosti da bude recikliran, već se razgrađuje na deponijama sa sve drugim komunalnim kamarama. Tinja, ključa, stvara štetne gasove.

Pa još razmišljam da hleb treba da bude skuplji, da se ne bi tako olako bacao. Međutim, svaki ovakav pokušaj završava pobunom javnosti, pa se prave neke „narodne" vekne za siromašne, dok se prosečnima nudi silesija sastava i oblika.

Relativno niska cena tog „običnog", nadomešćuje se skupoćom kifli, piroški, đevreka, bureka… U mnogobrojnim pekarama koje ovde niču kao pečurke posle kiše. Unosan biznis, reklo bi se po njihovoj koncentraciji.

Dalje se pitam, šta li rade te sve silne radnje, S.T.R- ovi, sa dnevnim ostacima. I rešim da saznam.

Na tu pekaru sa meni neatraktivnim nazivom u Kosovskoj (jer zdravo i ukusno ne mogu da povežem), otkidam. Istina, uvek uzimam jedno te isto, štapiće sa sirom, u obilnoj ponudi svega i svačega, rol-viršli, slanih i slatkih pita, sendvičića, buhtli, kroasana sa raznim nadevima na koje uvek čeka podugačak red građana.

Srećom, tu je gazda, pa iz prve ruke saznajem da se sve što se ne proda (do 22 sata), poklanja kao hrana za kučiće.

Vlasnik misli da se radi o Orki, podstanici u Obrenovcu, ali nije sasvim siguran. Taj čovek kome se daje ostatke iz večeri u veče, dođe, uzme, zahvali se i ode, nema tu mesta za razgovore. „Što psima, zašto ne siromašnim ljudima", pitam. Ne bi nikog da ponižava bajatim pecivom, tako ovo objašnjava.

Nudi mi da uzmem šta želim, ali odbijam. Ne bih da bilo šta utiče na nezavisnost novinarstva.

U obližnjoj pekari nazvanoj prezimenom, postignuta je druga vrsta dila. Dve kese se s večeri daju jednom prosjaku, a resto organizaciji „Živimo zajedno", čiji su članovi deca sa smetnjama. Uostalom, i sam gazda pojede izjutra nešto što zaostane u rafovima.

Podstaknuta primedbom prethodnog vlasnika o „ponižavanju", pravim smrknuto lice na zamišljenu sliku da do dece stiže nešto užeglo. Ispostavlja se da grešim, pecivo se peče preko celog dana, pa se udruženju prosleđuje maltene topla tura. Nije to kao kod drugih, kaže, kad im ostanu produkti sa šunkom i kačkavaljem, celodnevno grejanim sijalicom. Pa se množe streptokoke, i druge bakterije i bacili u idealnim mikroklimatskim uslovima. Kao i posledice - bolesti. Oboje cokćemo u znak neodobravanja.

Da bi rečeno o svežini poklanjanog dokazao, vlasnik zove upravnika „Živimo zajedno", i ćaskaju par minuta. Ne pominju „sporno" pitanje, ali valjda je prijateljski ton spike dovoljan da mi rasprši sumnje. A da bi iskaz dobio na još većoj težini, otkriva mi praksu svojih prethodnika.

Oni su sve bacali u kontejner, „pa se gomila Roma oko toga grabila". Propalu konkurenciju ne krivi mnogo kad vlast nije rešila problem organskog otpada. Stoga, to mi on garantuje (u poverenju), većina pekara slično „posluje". Sigurno mi to neće priznati, ali kamare jestivih otpadaka se baca. „1.000 odsto", izraženo matematički nemogućim izrazom.

Za drugačiju, plemenitu politiku ovog preduzetnika se raščulo, zato svakodnevno tu dolaze taj beskućnik, rodom sa Voždovca (njemu su kupili satelitsku antenu, da gleda poljoprivredne emisije, samo ne saznajem gde od bujice opisa antene i tog Voždovčanina), kao i dva prodavca uličnih novina. I oni dobijaju deo viška. „Tačni su kao sat", primećuje gazda.

Da još bolje ilustruje poentu, pripoveda kako sa braćom drži i pekaru u jednom prigradskom naselju koju su, u toku predizborne kampanje, posetili neki SNS-ovci. I nudili im svašta, samo da se tu slikaju, za šta braća nisu htela da čuju. Pa ništa nisu ni dobili.

Ništa im i ne treba, jer svoj posao „ozbiljno shvataju". I tu ozbiljnost „dokazuju delima, a ne rečima", zaključkak je kojim me ispraća .

Poučena njegovom slutnjom da mi niko neće priznati šta stvarno radi sa ostacima, nadalje se ne predstavljam kao novinarka. Ulazim kao kupac, a dobijam odgovore kao neko ko je došao da se ogrebe. Valjda su im sumnjiva kolica – „krmača" koja svuda vucaram za sobom. Prodavci očito nisu ovlašćeni da raspolažu proizvodima po svom ćefu. A i kraj radnog vremena je još daleko.

Tako je nizu pekara što ih nadalje obilazim restl „rezervisan", nekom za svinje svakodnevnog „odbavljača", drugom za „neku ženu koja stalno dolazi, a ne zna se šta sa tim posle radi". Neki rade danonoćno, pa sve što se pravi u „malim serijama", sukcesivno nestaje u ustima legitimnih potrošača. Gladnim, da i ne mare šta su progutala.

Šta rade pekare u lancu, sa desetinama lokala u finansijskom obrtu? „Mi sve pojedemo", šali se jedna prodavačica, ali druga ozbiljno kaže da vraćaju u centralu. Cenim da će mi to biti prvi zvanični dopis sa zahtevom za izjavu o sudbini bajatog hleba i peciva, samo naoko prozaičnim.

Ali sve se rešava preko telefona, ili bar donekle. Prijazna službenica kaže da, koliko je njoj poznato, deo ide u mrvice, ali za drugi deo ne zna. Proveriće. Na svakodnevno javljanje ponavlja obećanje, dok se na kraju ne obaveže da će me sama izvestiti. Zapravo, da nema potrebe da je i dalje gnjavim. Znate ono „javiću se ja tebi, nemoj ti meni", poslovično za rastanke.

U centrali jedne druge velike pekare me obaveštavaju da se ostaci prodaju „nekom čoveku". A on, valjda, time hrani svinje. Cena restla je prava sitnica, 10 dinara za kilo. Fair enough, ili enough is enough, ako Englezi tako prevode "vala, dosta je bilo". Malo im zarade od rol-viršli, slanih i slatkih pita, sendvičića, buhtli, kroasana sa raznim nadevima. Ovo ponavljam sa razlogom: od pekare do pekare, ponuda je jednoobrazna.

Ima i radnji sa večernjom akcijom. Sve se prodaje u pola cene. Da li to znači da oni koji ovo ne upražnjavaju, isuviše dobro posluju? Ili ni oni neće da „ponižavaju" siromašne?

Dve pekare istog gazde na razdaljini od stotinak metara, na Banjičkoj pijaci, daju mogućnost dvočasovne rasprodaje pred zatvaranje. „Nekad je gužva, a nekad nije", šturo odgovara prodavačica. Izgleda da joj je dosadno usled nedostatka klijentele. Kupujem pletenicu, da je malo zabavim, ali i da vidim čemu će se za sat vremena prepoloviti cena.

Testo nije sasvim suvo, ali bi mi dobro legao jogurt. Jogurt, međutim, nije pokriven povoljnijim uslovima kupovine.

Ali i nakon akcije ostane ponešto neprodatog. Ne mnogo, pa par dana treba da se nakupi „dve crne kese", one za đubre, primećujem. Tad opet nastupa „neka žena" ili „čovek", koji to nosi… Pogodite, kome? Naravno, svinjama.

Eto šta jedu srpske svinje! Da li je to po pravilima „zdrave ishrane"? Sumnjam. Pre bih rekla da od tog silnog hleba i peciva one postaju gojazne. I teže na vagi, pre no što dospeju u naše stomake. I sa njima sav taj skrob koji se nikako ne preporučuje. Zato, pređite na mangulice, ako se i njima sad ne nose ostaci sa pekarskih tezgi.

Na drugom kraju grada, Dorćolu, jedna je pekara večernje pojevtinjenje preinačila u jednomesečno. „Cene niže i do 50%,", piše na izlogu, što, preneto na jezik drugih trgovinskih grana znači da tek par artikala spadaju u ovakve povoljnosti. „Hteli smo da izađemo u susret siromašnim u teškom vremenu", tumači mlada radnica potez poslodavaca.

A kako „nezahvalni" narod reaguje? Proučava cene i buni se što su neke podignute. Recimo, pita sa mesom je bila 500 dinara za kilo, što je nakon sedam sati bilo 250. Sad je redovna svota koju treba da izdvoje za polutku tepsije - 350 dinara.

- Recite, ko inače kupuje na akciji, da li stvarno sirotinja - koristim njenu blagoglagoljivost.

- Ne možete ni da zamislite kakvi sve dolaze - značajno me gleda. Očigledno aludira da među njima ima i dobro situiranih. I ovde nešto kupujem, pitu s pečurkama, „lazurno" posutim po korama.

Odlučna da zaokružim ciklus, odlazim u pekaru na Banjici, kod one nadrkane prodavačice. Odatle izlaze tri mladića sa trouglovima pice, zaustavljam ih pitanjima. Da li znaju za akciju, ili su slučajno nabasali?

Nisu za nju imali pojma, pa ih je upolovačena cena obradovala. Kupili bi i da nije bila akcijska, „bili su izbezumljeni od gladi". Da li će da ih zasite ti skartonjeni parčići, pitam se. I ulazim, da se lično uverim u odnos cene i kvaliteta i kvantiteta.

Na okrugloj dasci skupila se dva trougla, nadev se sprčio do neprepoznatljivosti. Ničeg drugog nema na musavim gondolama. Samo u dve kutije – vanilice i štapići sa susamom. Oduševljena drugim, lako se odlučujem.

Ali to nije upola cene, odbojno mi kaže radnica. Da li i ona sudi po „krmača" – kolicima? Nema veze, velim, i ona mi meri 100 grama. Halapljivo se mašim za štanglicu, i vrlo se neprijatno iznenadim. Teško da sam nešto tako odvratno ikada zagrizla.

Ti štapići i treba da odstoje - zato im se i ne menja cena - ali ovoliko? Da se bljutavo rasprše u ustima, sa jedinim ukusom kima, koji ne podnosim. Ali ga, mlevenog, nisam prepoznala dok se nije uzjogunio po nepcima.

Ostavljam punu kesu na jednoj uličnoj pepeljari, u blizini nije bilo ničeg zgodnijeg. Ako naiđe neki pravi sirotan, s tolerancijom na kim, da može da se posluži.

Istraživački zadatak završavam zaključkom, tačnije čvrstim obećanjem sebi da ću nadalje hleb ekonomičnije tretirati. Kupovati po dnevnoj potrebi - premda sam to pokušavala, ali baš tada izjutra zafali. Ostatke čuvati i nositi majstoru u komšiluku koji to skuplja, i preusmerava… svinjama.

Jadne te svinje, kakav je njihov život od rođenja do našeg tanjira? I šta bi one jele, da mi nismo tako bahati?

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram