Reklame
Svaštara

Kroz šta sam sve prošla kao novinarka kad me je tužila crkva

Natuknuo mi je da ćemo nešto, možda, morati i da platimo, iz čistog pijeteta suda prema crkvi. Gde je tu onda nezavisnost, sekularnost i ostali časni epiteti državnih organa?

pisao Dragana Nikoletic
14 Mart 2016, 10:49am

Poznato je pravilo: pazi šta želiš, da ti se ne ostvari, ali zna se i da strahovi umeju da privuku svoj mračni objekat. Tako, ja se užasno plašim suđenja, mrzim ih, osim u filmovima, a ona su me u poslednje vreme spopala. Tačnije, sudski su me spopali popovi različitih rangova.

Kad sam dobila prvi poziv, odsekle su mi se noge, ili, ilustrativnije – usrala sam se. Stigao je na redakciju medija za koji sam tvrdila da је taj „sveti otac" koristio funkciju u cilju bogaćenja. Ništa ekskluzivno, kad pogledaš sve te luksuzne aute kojima se voze oni koji propagiraju odricanje od ovozemaljskog blaga u cilju zadobijanja „carstva nebeskoga". I to je vidljivi vrh izobilja stečenog zagovaranjem suprotnog. Što bi reklo – taj pripadnik klira je tek slučajan uzorak.

Foto: Secret Pilgrim/Flickr

Sa druge strane, ja nisam siroma' baš k'o crkveni miš (zašto li se baš ovo kaže?), ali na svoje ime imam samo 20 kvadrata, i baš ništa više. Večiti sam honorarac, što znači da su mi i mesečna primanja klimava. Ali, tešim se onim čime i većina sličnog imovnog stanja: bar mirno spavam. Ili sam spavala, do te prve tužbe.

U toj redakciji su me „delegirali" da pišem o crkvi jer sam, kao, o tome imala više pojma od drugih. Suština je da sam nekad bila aktivna vernica, pa otud „veze" i insajdersko poznavanje materije.

E, sad, o tom „mom" popu su svašta pričali, ali ne pod svojim imenom, iz straha od odmazde i za sopstvenu poziciju. Jedini koji je hteo da se izjasni jasno i glasno bio je na lošem glasu zbog radikalnog desničarenja (recimo, bio je jedan od glavnih bundžija protiv Parade ponosa, smatravši da „božanstveni organ", kako je nazivao „ćunu", treba da završi isključivo u ženskom polnom organu, i to, naravno, radi dobijanja poroda), pa ga, stoga, nisam ni izdvojila od drugih izvora, objedinih nazivom „anonimni".

Bilo kako bilo, prvo nisam htela da primim „plavo pismo" iz suda, prema tradiciji mojih muških ispisnika koji su svojevremeno listom odbijali da preuzmu pozive za vojsku. Mislila sam da ću tako da zaobiđem obavezu odazivanja i posledično, odgovornost.

Ali, dečko zadužen za dostavu, zaposlen u tom mediju, ubedio me je u suprotno otprilike ovim rečima „ma, sve je kul, glavni urednik je već primio i potpisao". Jer, to vam je pravio kod takvih tužbi, okrivljeni biva i glodur (glavni i odgovorni urednik), i novina koja je objavila „klevetu". Sreća u nesreći, jer se onda angažuje i zajednički advokat.

Tako smo zajedno sastavili i odgovor na optužbe u kom smo istakli besmisao zahteva za besmisleno visoko obeštećenje, na ime „pretrpljene duševne boli". Čudo jedno kakva je moć para, da zaceli i takve rane.

Međutim, ja sam na novinarskoj duši imala veći teret: narečenog popa nisam imala za sagovornika u datom tekstu. Probala sam da ga kontaktiram, nije da nisam, ali nedovoljno uporno, zavedena „pravednim" besom protiv pojedinaca (i šire) u instituciji koja predstavlja Boga, u koga, ponavljam, verujem. Uprkos svemu što stavljam na teret posredničkom aparatu, a čiji sam mali deo dotakla u tekstu.

Ali, i njegovi argumenti su bili smešni, da bol trpi usled sramote da se, tako ukaljanog ugleda, suoči sa kolegama i vernicima. Izem ti ja taj ugled, kad jedan novinski tekst može da ga naruši.

Ipak, to spada u domen sudske odluke, ali i logike koja nestaje netragom kada je strah u pitanju. Sve vreme sam bila pod dejstvom stresa, iako me je drugarica bodrila rečima da od svega mogu da napravim umetnički performans. Nije me tešilo ni to što bi danak platila firma, ni svest o komadnoj odgovornosti, jer ja nisam početnik, i znam da bez „druge strane", istina ne pije vodu.

Svako malo sam zapadala u agoniju dok je vreme prolazilo, do granice nade da će slučaj da zastari, kao u predmetu Pahomije.

Na ruku mi je išao i štrajk advokata, do jednog dana, oko dve godine posle, kad stiže i drugi poziv – na ročište. U međuvremenu sam već bila zaboravila šta sam ono verbalno defekalizovala. I dodatno se nervno rastrojila.

Šta može da mi uradi pop „obeščašćen" mojim napisima? Da me dovede do prosjačkog štapa (jer neko mi reče da i meni može da se oduzima od honorara, u ovom slučaju, s obzirom na svotu, i nakon smrti), da me baci u zatvor, da me negde, potajno, ubije? Sve to mi je prolazilo kroz glavu, uporedo sa sećanjem na Hristove muke. Izmrcvarena brigama, na sve sam mogla da pristanem, samo da se sve što pre završi. Jer, da opet naglasim: užasno se plašim suđenja.

Uoči Dana D, advokat firme mi, nenadano, uli samopouzdanje. Ma, to je formalnost, lakonski je primetio, strovalivši mi kamen sa srca. Ipak, sutradan prođosmo kroz tužbu u kafančetu pored suda. I kroz moje „britke" redove, koji su mogli biti i mnogo oštriji nakon još dve godine izučavanja situacija koje ne služe na čast instituciji staroj 20 vekova.

Zaključak advokata je bio: nema šanse da nas dobije! Njegov entuzijazam je svom silinom prešao na mene.

Uđosmo u hol sa sudnicama sličan onom u filmovima, iako malo skromniji. Poznadoh svoju po osobi u mantiji na klupici ispred, u pratnji skockane advokatice. Mlade, što ne znači i manje željne „pravde" za svog klijenta. Na moju nesreću, likom – običnog, čak dobrodušnog starca. Da nikad s njim ne spojiš tvrdnje da je u navedeno vreme žario i palio. Taj ni mrava ne bi zgazio, takvu je facu bio složio, a kamoli meštetario. Suočavanje s njim će biti ozbiljan zadatak, a ne formalnost, s obzirom na moju naivnu veru u prvi utisak.

Ali, ni u mom liku nema ničeg od zloće, pa smatram da smo na sudiju ostavili podjednaku impresiju. Sudija je meni, opet, delovao kao razuman i inteligentan, i nadasve strpljiv čovek. Da sasluša i prevede crkvene termine daktilografkinji, i njemu samom nedovoljno bliske.

Svi ti izrazi činili su tiradu „mog" popa od oko 40 minuta, s detaljnim opisom bola, ali i njegove pred-pred-predistorije. Sve u smislu isticanja tog ugleda, dokazanog činovima. I dalje, srozavanje moje malenkosti koja se, zapravo, drznula da kalja sve što je sveto našem narodu. Tako je on tu situaciju predstavio.

Povremeno bi me pogledavao tim svojim „dobrim" staračkim očima. Bi mi ga malo i žao, i znam da bih potpala pod njihov uticaj, da smo se sreli u normalnim okolnostima.

Po potonjem savetu advokata, ne smem da zalazim u detalje koji bi mogli da dovedu do nove tužbe, ako se tužitelj u bilo čemu prepozna. A to ne bih mogla da podnesem, iako čovek ne zna tačno šta sve može, dok se ne uvali u sve svoje strahove.

Pa, recimo, nisam mogla da pretpostavim da će strah da nestane kad na mene dođe red da svedočim. Obuzeta do tad nepoznatom hrabrošću, besedila sam kao Jovanka Orleanka (ili mi se tako činilo). Ili kao profesionalac, učestali akter suđenja, osokoljena njegovom razvodnjenom retorikom. I još više, unakrsnim pitanjima advokatice.

A ona je išla na kartu da izazove moju grižu savesti. Da me suoči sa mojom trivijalnošću spram svetinje na koju sam, blasfemično, udarila. Tad sam se baš ražestila, para mi je išla na uši, ali me je sudija prekinuo. Ne znam da li sam tako naštetila svom glavnom uredniku, mediju, i, naravno, svojoj raspaljenoj individui.

Sledila je razmena pravničkih floskula dvoje advokata, hrpe laiku neponovljivih izraza. Sudu verovatnije značajnijih od mog izlaganja, iako sam se ja osećala kao da mi neko otima mojih „pet minuta slave".

Ali, premda mi se činilo da sam bila maestralna, advokatov elan je splasnuo na kraju. Natuknuo mi je da ćemo nešto, možda, morati i da platimo, iz čistog pijeteta suda prema crkvi.

Gde je tu onda nezavisnost, sekularnost i ostali časni epiteti državnih organa?

Slučaj je ostao da se krčka do konačne presude, kad mi iz iste redakcije javiše: sad te tuži taj i taj nosilac mantije. Eto, tako sam platila žal što je prethodno suđenje prekinuto u času zahuktavanja mog „pravednog gneva".

I opet taj strah, groznica, nesanica. Kome ja da tužim za ono što mi se u utrobi događa? I šta bi moju bol stišalo, osim da me ostave na miru?

Međutim, kao u izreci „pustio bih ja njega, ali neće on mene", uhvatila me jaka želja da nastavim da „perom" bijem bitke protiv svega onog što nije bilo po volji ni Hristu, po Bibliji. Kao da me je on lično ovlastio za tu misiju.

I novinarsko šesto čulo mi je govorilo da sam na pravom putu, da se osinje gnezdo nije badava uzjogunilo. Da tek sad treba da zapucam iz sveg oružja. I da je ovo najvažnija stvar koju sam ikad uradila, s profesionalnog aspekta.

Ali, mediji su čudni, njih svaka tema tek periodično zanima. Možda bih i ja mislila da je trenutak da odahnemo, da ja treba da platim kaznu iz svog džepa, ili da mi preti robija.

Ali, zar nije baš to što oni žele – da umuknu glas tzv. sedme sile, i tako nesmetano čine sve što im se hoće. Mogu da se zakunem da ni u kakvog boga oni ne veruju, jer bi od njega tražili pravdu.

Vratimo se strahu: za njega nema boljeg leka od direktnog suočavanja. Pa, ako i ne odradi odjednom, doakaće mu ponovna terapija.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram