Post Mortem: Život i smrti sudskog istražitelja

Sećam se kad sam po prvi put omirisao mozak. Moj deda je lomio lobanje ulovljenih veverica. Pentrale su se niz par orahe i hrastove u šumarku u Luizijani u kom sam odrastao, dospele bi njemu na nišan – a zatim, ništavilo.

Bio sam jako mali u to vreme, pa mi nije delovalo čudno što bi mozak veverica završio u kajgani koju je baka spremala za deku. I sam bih pojeo malo. Siva masa ovih pacova sa drveta zasladila bi inače bezukusna jela kakva su se spremala u ovom ruralnom kraju.

Kad sam kao odrasla osoba radio u mrtvačnici, taj miris bi mi se dugo zadržao u nozdrvama. Možda zbog kiselkaste kombinacije krvi i cerebrospinalne tečnosti. Miris duša.

Dobro se sećam poslednje prilike da omirišem mozak. U julu 2004. godine, gledao sam odozdo u šasiju jedne "tojote". Ležeći na leđima, proučavao sam naslage prljavštine i mrlje od katrana koje su prekrivale ležišta, gume, i prednju osovinu. U ovoj crnoj tapiseriji tražio sam svetlucave nizove ružičaste i sive boje. Majušne grudvice su praktično blistale u mašineriji. Neke su visile poput stalaktita, skoro meni do nosa. Druge su bile razmazane tu i tamo, svedočeći o nekom brutalno nasilnom događaju.

Ovaj mozak pripadao je dečaku starom nepune dve godine. Tog jutra, majka ga je ostavila kod bake. Dok je vozila unazad ka putu, dete je pritrčalo kolima, možda u pokušaju da se ponovo pozdravi sa mamom. Ona je kasnije opisala da je osetila kako su točkovi prešli preko blage neravnine pre nego što se odvezla. Očigledno tada nije imala pojma da je ta neravnina bila lobanja njenog sina, smrvljena između gume i korena obližnjeg bora. Produžila je ka poslu, nesvesno razmazavši mozak svog deteta po karoseriji automobila.

Kad sam ja stigao, hitna pomoć je majci već ubrizgala sedative. Kažu da se prethodno otimala, vrištala, cepala odeću i udarala glavom o beton. U morbidnom kontekstu, moglo bi se reći da je najzad našla smisao života. Kiselina joj je gorela u grlu. Možda je po prvi put bila svesna sopstvenog tkiva uzdrhtalog od straha, dok joj je mučnina grčila stomak.

Iz tridesetogodišnjeg iskustva, mogu vam reći da se sa ovakvim buđenjima patolozi suočavaju svakodnevno. Deo našeg posla je da gledamo kako se ljudi bude iz iluzorno srećnih života, dok smrt svirepo kida svakodnevnu stvarnost sa njih. Kad ih ono neizbežno najzad udari u lice, mnogi od ovih ljudi skrenu s uma.

Na drugom sastanku sa suprugom, rekla mi je u šali: „Nisam mislila o smrti pre nego što sam tebe upoznala". Smrt je, izgleda, kao starački prdež koji svi učtivo ignorišemo. Retko ko na takvoj pojavi gradi karijeru. Mojim kolegama i meni, smrt je više kao sirenina pesma. Krešendo krvi, crvi, traume i vriske nas iz nekog razloga privlači

Veći deo života proveo sam kao sudski istražitelj koji otkriva uzrok nečije smrti. Počeo sam u gradskom patološkom odeljenju Nju Orleansa, a tri decenije kasnije, završio sam kao stariji istražitelj u Fulton Kaunti odseku za patologiju u Atlanti. Tokom tog vremena, učestvovao sam u 7,000 forenzičkih autopsija i uručio preko 2,000 obaveštenja o smrti bliske osobe. S vremenom se previše toga nakupilo, pa sam 2005. morao da odem u penziju zbog anksioznosti i drugih posledica post-traumatskog stresa.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film: Pravi Dosije Iks

___________________________________________________________________________

Istraživao sam uzroke svih mogućih pogibija: ubistava, samoubistava, nesrećnih slučajeva što prirodnih što neobjašnjivih. Posao mi je bio da rastumačim razne mehanizme koji dovode do okončanja ljudskog života. Nisam se bavio dokazima protiv osumnjičenih, uhapšenih ili drugih počinilaca ubistava. To je bio posao za policiju. Ja sam samo bio radoznalo njuškalo zaduženo da kopa po mestima zločina. Odgovori za kojima sam tragao, iako često lascivne prirode, bili su obično mnogo složeniji od istrage ubistva nekog dilera kreka.

Imao sam tri glavne alatke u potrazi za odgovorima: autopsiju, toksikologiju, i mikroskopsku analizu tkiva. Kad ove metode primeni istražitelj koji se razume u njihove forenzičke primene, koji zna koja pitanja treba postaviti, koji ume da uklopi informacije prikupljene na terenu sa laboratorijskim nalazima, one postaju izuzetno efikasne u rešavanju kompleksnih problema.

Kad im kažem čime se bavim, većina ljudi ima potrebu da mi otkrije svoje najdublje strahove od smrti. „Neću da me vidiš golu u mrtvačnici!" Iskreno vam kažem, pošto izdahnete, ne morate brinuti o manjku trbušnjaka, dužine penisa, ili obima grudi. Vaša smrt je ionako pozivnica za razne voajere i sociopate sa značkom. Imamo kartu za bekstejdž vašeg života, gde otkrivamo stvari koje niste želeli da iko sazna, koje više niste u prilici da odbranite. Stojimo iznad vašeg leša i prevrćemo očima nad patetičnim porukama samoubica, ismevamo vaš izbor pornografije i terapiju koju niste hteli da uzimate dok ste još bili živi. Osuđujemo vas jer ste slučajno umrli u našoj nadležnosti. To nam je posao, a kladim se da se i vi sa kolegama izrugujete i kenjate po drugim ljudima.

Mnogi istražitelji preziru mrtve. Priče koje mrtvi pričaju se uvek razlikuju po par detalja ali ipak vode ka istom raspletu, a obično ih niko drugi ne čita osim samih istražitelja. Odavno znam koliko je uzaludno brinuti o mrtvima, jer oni na to ne reaguju. Oni su samo meso bez pulsa.

Nije mi bilo stalo ni do porodica čije su živote uništavale moje loše vesti o preminulima, jer više nisam imao mesta u glavi za njihove vriske i histeriju. Pa ipak, nekako sam uspeo da ne budem mentalno rastrojen.

Ono što me je držalo usidrenim bila je nauka iza cele stvari. Pitanje „kako" nikad me nije optuživalo da sam izneverio mrtve; nikad se nije grčilo od bola suočeno sa gubitkom. Pitanje je bio prost mehanizam. Većina ljudi zbog taštine ne shvata da njihov identititet, njihove sudbine, njihovi životi nikad nisu bitni iskusnom sudskom istražitelju. Ako bismo se time bavili, ne bismo izdržali ni godinu dana na poslu. Samo fokusirani na konkretne detalje, hladno i proračunato, ostajemo intelektualno stimulisani do te mere da nekako guramo dalje. Ironično, istražitelj mora da se pomiri sa činjenicom da je za većinu nas pitanje „kako" mehanizam preživljavanja. Ko pokuša da sagleda širu sliku, staviće sebi pištolj u usta pre ili kasnije.

Istraživanje uzroka smrti, naravno, povlači egzistencijalna pitanja o moralu i mortalitetu. Jedno od tih pitanja se javlja češće od ostalih: koji od sedam smrtnih grehova najbolje opisuje sve muke i ludosti ljudskog bića.

Ako bi anketari ispitali grupu patologa, sudskih istražitelja, detektiva, i ostalih stručnjaka za forenziku, verujem da bi se u odgovoru na ovo prosto pitanje izglasala proždrljivost. Ne kao Falstaf koji se davi u krigli piva, ili kao ždranje jagnjetine do smrti, već u smislu obične halapljivosti svakodnevnog života. Većina nas živi životom izgladnelih pasa, sedimo i balimo iza kuhinje života, čekamo da nam gazda baci pomije.

Ja sam prvi takav grešnik. Godinama sam radio kao istražitelj smrti, a smrt me je posedovala. Samo sam o njoj mislio. Živeo sam u strahu od smrti; pokušavao sam da ga otupim hroničnom masturbacijom i hranom. Često bih napustio uviđaj i još okružen mirisom truleži odjurio u Burger King da uzmem dva-tri čizburgera, onda ih odneo kući, nalio još majoneza, i natrpao ih u usta ne mareći za tragove talka sa rukavica. Obuzeo bi me umirujući uticaj hrane, alkohola, i rukobluda; potrajao bi sve do sledećeg slučaja kada bi mi novi prizor razorenih života dospeo do svesti.

Kad sam počeo sa ovim poslom, u patološkom odeljenju Džeferson Periša u Luizijani, praksa je bila za istražitelje da asistiraju pri autopsiji. „Asistiranje" je previše uglađen izraz. Sam proces nije zahtevao formalnu obuku, samo praktičnu primenu hladnog čelika po izboru nadležnog forenzičara-patologa. Sa vremenom su autopsije postale kao priprema jela. Uključiš svetlo, izvučeš testo iz frižidera, razvučeš ga i isečeš na komade. Više je kao mesarski posao. Upotrebom oštrih instrumenata, leš se raščereči „od grla do muda", kako smo mi to tada zvali.

Imao sam dobru tehniku. Rekordno vreme mi je bilo četiri minuta. Jeste to pomalo čudno, raseći nečiji grudni koš, makazama ukloniti rebra i grudnu kost. U početku ti sva tela liče jedna na drugo, ali što ih više čerečiš, to bolje interpretiraš ono što vidiš: trag metka kroz creva, putanju metalne cevi kroz oko do mozga, srce nabreklo do veličine Božićne šunke, lažne sise koje prati želudac prepun pilula.

Terenski rad se ne razlikuje previše. Svako misli da je mamin mali anđeo, ali u smrti si niko i ništa. Tela beživotno leže pred istražiteljima kao zgažene bubašvabe ili jeleni pod točkovima automobila.

Istražitelj traga za dokazima. Tromo se vuče kroz ceo proces. Nekad se radi ozbiljnije, a nekad se posao samo otaljava. Javnost nas doživljava kao heroje koji se bore za pravdu i brinu o svakom preminulom kao da im je rod rođeni. Budimo realni. Baš kao crkva ili Holivud, sve je to lažno. Tek ponekad ti nešto probudi osećanja, ali uglavnom se bavimo mentalnom masturbacijom bez srećnog završetka. Uvek je tu sledeće telo koje zahteva pažnju.

Vreme je toplo i vlažno kada sam stigao u Texas Inn na autoputu za aerodrom u blizini Nju Orleansa. Ovaj kraj su nekad pohodili mafijaši, ali danas je dom samo makroima i zaraženim kurvama koje od svraba ne uspevaju da se skoncentrišu na moja pitanja. Dok sam radio u Nju Orleansu, bezbroj ubistava, samoubistava, i prekomernih doza zabeleženo je u „diskrecija" motelima u okolini aerodroma. Sobe su uvek bile prljave; u tepihe je bila utisnuta neka crna supstanca nalik na plastelin koji je iskenjao majmun bolestan od dizenterije. Mrlje bi se lepile za cipele kao neka odvratna vrsta živog peska.

Kad sam ušao u sobu, prosedi čovek u kasnim pedesetim godinama ležao je nag na podu, ljubičast od bradavica do temena. Jezik mu je visio između stegnutih zuba, a oči samo što mu nisu iskočile iz duplji. Kondom je bio ovlaš navučen na sada splahnuli penis, okružen slepljenim pubičnim vlasima, a telo je okruživala barica tečnog izmeta. Svedoci i radnik sa recepcije su videli izvesnu gospođu koja iznajmljivanjem tela finansira kupovinu kreka kako vrišteći istrčava iz sobe samo u minisuknji, izloženih grudi.

Ovakve scene nisu retke. Prostitutkama se često dešavaju nesporazumi sa klijentima. Kad smo porazgovarali sa njom i ispitali telo, nigde nije bilo tragova nasilja. Soba je bila podjednako sređena kao i bilo koja druga u toj rupi.

Prostitutku sam saslušao u sobi upravnika motela dok je drhtala i palila jednu cigaretu za drugom. Bila je zaogrnuta čaršavom koji joj je visio do prljave denim suknje i crnih (nekad davno ružičastih) sandala. Rekla nam je da je ćelavi gospodin svraćao kod nje bar dva puta nedeljno prethodnih mesec dana; ponosno je istakla da je jednom čak platio za celodnevni tretman. Preklinjala me je da je ne vodim u zatvor. „Slušaj," rekao sam joj. „Ako ništa nisi zgrešila, neće niko nikog da hapsi."

Tog dana, ćelavi je došao po nju u ulici iza motela, i rekao joj da mu se žuri. Iznajmio je sobu i počeo da se trlja o nju čim su ušli. Sedeo sam i po ko zna koji put slušao detalje koji bi mnogima zvučali odbojno. U tom stadijumu karijere, nimalo me nije zanimalo šta se obično radi po tim motelima – sve je to ionako išlo kao na traci, teško sam uspevao da ispratim detalje.

Objasnila mi je kako mu je navukla kondom svojom posebnom metodom, navodno upotrebom nosa i zuba. Kad ga je uzjahala, već je bio oznojen i crven u licu. Zgrabio je za ramena i svukao je sa sebe, glasno se zakašljao pljujući svud po njoj. Onda je zagrizao jezik, počeo da stenje i prdi, pa je ona istrčala iz sobe.

Ispostavilo se da je čovek pretrpeo srčani udar. Autopsija je otkrila opstrukcije dve važne arterije. Nije neobično za muškarce da im srce stane tokom odnosa, ili čak u masturbaciji – niko nije bio iznenađen. Ali kao i obično, meni je zapalo da pronađem porodicu pokojnika i prenesem im vesti, pa smo partner i ja otišli na adresu iz vozačke dozvole.

U pitanju je bio pristojno malo predgrađe Nju Orleansa. Kao i mnoge druge kuće u ovom izrazito katoličkom kraju, dvorište je krasila verska ikonografija – levo oltar Bogorodici, desno oltar Svetom srcu. Moj kolega, obično ili mamuran ili pijan, se peo stepenicama par koraka iza mene. Pokucao sam, izvadio legitimaciju, i začuo korake. Pojavila se žena ćelavog pokojnika, visoka metar i po, kose farbane u crno, u ružičastim papučama.

Predstavio sam se. Kolega je ćutao. Stomak mi se grčio, kao što je obično bio slučaj. Uručivanje vesti porodici preminulog obično je pratila užasnuta reakcija, a postojao je i potencijalni rizik. Mrzeo sam to da radim.

Pustila nas je da uđemo bez reči, i baš kad sam nameravao da je proburazim vestima o smrti njenog muža, pogledala me je i rekla, „Mrtav je, zar ne?" Papa Jovan Pavle Drugi gledao me je sa zida. Stajao sam zbunjen, ne znajući šta da mislim. Mnogi ljudi bi iste reči izgovorili kad bi videli moju značku, ali boja glasa me je bacila u rebus.

„Gospođo," rekao sam, „sedite, molim vas."

Nije sela. "Bio je sa kurvom , zar ne?"

Zinuo sam. "Gospođo, ja vas molim da sednete." Sela je na kauč umotan u plastiku, kolena blago raširenih, stisnutih pesnica, nagnuta unapred. "Vaš muž je preminuo."

Skočila je u vis vičući: "Znači ne moram više da nosim taj krst?! Neka gori u paklu! Aleluja! Bog je čuo moje molitve i spasao me muka! Znaš li ti koliko sam godina ovo čekala? Hvaljen Gospod! Nisam mogla da se razvedem, ali Bog mi je uslišio molitve!"

Ponovo me je pitala da li je bio sa kurvom na samrti, ja sam priznao da je bio u ženskom društvu u motelu na autoputu. „Kurva! Znala sam!" Skakala je po dnevnoj sobi i na sva usta hvalila Oca Nebeskoga. Odlazeći, rekao sam joj gde će se telo nalaziti i objasnio joj da treba da se obrati obližnjem pogrebnom zavodu. Dao sam joj svoju vizit-kartu i krenuo ka kolima. Ispratila nas je do vrata i mahala nam nasmejana.

Ovo me je obeležilo kao istražitelja. Jedan jedini put sam nekom doneo radost. Istinsku radost a ne prihvatanje neumitnog – mrzim tu frazu. Bilo je nadrealno.

Mesec dana kasnije, sekretarica mi je uručila pozlaćeni koverat sa mojim imenom kaligrafski ispisanim. Nije neuobičajeno da istražitelju stigne zahvalnica, ali ovo je bilo nešto novo. Pozivnica na „Proslavu smrti". Prežalila je muža i odlučila da ceo svet obavesti da više ne mora da nosi svoj krst. Nisam otišao, ali ipak me oraspoloži kad god se toga setim.

Kad ja dođem po vas, verovatno ste umrli na jednom od sledeća tri mesta: na licu mesta, na putu do trauma centra, ili u samoj bolnici. Astronomski su male šanse da su poslednje reči koje ste čuli bile „volim te". Većini ljudi na samrti u ušima odzvanja piskutanje bolničke aparature, zavijanje sirena, prasak pištolja, krčanje radija, ili zvuk gužvanja metala.

Na licu mesta ili u ambulantnim kolima, ispustićete dušu na nekom okružnom ili federalnom putu, među kafanama i vulkanizerima. Ako preživite do bolnice, poslednje misli biće vam posvećene vratima koja se sama otvaraju kao u SF filmovima; bićete bespomoćni, vezani za nosiljku dok vas stranci dodiruju i drže na distanci sve koji vas eventualno vole.

Kad se mašine isključe, izvući će vam igle iz vena, isprazniti vam džepove, i strpati vas u crnu plastičnu kesu da bi neki klinac iz srednje medicinske mogao da vas odgura niz hodnike. Zakucaće vas par puta o zidove dok maše sestrama koje bi voleo da kresne ili razmišlja da li je vreme za užinu. Dopremiće vas do mrtvačnice, pomučiće se da otvori vrata jer neće biti nikog drugog da mu pomogne. Više nikog nećete zanimati, čak ni čistačicu koja riba vašu krv sa poda hitne. Čemu sve ovo, pomisliće ona dok cedi krpu. Sutra će opet sve da mi ufljaskaju.

Klinac će vas dohvatiti za noge da ih prevuče do čeliče ploče hladnjaka. Ovaj deo je nezgodan. Mora da vam nabaci i gornji deo tela na ploču. Nekad mu se desi da zaboravi da blokira točkiće na nosiljci, posebno ako je naduvan, pa mu možda ispadnete i tresnete o pod. Rvaće se sa vama sve dok vas ne bude nekako strpao na ploču, priklještićete mu ruku ramenom pa će poslednje prigušene reči koje vaša bubna opna bude registrovala biti „e govno jedno". Zatim se hladnjak zatvara a vaše usporeno truljenje počinje.

Dubokoumni selfi autora na uviđaju slučaja silovanja, mučenja, i ubistva

Ako neko proceni da je potrebno, istražitelj će tražiti da mu se dostavi vaš leš da ga pregleda. Jedan moj poznanik patolog zove proces autopsije pravljenjem ljudskog kanua. Nekad to zahteva zakon, nekad porodica, a patolozi tako zarađuju za hleb. Telu vam izmere dimenzije i težinu, a onda ga otvore i očerupaju. Neki organi završe u teglama, ostali u plastičnim kesama iz kojih se kasnije strpaju nazad u vaš grudni koš. Torzo se onda grubo zašije, kao lopta za bejzbol.

Ako imate porodicu, možda vas premeste u pogrebni zavod elegantno ukrašen od novca ožalošćenih. Najbliži rod će na skupim kožnim sofama ili stolicama pustiti koju suzu. Pogrebnici će sa njima porazgovarati tonom glasa prigodnim za plakanje. Diskretno i sporo ali ipak svrhovito, uvaliće šokiranim članovima porodice svoju poslovnu ponudu. Vazduh će ispuniti smirujuće melodije.

Dok se bude birao i plaćao odgovarajući paket usluga, vama će krv isisati i zameniti tečnošću odvratno-slatkastog mirisa, a vilicu vam fiksirati žicom da se ne bi otvarala.

Danas mrtve pripremaju i na večno pokoj odvlače oni koji ih nikad nisu poznavali, a porodice godinama kasnije se ipak trude da „prihvate neumitno". Institucionalizovali smo kraj života bar koliko i početak. Sve što nam od početka ostaje je par snimaka od strane osobe koja bi u neko drugo doba grejala ćebe, brisala znoj sa čela, ili sekla pupčanu vrpcu. Sa mrtvima se, sa druge strane opraštamo uz PowerPoint prezentaciju praćenu muzikom koju mislimo da bi pokojnik voleo da čuje. Sve je to jednako jeftino i besmisleno kao i Mardi Gras perle.

Nekadašnji moto patoloških istražitelja glasi „Mi smo glas onih koji su ostali bez glasa."

A da li je mrtvima stvarno potreban glas?

Taj stav uredno pakuje stvari da ljudima bude lakše da ignorišu smrt i sva krupnija pitanja o životu. Ali rešavanje misterija s vremenom dosadi, bar je to kod mene bio slučaj. Ništa od mog rada nije doprinelo da ljudi počnu ređe da ubijaju sami sebe ili jedni druge. Uporno pronalazim odgovore na ista pitanja. Ljudi vrlo retko išta nauče iz tuđih grešaka. Sve što ostaje su maglovita sećanja na naduvene leševe zaboravljenih ljudi i žena, izmučene dece, i jecaji ožalošćenih.

Pre par godina imali smo stažistkinju sa Univerziteta Tulejn; izabrali su je da preko leta pomaže na patologiji u Atlanti. Studirala je medicinsku antropologiju, a u telefonskom razgovoru je zvučala kao da se razume u forenziku. Kolege i ja smo se složile da će nam dobro doći.

Leti je vrhunac sezone raspada – sa vrućinom stiže i povećana nedeljna kvota gasovitih leševa. Ako student namerava da postane patolog, to mu je dobro vreme za test. Postoji jaka konkurencija među stažistima, pa je potrebno da budemo probirljivi.

Studentkinja je stigla na početku smene, u pola sedam ujutru. Kad je ušla, nas troje smo pili kafu i ostali bez reči. Oko vrata joj je visilo nekoliko ogrlica u obliku lobanje. Nosila je kratku Misfits majicu ispod koje je virio stomak beo kao sir i blistavi pirsinzi na pupku. Oko struka, kariranu sivo-crnu suknju je pridržavao crni kožni pojas sa kopčom u obliku revolvera. Predstavila se ne pruživši ruku i pitala da li će danas biti nekih autopsija za nju.

Naravno, mi smo kao brutalno iskreni istražitelji morali u glas da odgovorimo „Neće ako si tako obučena." Ceo dan, svaki dan, mi mislimo o smrti. Ali morbidne konotacije trudimo se da izbegnemo da članovi porodica ne bi na nas gledali kao neke anđele smrti. Suzbijajući smeh, poslali smo je kući da se presvuče.

Danas predajem na koledžu, a kad se desi da vidim studente noktiju i kose ofarbanih u crno, izbeljene kože, očajnički željnih da okuse smrt, nasmešim se i pomislim, „Dobro je da će bar neko drugi morati da obavesti roditelje."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu