Reklame
Музика

Pank i pobuna u Sibiru osamdesetih

Nekome ko je odrastao slušajući beloruski disko-pop sastav Verasy i saharinske hitove kao što su "Živim sa bakom", sovjetski pank je značio istovremeno provokaciju i poziv na ustanak.

pisao Vladimir Kozlov i Alina Simone
19 Januar 2016, 8:45am

Bend Kulturna revolucija, foto: Artur Strukov

Nekome ko je odrastao slušajući beloruski disko-pop sastav Verasy i saharinske hitove kao što su "Živim sa bakom", sovjetski pank je značio istovremeno provokaciju i poziv na ustanak. Bilo je to, da parafraziram bivšeg novinara samizdata Aleksandra Kušnira, kao da ste pronašli nož u džepu ili otkrili da vam se u komšiluku nalazi kult-smrti. Jednog trenutka ste mladi pionir ispravljenih leđa i lapćete šta god Melodia (jedina državna diskografska kuća u SSSR) odredi da je dovoljno bezazleno za masovnu upotrebu — italijanske ljubavne pesme, sovjetske balade što veličaju život, ABBA koju ne možete da mrzite sve i da hoćete i malopre pomenuti loš disko — sledećeg tresete glavom uz pesmice kao što su "Starost nije radost", "Smrad leša" i "Hej, trebo, povrati". Godinama pre nego što je Gorbačov 1986. izašao na podijum Kongresa Komunističke partije i izgovorio reč "glasnost", muzička Perestrojka je već bila u jeku.

Ideja da bi udaljeni betonski gradovi koji su nastali kao rezultat prinudnog rada u Gulagu, više od 1.500 kilometara istočno od kulturnih prestonica Rusije, mogli da posluže kao Louer Ist Sajd sovjetske pank scene možda nekom zapadnjaku zvuči bizarno, ali su upravo sibirski bendovi kao što su Civilna zaštita , Uputstvo za preživljavanje i BOMZh, koji su svirali sirovu i beskompromisno polemičku muziku, definisali poslednju generaciju sovjetske omladine, generaciju koja je jedva dočekala promene.

Zašto baš Sibir? Postoji pregršt teorija. Možda su pank bendovi sa razvijenih rok scena u Moskvi, Sankt Peterburgu i Jekaterinburgu (jedinim gradovima u kojima je bilo dozvoljeno držati državne "rok klubove") bili suviše blizu poluga moći da bi rizikovali toliko kao sibirski bendovi. Neki kritičari tvrde da su bendovi u zapadnoj Rusiji namerno gušili u sebi subverzivne nagone zato što su videli da se bliži kraj Sovjetskog Saveza i već počeli da razmišljaju o strategijama kako da se dopadnu masama. Ali Artur Strukov, frontmen pank benda Kulturna revolucija iz Tjumenja, ima prostije objašnjenje: hladnoća. "Veći deo godine sedite kod kuće, čitate i mozgate", sleže on ramenima.

Sibir je možda poslužio kao savršeni inkubator za negovanje kreativnog inata karakterističnog za pank, ali logistiku za konkretno snimanje i izvođenje muzike u Azijskom delu Rusije bilo je malo teže obezbediti. "Uradi sam" nije bila toliko estetika koliko način života u vreme hroničnih sovjetskih nestašica, realnosti koja kao da je samo inspirisala sibirske pank bendove na maštovitija dovijanja. Dve gitare Uputstva za preživljavanje delila su tri benda, a bile su izrađene bukvalno u kućnoj radinosti na strugu. "Umesto reverba, koristili smo metalnu kadu za koju je bio pričvršćen mikrofon", priznaje Aleksandar Čirkin, frontmena benda Putti. "Gurao sam glavu u nju i drao se." (Među ostalim trikovima tu su i otpanjivanje zvuka na kasetofonu u nedostatku gitarskih pedala.) A nestašica se odnosila i na prostore. Bez zvaničnih rok klubova u Sibiru, pankeri su zauzimali kafeterije, stanove, biblioteke i lokalne "Domove kulture". U sobama studentskih domova održavali su se čitavi rok festivali.

Uputstvo za preživljavanje, foto: Artur Strukov

U nekom pogledu, sibirski pankeri nisu mnogo ličili na svoje zapadne ekvivalente. Duboko iza Gvozdene zavese, samizdati u kojima su tražili inspiraciju nisu uvek bili pouzdani, što je rezultiralo bućkurišem oprečnih stilova. "Gledajući fotografije iz starih časopisa, šišali bi se na čirokanu i šminkali tako da izgledamo kao KISS", kaže Čirkin. Drugi bendovi, poput Uputstva za preživljavanje, smatrali su sebe suviše velikim pankerima da bi izgledali kao pankeri. "Izgled nas nije zanimao", kaže Roman Neumojev, frontmen Uputstva za preživljavanje. "Zanimala nas je avangardna suština panka i njegovi intelektualni koreni." Uputstvo za preživljavanje srelo je pravo pankere, sa sve lancima i jaknama ukrašenim nitnama, kad su prvi put gostovali u pribaltičkim državama. Na osnovu tog iskustva, došli su do mnogo pragmatičnijeg zaključka. "U Sibiru, da tako izgledate na ulici, ne biste odmakli dalje od 100 metara. Posle toga bi vas neko već odveo iza ćoška i ubio od batina."

Civilna zaštita, foto: Jurij Čaškin

Ali kada je u pitanju rušenje tabua, sibirski pank bendovi su za sobom ostavljali pustoš. Kako objašnjava Sergej Firsov, menadžer Civilne zaštite osamdesetih: "Svi su bili apsolutni anti-sovjetski raspoloženi. Naravno, svi smo želeli da srušimo ovaj sistem." Pokretan balastom totalitarnog režima, radikalizam i bes sibirskih pankera daleko je nadmašivao sve što je moglo da se vidi na Zapadu. Ali isto se odnosilo i na cenu koju su plaćali za suprotstavljanje vlasti.

U sovjetsko vreme, pank muzika — sva rok muzika, zapravo — spadala je u nejasnu definisanu, polulegalnu kategoriju. Sibirski bendovi su živeli pod stalnim nadzorom vlasti. Traženje odobrenja za tekstove od lokalnih cenzora bila je podjednako banalna i neophodna obaveza kao i stajanje u redu za sir ili čarape. "U ono vreme niste mogli tek tako da otpevate pesmu na bini, morali ste da odete prvo do Regionalnog centra za nauku i metodiku", priseća se Mihail Pozdnjakov iz benda Putti." "Nosili biste im tekstove grupe u tri primerka na proveru." Šef centra bi ispečatirao njihove tekstove oznakom "nastup odobren". A čak ni taj pečat nije bio garancija da vas policija neće premlatiti ili strpati u zatvor. Mnogi pankeri su izbačeni sa fakulteta, poslati u vojsku, (uprkos tome što su, na primer, imali slabo srce) ili nisu mogli da nađu posao. Frontmena Civilne zaštite Jegora Letova, koga mnogi smatraju praocem ruske pank scene, jednom je uhapsio KGB i strpao u psihijatrijsku bolnicu; proveo je tamo tri meseca pre nego što je pušten.

Epicentar sibirske andergraund muzičke industrije bio je Letovljev kućni studio, smešten u dve prostorije malog stana na obodu Omska. U tom studiju, poznatom kao GrOb Records (akronim za ćirilično Civilna zaštita, koji je tako dobio svoje novo značenje), snimljeno je na desetine pank albuma. Među njima su i dvadesetak retkih pesama Jane Djagileve, poznatije kao Janka, Letovljeve povremene devojke i jedinog istaknutog izuzetka sibirske pank scene kojom su dominirali muškarci. Arhiva GrOb-a je praktično priča o sibirskom panku.

Civilna zaštita

"Letovljev doprinos bilo je njegovo uverenje da svi moraju da snimaju ploče, da se to ne sme odlagati za neko drugo vreme, neku drugu godinu", kaže mnogo kasnije Oleg "Menadžer" Sudakov. "Morate doći, sesti, odsvirati, snimiti to i objaviti ploču." I to savršeno opisuje postupak; Letov je jednom sam samcijat snimio tri čitava albuma za mesec dana. Muzika je snimana na lošim magnetofonskim trakama i, na kraju, na kasetofonima. Kopije su slali širom Sovjetskog Saveza ne mareći za troškove ili potencijalnu zaradu. Nije bilo nikakve promocije. Janka Djagileva je odbijala da daje intervjue. Artur Strukov iz Kulturne revolucije je čak odbijao da ide na turneje — bar prema ustaljenom shvatanju pojma turneje.

"Ubilo bi nas da moramo da sviramo isti repertoar triput dnevno", kaže on. "Za nas je bilo potpuno neprihvatljivo da ponavljamo svoje pesme, koje smo smatrali nečim veoma ličnim, nedelju dana u jednom gradu, a potom u drugom."

Frontmen grupe Cooperative Nishtyak Kiril Ribjakov ovako sumira njihovu filozofiju: "Šta će od svega toga ispasti, nije bilo važno. Ima li u tome para ili nečeg drugog, takođe nije bilo važno. Nije bilo važno čak ni da li će se ljudi pojaviti na koncertu."

Oleg Surusin iz Flerta dodaje: "Nisam znao da pevam i nisam znao usrane akorde. Ali sam pisao pesme!"

Imajući u vidu njihovo odbijanje da na bilo koji način zadovolje sve veću potražnju za njihovom sopstvenom muzikom, ne iznenađuje da je naposletku sibirski pank pao u zaborav. Mnogi su doživeli Jankinu smrt kao simbolični kraj razdoblja koje je obeležio sibirski pank. Njeno mrtvo telo pronađeno je u maju 1991. godine kako pluta u reci kod Novosibirska. Imala je 24 godine. Okolnosti njene smrti i dalje su nepoznate, iako mnogi veruju da se radi o samoubistvu. Civilna zaštita je prekinula s radom i nije nastavila da snima muziku sve do vremena dugo posle raspada Sovjetskog Saveza. Drugi sibirski pank bendovi, i dalje se držeći starih ideala, imali su problema da nađu čvrsto tle u šljokičastom novom svetu ruskog šoubiznisa. Šačica njih se i dalje bori za pravi stvar, u inat savremenim ruskim bendovima na vrhovima top lista i svakog ko je "pretvorio sav naš rok, ili ono što je nekad bio rok, u gomilu govana", kako je to Letov formulisao na koncertu 1990. godine u Moskvi.

Naravno, sibirski pankeri su se našli u nezavidnoj situaciji samim padom komunističkog sistema; meta njihove pobune odjednom je nestala, ostavivši za sobom armiju mladih bez neprijatelja. Ali preživeli veterani sibirskog panka doživeli su sada pun krug, pošto na neki čudan način njihovo zaveštanje otpora nikad nije bilo relevantnije. Putinov sve čvršći autoritarni stisak udahnuo je novi život panku, istakavši u prvi plan ideološki raskol između ruskih bendova kao što su t.A.T.u. i Pussy Riot. Bivši bubnjar Uputstva za opstanak Jevgenij Kuznjecov napominje: "Baš kao što onomad nisu znali šta da rade sa Uputstvom za opstanak , sada Putin ne zna šta da radi sa svim tim sranjem." To onda možda znači da se pravom pank roku, na sibirski način, smeši povratak. Novoj generaciji Rusa svakako bi dobro došao "nož u džepu".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
punk
siberia
Punk-scenes
civil defense
survival instruction
Vice Blog
fenomeni
πανκ
Sibiř
vice srbija
građanska neposlušnost
građanska prava
pank scena
preživljavanje