Krio sam polni identitet od svog hrišćanskog hardkor benda

Odrastajući kao član hrišćanskog hardkor benda, nikad nisam pomišljao da će moj greh postati rodna disforija. Kao detetu, masturbiranje nedeljom i psovanje delovali su mi kao vrhunac moje đavolje rabote. Ali sitni nagoni kao što su stavljanje šminke ili brijanje nogu dovele su do neizbežnih misli o mom stvarnom polnom identitetu.

Kanadsko psihološko udruženje rodnu disforiju definiše kao "nezadovoljstvo koje neki ljudi osećaju svojim fizičkom polom i/ili rodnom ulogom." Kao i mnogi trans ljudi, krio sam svoju rodnu tajnu. To me je koštalo.

Umesto da prihvatim svoj identitet, postao sam Božji glasnogovornik, privatno koristeći tekstove svog benda, sveto pismo i propovedi da "izlečim" svoje stanje. Sada, na pragu svoje 21. godine, veru i njen uticaj na moje zdravlje ostavio sam za sobom. Ali ne mogu da ignorišem činjenicu da nisam doprineo preobraćenju svoje zajednice koja i dalje vrši diskriminaciju mog stvarnog identiteta.

Ne kažem da su mase čule naše muziku ili da smo mogli daleko da dobacimo. Bili smo mladi, svirali za male grupe ljudi po klubovima i crkvama. Međutim, propustio sam priliku da o disforiji porazgovaram sa bližom porodicom, obožavaocima i muzičarima, od kojih se danas osećam otuđeno. Da sam znao da su moje misli neizbežne — a kamoli u redu — odmah bih ih iskazao.

________________________________________________________________

Pogledajte i nas dokumentarac "Šifra F64" :

__________________________________________________________________

Moje detinjstvo bilo je dosadno i nikad se nisam osećao drugačije sve do adolescencije. Moja porodica je odlazila u anglikansku crkvu na svega nekoliko minuta od naše kuće u predgrađu Londona, u Ontariju. Ne sećam se delova mise, ali smo prestali da idemo kad je sveštenik poredio zaplet Spajdermena 2 sa Isusovim raspećem. Posle toga, nedeljom smo ostajali kod kuće, gde sam čitao Novi zavet i vodič Hrišćanske omladine.

Prošle su godine, a zbog pesama kao što su: "Prijatelji mogu da me napuste, neprijatelj napadne / On ostaje sa mnom do kraja" nedostajali su mi odlasci na misu. Bog je bio dobar, ali želeo sam zajednicu. U to vreme sam lupao bubnjeve u spid metal bendu u kom je svirao još jedan prijatelj hrišćanin. Bend je počeo da piše religiozne sadržaje kad su se pridružila još dva vernika (a naši gitarista i basista koji su bili agnostici nisu imali ništa protiv).

Iskreno, ne znam zašto su nas ljudi voleli. Bili smo grozni. Zvuk smo mažnjavali od drugih grupa, ali smo imali "još više teških delova". Naša grupa obožavatelja bila je verovatno predimenzionirana zbog apsurdne količine spema našeg pevača, ali za lokalni hardkor sastav naši koncerti bili su pristojno posećeni.

Pokušali smo da imitiramo bendove koji su propovedali iskupljenje i posvećivanje života Svetom trojstvu; nikad neću zaboraviti to što smo dobili priliku da sviramo sa našim idolima kao što su Texas In July i A Plea For Purging. Neki naši slušaoci nisu bili religiozni, ali su se svejedno peli jedni drugima po glavi i vikali: "On nam donosi iskupljenje." Zvali smo sebe onima koji "daju glas bezglasnima", kao da jedna od najvećih religija na svetu već nije imala dovoljno medijskog prostora. U svakodnevnom životu bili smo umereni vernici, ali proba petkom bila je zabavna prilika za moljenje bogu. To mi nedostaje.

Pročitajte i : Šta sve možeš kada si trans osoba u Srbiji

Kad smo napunili 14 godina, naš bend je stekao skroman status na sceni i družili smo se sa lokalnim hrišćanskim muzičarima. Moja rodna disforija isplivala je nedugo potom. Mrzeo sam svoju odeću, po vilici je počela da mi raste paperjasta brada, a ruke su mi bile sve u grubim žuljevima. Jedino što me je, po mom mišljenju, predstavljalo na pravi način bile su moje oči. Kolege iz benda su se oduševljavale inicijacijom u svet muškaraca, ali meni to nije prijalo.

Kako je zagovaranje za jednakost brakova među LGBT populacijom postajalo sve popularnije, neki iz moje zajednice počeli su da dižu glas protiv tih "bolesnika".

Saznao sam da imam tetku lezbejku koja je živela od invalidske penzije, nakon što je dala otkaz na poslu zbog zlostavljanja. Drugari iz škole pretili su da će premlatiti pripadnike LGBT zajednice ako ih budu takli, ali članovi mog benda su ćutali o pokretu, povremeno recitujući: "Voli čoveka, mrzi greh".

Kad se sad osvrnem, uviđam da sam bio uplašen.

Izbegavao sam da budem sumnjiv drugima tako što sam strateški kupovao bezbednu odeću na ženskom odeljenju. Uske pantalone i majice i dalje su prolazile kao muške, ali su mi njihove ženske etikete pružale kakvu-takvu utehu.

Obuzeo me je osećaj krivice kad sam popustio svojoj disforiji. Osećao sam da sam se udaljio od Boga i želeo sam od nekoga da potražim savet.

Nedugo zatim, naleteo sam na versko savetovanje za pripadnike LGBT zajednice. Na pamfletima se rodna disforija karakterisala kao "bolest" koju je moguće izlečiti verom. Nikad nisam otišao na savetovalište, ali me je njihov savet ubacio u mentalno vrzino kolo.

Sa 16 godina, pokušao sam da ugušim svoje nagone svirkom, čitanjem svetog pisma i izvinjavanjem u molitvama, ali bilo je teško. Obično bih pronalazio izgovor da ofarbam nokte ili obrijem noge, a potom se kažnjavao stružući lak sa noktiju makazama, noseći farmerke tokom vrućih perioda ili se izgladnjujući. Bio sam depresivan i mrzeo sam samog sebe.

Ako postoji neki razlog zašto sam nastavio da sviram, propovedajući teologiju koja je napadala moj intimni doživljaj samog sebe, to je zato što sam se plašio da ne razočaram druge. Strahovao sam se da ću izneveriti porodicu, bend, obožavaoce, višu silu. Nikad se nisam toliko poistovećivao ni sa čim kao sa hrišćanskom zajednicom i verovao sam njenom stavu o mojoj disforiji.

Vremenom su članovi mog benda — uključujući i mene — postali skeptični prema religiji. Očajnički sam pokušao da zadržim veru davši otkaz, prešavši u drugi bend evanđelista. Većina njih borila se protiv zavisnosti od svega, od trave do oksikontina, i poštovao sam ih zbog otpora prema njihovim sklonostima, posebno pevaču koji je ignorisao "glasove" u svojoj glavi. Njihova vera mešala je Stari zavet sa bacanjem instrumenata preko bine.

Ali na kraju je moja disforija preuzela primat. Počeo sam da odlazim na tzv. sigurne koncerte LGBT zajednice na kojima me je gomila prijatelja savetovala da oberučke prihvatim svoj ženski identitet. Otuđivši se od stare ekipe, povremeno bih čuo kao su stari prijatelji i dalje vernici. Jedan je prekinuo svirku nakon što je protumačio bilbord kao znak prosvetljenja da treba da ide kući. Bio je to neobičan podsetnik na posvećenost koju sam ja izgubio.

Ne pomaže kad vas obmanu, kažu vam da se lečite od nepostojeće bolesti. Zbog toga se moja umerena vera preobratila u vrlo nesigurno mentalno stanje. Nekima moj nekadašnji strah od Božje kazne deluje smešno, ali ja sam uglavnom bio nesvestan oprečnosti tog dijaloga. Što je gore, nisam bio svestan drugih poput mene koji su doživljavali diskriminaciju.

Video sam kako hrišćanska zajednica radi sjajne stvari — pruža nadu beskućnicima, zlostavljanima, zavisnicima i mnogim drugima. Ali za mene, LGBT zajednica ostaje izuzetak, a poglavar Rimokatoličke crkve ih i dalje doživljava kao nešto jednako opasno po čovečanstvo kao nuklearno oružje .

U međuvremenu, svetovni mediji su počeli sve više da pišu o problemima transseksualaca. Sa promenom pola Kejtlin Džener u centru pažnje i gubitkom reputacije rodne disforije kao mentalne bolesti u mojoj provinciji, društvo se očigledno razvija. To me je motivisalo da istražim svoj pol više nego pre i svakog dana učim nešto novo. Svi mi moramo da se izborimo sa svojim predrasudama; svi smo to još tada morali. Ali pitam se ima li nekog sličnog meni, a plaši me mogućnost da su poruke koje sam ja širio pokrenule nečije tuđe unutrašnje kolebanje.

Ne spavam noćima zato što se tada nisam oglasio; voleo bih da jesam. Ne zbog sebe, već zbog nekog drugog.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu