Putovanja

Kako sam putovao sa komunistima – desničarima vozom kroz Sibir

Najluđe u vezi sa Novom godinom u transsibirskoj železnici je da je vreme relativno.
12 Januar 2016, 7:29am
Transsibirska železnica. Fotografija: Flickr korisnik Andrew and Annemarie

Za prošlu Novu godinu sam otišao na jedinstveno putovanje. Nedavno sam diplomirao na jednom kanadskom univerzitetu, gde sam izučavao savremenu rusku politiku. Nakon što sam više godina istraživao Rusiju teoretski, odlučio sam da iskoristim svoje novostečeno slobodno vreme za putovanje od najistočnije tačke u Rusiji, Vladivostoka, preko sedam vremenskih zona, do Moskve. Bilo je uzbudljivo konačno i na najbolji mogući način, vozom, obići najveću i najuvrnutiju zemlju na svetu. U trećoj klasi, u sovjetskom stilu.

To što ću dočekati Novu godinu u vozu, negde između Bajkalskog jezera i Urala, delovalo mi je kao dodatni bonus. Ima nečeg privlačnog u tome da se u pravom trenutku nalaziš na tako nekarakterističnom mestu. Ali nisam znao da ću ovaj poslovični kermes proslaviti sa fanatičnim aktivistima, koji će pred mojim očima potvrditi moju političku tezu, u svoj svojoj neverovatnoj apsurdnosti.

Na dan Nove godine sam u vozu bio već nedelju dana, i smrdeo sam u skladu s tim. Nije me iznenadilo što u trećoj klasi nema tuševa, a ni mnogo privatnosti. Umesto da ime diskretne kupee, svaki vagon je podeljen na desetak otvorenih odeljaka. Tokom popodneva, voz se skoro ispraznio, i uplašio sam se da neću imati sa kime da nazdravim u ponoć.

Započeo sam veče zagrevajući se u vagon-restoranu, u kojem osim osoblja nije bilo nikoga. U odgovarajućem ruskom stilu, konobari su me pozvali da s njima ispijam čašice votke. Tako je počela proslava u stilu Dana mrmota, uz ogromne količine cirke, naravno.

Najluđe u vezi sa Novom godinom u transsibirskoj železnici je da je vreme relativno. Iako svi ruski vozovi idu po moskovskom vremenu, sela kroz koja prolazimo su u sopstvenoj vremenskoj zoni. U međuvremenu, putnici i osoblje obično slave magični trenutak vodeći se vremenskim zonama kod svojih kuća. I do trenutka kada sam se vratio u svoj vagon, posle jedne ture pića i prvog od brojnih odbrojavanja, sa osobljem restorana (po pacifičkom vremenu), moje veče je tek počelo.

Unutar jednog od vagona. Fotografija: autor

Kada sam se vratio na svoje mesto, odlučio sam da uzmem flašu domaće votke koju su mi prijatelji poklonili u Vladivostoku i da se sprijateljim sa preostalim putnicima u mom vagonu: sa grupom od desetak mladih ljudi sa gitarom, koji su sedeli dalje niz hodnik.

Ispostavilo se da ću se obreti u posebnom društvu. Saznao sam da oni pripadaju jednom političkom pokretu, i krenuli su na svoj godišnji zimski skup. „Mi smo komunisti", rečeno mi je. To mi reci! Akademski levičar u meni je naćuljio uši. Obazrivo sam pitao da li su omladnici Komunističke partije Ruske Federacije. „NE, MI MRZIMO DRKADŽIJE, ONI SU IZDALI NAŠU STVAR!!!", je bio njihov odgovor. Uf, pomislio sam. Drago mi je da se slažemo. „Ne, ne, naš pokret se zove Sut Vremeni (Suština vremena). Mi smo komunisti koji brane tradicionalne ruske vrednosti", rečeno mi je.

Sut vremeni je ultranacionalistički, tobože komunistički, prorežimski pokret, čiji zbunjujući manifest može da se sažme u sledeći pasus: „Rusija se odrekla komunizma u veoma lošem trenutku. Rusija se zarekla kapitalizmu u veoma lošem trenutku... tumaramo tražeći izlaz". Njegov vođa, Sergej Kurginjan, geolog i pozorišni reditelj u loše krojenom odelu, koji je u slobodno vreme politički teoretičar i guru, je u prisnim odnosima sa užim Putinovim krugom, još i pre nego što je Putin postao predsednik. Prema Kurginjanu, čije su ideje analitičari opisali kao „crveni fašizam", najveći politički projekat našeg vremena je da se porazi dekadentni zapadnjački post-modernizam, tako što će se stvoriti duhovna sinteza komunizma i pravoslavnih hrišćanskih vrednosti. Zbunjeni ste? I oni su.

Pa, pomislio sam, ne moram da se kačim za malo potpune političke nedoslednosti, ovi ljudi su u suštini pristojni. I nije da nismo imali nešto zajedničko. Moji novi prijatelji su mi rado objašnjavali iz kojih gradova potiču, i strasno su nazdravljali kada je Nova godina stizala u njihove vremenske zone. Rado sam pevao uz balade sovjetskog disidenta Vladimira Visockog, i sovjetske partizanske pesme, uz drndanje gitare. Definitivno sam sam se dobro zabavljao.

Verni stereotipu Rusa koji šenluče, moji drugovi su bili divno neinhibirani, nisu gubili vreme na plitko ćaskanje, i odmah su pričali o ličnim aspiracijama i porodičnoj istoriji. Moje rusko poreklo je bilo potpuni hit u ovoj hiperpatriotskoj grupi. To što je bilo praznično veče, takođe je doprinelo opštoj atmosferi. Verovali ili ne, običnim danima su alkohol i pušenje u vozu zabranjeni. Ali pošto je bila Nova godina i nalazili smo se u Rusiji, pao je dogovor između konduktera u našem vagonu (koje sam ranije te večeri uhvatio kako i sami piju) i mojih novih drugova, po kojem smo mi dali „dobrovoljni prilog za sirotište" (ili tako nešto?), u zamenu za pravo da nastavimo da se provodimo.

Fotografija: autor

Ali tokom nekoliko narednih sati, nisam mogao a da se na zapanjim, kada god bi se razgovor vratio na politiku. Sedeći stišnjen za malim stolom, između mojih 80 posto muških i 100 pijanih i fanatičnih novih drugara, trudio sam se da izgladim stvar, ističući, na primer, kako sam i ja zabrinut zbog fašističkih elemenata u Ukrajini i imperijalističkih ambicija NATO. Ali sve je ipak postajalo previše bizarno, kao kada su mi moji drugari sa žurke objašnjavali da su moji prijatelji levičari, sa kojima sam zajedno bio uhapšen na protestu protiv Putina u Moskvi, plaćene marionete Stejt Dipartmenta SAD i drugih mračnih sila (Neko bi pomislio da je smešno da organizacija koja maršira u identičnim, ganc novim uniformama optužuje naprednu opoziciju skupljenu sa koca i konopca za zaveru).

Kako je veče odmicalo, i Nova godina i dalje dolazila, ova žurka na šinama je postajala još šizofrenija. Stalno smo nalazili neke stvari oko kojih bi se, kao, složili (ubij tajkuna!), i one oko kojih definitivno ne bismo mogli (...a zatim gejevi, izdajnici, feministkinje i muslimani!). Ali ipak su bili vidno u maleru kada sam tražio da mi detaljnije pojasne svoju ideologiju „komunizma tradicionalnih vrednosti", kada uzmemo u obzir da je Sovjetski Savez bio prva država koja je dekriminalizovala homoseksualnost.

Kada je vreme konačno sustiglo naš voz, i kada smo kroz prozore videli vatromet, niko od nas više nije imao energije da proslavlja.

Poslednje čega se sećam je da sam odbio njihov poziv da sutradan odemo zajedno na doručak, što bi bila sjajna prilika da sa nečijeg ajpeda gledamo poduža predavanja njihovog gurua Kurginjana. Mislim da nisam izdržao do Nove godine po moskovskom vremenu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Reklame