Reklame
Svaštara

Sa čime ćete sve morati da se nosite u januaru

Ne znam za vas, ali ja nemam pojma kako treba da radim svoj posao nakon što ga deset dana nisam radio – pretvorio sam se u sir, ja sam sada čovek-sir.

pisao Joel Golby
09 Januar 2016, 7:25am

Radost je mrtva (Photo via le fromage)

Ne znam za vas, ali ja nemam pojma kako treba da radim svoj posao nakon što ga deset dana nisam radio – pretvorio sam se u sir, ja sam sada čovek-sir, noge su mi sačinjene od onih malih čokoladnih bombona, venama mi teče moča od pečenja, ne mogu da pojmim ništa što nije obeleženo snežnim pahuljama u padu kao logo u uglu TV ekrana – te samo zbunjeno blenem u ekran svog laptopa. Kako kog đavola da radim svoj posao? Kako se kuca na tastaturi? Psst psst. Samo skrolujte sve mejlove koje su vam ljudi neobjašnjivo slali za praznike i polako brišite poneki dok ne dođe vreme da se ide kući. Onda pravo u krevet. Baškarite se pod jorganom i jedite supu za večeru. Branite se od realnosti neprazničnog sveta sa zdelama punim vrele hrane i ćebadima.

Ali januar je dug mesec, mučan i siv. I u njemu će se svašta dešavati, i to svakog dana. Morate sve ovo da znate kako biste ga preživeli. Morate biti spremni za napad jednog surovog i bezobzirnog meseca. Evo šta će vam se sve desiti u januaru:

Pogled na stvaran svet kroz prozor vašeg prevoza (Photo via weegeebored)

NEĆETE ZNATI KOJA JE GODINA

U stara vremena – priđite, mlađarijo, da vam čiča ispriča nešto o starim vremenima – u zlatno doba, imali su specijalnu vrstu novca koju je vaša baka koristila kako bi vam slala novac (po funtu za svaku godinu vašeg života) za vaš rođendan, a zvala se "čekovi". Čekove ste morali da nosite u banku da biste ih unovčili. Bili su pomalo preveliki da bi se lepo savili i strpali u novčanik. Morali ste da stanete u red i predate ga nekoj osobi. Trebalo im je tri dana da ih odobre. Deluje kao da vas je baka terala da se pošteno pomučite za taj novac, zar ne? Da li je bilo šta vredno osam funti? Da li je bilo šta vredno stajanja u redu i pričanja sa ljudima? Odgovor je, kao što će vam čekovi pokazati, "ne."

A stari vic glasi: E, sad ne znam koju godinu da napišem na čekovima.

A onda – opet u stara vremena, u dalekoj prošlosti – kad biste otišli u školu i otvorili novu svesku za januar i krenuli da zapišete datum u desnom gornjem uglu stranice – ili levom uglu, u zavisnosti od toga koliko su poremećeni ili uporni bili vaši nastavnici – napisali biste prošlogodišnji datum i morali da ga preškrabate i napišete ponovo, i, zaboga, prešli biste preko ivice, bolje samo pocepajte stranicu i krenite ispočetka...

A stari vic glasi: Ne znam koja je godina! Kakav sam ja to čovek!

Ali kada danas uopšte zapisujemo godinu bilo gde? Koliko često uopšte moramo da znamo koja je godina? A istina je: jedini put kad moramo da znamo koja je godina jeste kad izračunavamo nečije godište na osnovu datuma njihovog rođenja, verovatno dok kontrolišemo njihovu ličnu kartu na ulasku u kafanu. I svi to radimo na isti način: izračunamo koliko su godina imali 2000. godine (lakši deo) i koliko god je godina prošlo od tada (teži deo) i onda prosto dignemo glavu gore, pogledamo blago udesno i kažemo... Oh da, može, imaš 25 godina, je li? Da: mogu da te poslužim alkoholom. Može da potraje i do marta dok ne provalite koja je godina. Ako vam ni posle toga ne ide, možda ste negde zaradili oštećenje mozga.

Pročitajte i: Božić kod kuće u zaleđenoj istočnoj Srbiji, bez struje

PRVI JE U MESECU I SVI SE U JANUARU "ČISTE"

"Neću alkohol, hvala", govore vam oni, držeći ruku preko prazne čaše za vino. "U januaru se čistim." Vi samo klimate glavom. Niste još čuli za taj običaj. "Da", govore oni istežući ruke, a glas im je piskutaviji od napora. "Pre ovoga sam išao da trčim."

To nije zabavna vest. Nije nimalo zabavno ne piti 30 dana. Izazov je u tome što je suprotno od uobičajenog (niko se ne "čisti u januaru" zato što ne pije mnogo i može to lako da uradi – rade to zato što je alkohol sastavni deo njihovog života, probijač leda, ispomoć u društvu), ali nije dovoljno veliki izazov da ne bude dosadan. Jer šta sve morate da istrpite zbog toga, Bogo moj. Jedan moj prijatelj me je prošlog januara posle posla pozvao u čajdžinicu. Zamislite samo: u čajdžinicu. Na čaj! Bez alkohola! Samo čaj! Čitavo veče!

Znate li šta tri runde čaja urade ljudskoj bešici? Znate li koliko vam se osuše usta posle tri čitava čajnika "erl greja"?

Drugovi moji, pojeo sam četiri braunija te večeri.

"Heh", govore oni. "Zapravo se osećam prilično dobro. Videću da li mogu da izdržim malo duže, možda do leta?"

DESET DANA KASNIJE SVI SU PIJANI

"Čišćenje u januaru je potpuno neodrživi koncept!", govore oni dok piju jegermajster koji zalivaju rumom. "Jedini mesec u kom žudimo za alkoholom jer nam je preko potreban jeste isti onaj mesec u kom ga se odričemo!" Dve flaše votke i čitava boca, od svih pića, onog holandskog "advokata". "Što sam uopšte pokušavao da budem bolji!", govore oni, ne snebivajući se da zaplaču. "Što nikad ne uspevam da budem bolji?"

Ovo ste vi, jeste vi, tačno prvih šest dana januara (Photo via Ross Heale-Whittle)

LJUDI KOJI NI NE POKUŠAVAJU DA SMANJE ALKOHOL PA SE POSLE ČUDE ZAŠTO SU STALNO UMORNI I TUŽNI

"Drago mi je što sebi ne dajem prazna obećanja da ću biti bolji! [Glasan zvuk gutanja čitave krigle piva u jednom cugu.] Ti ljudi koji pokušavaju da se čiste tokom januara su samozadovoljni smarači! 'Ooh, ja ne pijem, ja sam pravi anđeo!' Ma nosite se, bre, u tri fine! KAFANA DOK NE UMREM ! KAFANA DOK NE UMREM!" — ja

"Uf, tako sam loše spavao sinoć. Zašto sam stalno umoran? Zašto ne mogu da spavam?" — ja

"Haha, mala nezgodacija: spiskao sam sve pare na pivo, pa ne mogu da nam platim ovu večeru. Možeš li ti da nam pokriješ ovo?" — ja

"Što ne mogu da se skoncentrišem danas? Na jedinu konstantnu i trajnu ljubav mog života: sadržaj? Sinoć sam popio samo dva piva i jedan viski, a posle imao pet sati nemirnog i isprekidanog sna" — ja

"Iskreno, jedva čekam da umrem." — ja

_________________________________________________________________________

Pogledajte dokumentarac: Uđite u svet mobilne industrije ljubavi

_________________________________________________________________________

KUPUJETE NA RASPRODAJI, ALI VAM NE IDE I POSLE ĆETE SE OSVRNUTI NA OVO S NAKNADNOM PAMEĆU I VIDETI TO KAO TRENUTAK KAD JE POČELA KRIZA

Pogledajte sebe, pogledajte oko sebe: jer stojite u redu sa 20 ljudi koji vijuga oko provincijske podružnice robne kuće "Džon Luis" sa sledećom robom na popustu: novo sito (60%), velika rukavica za rernu (praznična tema, ali koristićete je čitave godine, a košta samo dve funte), nepraktično veliki ukrasni privezak za ključeve (Malac Kevin u ronilačkom odelu, otprilike veličine tri narandže), novo rende za sir (dobijate ga sa minijaturnim rendetom za muskatni oraščić!), božićni set za "čatni i sir" (4 funte), prazna jastučnica (niste shvatili da je ne dobijate zajedno sa jastukom sve dok kasirka nije izvadila izloženi jastuk a tad je već bilo kasno da se vratite i uzmete drugi, etiketirani, jastuk bez presvlake, tako da samo odlučujete da se vratite u robnu kuću po goli jastuk kasnije, ali je vrlo specifične veličine i bio je na popustu u novembru) (3 funte), držač za tost (ko, pobogu, slaže tost u držač? Samo ga pojedite. Pojedite tost pravo sa tanjira. Ako ništa drugo, na držaču se brže hladi) (50 penija). A zatim pogledate oko sebe i pomislite: A šta će mi sve te stvari? A zatim pogledate oko sebe i pomislite: Ako ništa drugo, mogu sebi da ih priuštim u bilo koje drugo doba. Zašto ih prosto ne kupim u bilo koje drugo doba? A zatim pogledate oko sebe i pomislite: Je li išta vredno ove patnje? Nije. Ništa nije vredno ove patnje. I sve bacite u korpu kod registar kase sa izloženim dekorativnim čili uljima i istrčite tako brzo iz radnje u suzama da čovek sa voki-tokijem trči za vama optuživši vas da ste krali, a onda, pošto ste baš takav slabić, odlazite kući i bacate 200 funti na "asosove" džempere koji vam ne stoje lepo.

DIŽETE FRKU OKO VRAĆANJA U FIZIČKU FORMU, A ONDA POJEDETE GOMILU ZAOSTALE ČOKOLADE JER SE NEĆE POJESTI SAMA

Vratili ste se u teretanu radi čitave polusatne procedure prijavljivanja kod rmpalije u polo majici koji nestručno bode tačskrin palčevima, a onda vam uvali mesečni paket od 75 funti, zar ne? I dobili ste na poklon ruksak, zar ne? Otišli ste dvaput u jednoj nedelji (dobro, samo jednom: drugi put ste poneli opremu na posao i nazad, a i to se računa), zar ne? Samo, šta je ovo: oh, pa to je čitava kutija čokoladica sa alkoholnim punjenjem, dve alternativne čokoladne opcije čokolade s narandžom i čitava zaostala limena kutija "kvoliti strit" bombona koje niko u vašoj porodici neobjašnjivo ne voli uprkos tome što su najbolji, a vaša mama vas je nekako nagovorila da ih ponesete kući sa sobom. E, sad: nepristojno je ne pojesti ih. Šta ćete da radite, držite ih u ormariću dok se ne ubuđave i posive? Ne. Ne. Najbolje je škartirati teretanu i organizovati veče gledanja rijalitija uz krkanje karamela. Oh, gle: upravo ste nabacili šest kila.

(Foto: Dennis Crowley)

ŽELITE DA VRATITE POKLON, ALI VAS KASIRKA NA PULTU ZA VRAĆANJE SPECIJALNIH POKLONA GLEDA KAO DA STE POČINILI GADAN RATNI ZLOČIN

Obitavaoci pultova za povraćaj robe rade za specijalnim pultom, specijalno niskim pultom, specijalnim niskim pultom iza koga obične radnje kao što je "traženje etikete" ili "skidanje džempera sa vešalice" traju 60 ili 70 puta duže nego obično, u bizarnom alternativnom univerzumu u kom red vijuga do njega a vi pokušavate da vratite svoj artikal – iz nekog razloga baka vam je kupila jednodelnu trenerku na kojoj čitavom njenom dužinom piše: 'KE/EP CA/LM AN/D CUD/DLE U/P', a svaka reč je jezivo ukrašena centralnim patent zatvaračem – dok vas oni gledaju kao da ste a) đubre zato što vraćate gnusnu trenerku vaše bake jer, ono, druže, šta je bilo, zar mrziš svoju baku? b) đubre zato što ste najverovatnije nosili ovaj artikal, ukaljavši njegovu postavu, a vraćate ga sa nedirnutom etiketom i pravite se ludi i c) đubre zato što vam treba 22,99 funti tako očajnički rano u mesecu da ste spremni da stojite u redu 45 minuta sa računom za specijalni poklon da biste se dokopali tih para. I istina je. Stvarno ste đubre.

VODITE ISTE GNJAVATORSKE RAZGOVORE O BOŽIĆU I NOVOJ GODINI NAJMANJE 15 DANA U MESECU

Prvi dan na poslu je sjajan – samo mlatite beskorisnim dlanovima po tastaturi kao kad Elmo pokušava da svira klavir i kupili ste svoju jednu jedinu salatu u godini u napadu želje za zdravim životom ("Ima orahe unutra! Orahe i lišće! I skoro je tako dobrog ukusa kao sendvič!") – ali ako ne računamo beskrajne, beskrajne, beskrajne razgovore sa svima o tome kako ste proveli Božić ("Išao sam kod mojih. Baš je prijalo odmoriti se malo, znaš?" — bukvalno svi) i kako su se proveli za Novu godinu ("Ove godine mirno. Popio sam svega nekoliko pića." — bukvalno svi). Ali sad smo odjednom svi zatočeni u nekoj vrsti masovne, neprijatne sive zone razgovora, u kojoj će:

i. Svaka osoba koju prvi put vidite u ovoj godini reći (sa nekom vrstom šaljive bezvoljnosti): "Srećna Nova godina ", a vi ćete morati da odvratite: "Srećna Nova godina" zato što je Srećna Nova godina;

ii. Svaka osoba da vas pita kako ste se proveli za Božić, a umesto da samo kažete "dobro" i jebeno svršite s tim, počećete zapravo da im prepričavate svoj Božić – zato što je Božić dragoceno doba godine koje vam mnogo znači i želite to da podelite s drugima, da se uhvatite za njegov poslednji topli, umirući tračak – iako znate da ih baš briga i da vas baš briga;

iii. Čitava forma spremanja kafe uz neobaveznu ćasku u istoj zajedničkoj kuhinji na poslu promenila je oblik, sad se isključivo priča o Božiću, o tome kako je bilo mirno, o tome kako žalite što ste morali da se vratite (šala!), o tome kako je bilo lepo videti porodicu, znate, a onda se potapšete po stomaku i kažete: Mada, malo se preteralo sa čokoladom (šala!);

iv. I sve to bi moglo da potraje do februara, jer niko ne zna kad da prestane da se raspituje o Božiću ili Novoj Godini. Božić je raskinuo sa nama, sa svima nama. Prestanite ponovo u razgovoru da pominjete Božić. Bilo je dobro, važi! Bilo je lepo! Prestanite sad to da pominjete!

A prašina je prekrila ovu smrdljivu zemlju, drveće se odvojilo od korenja, mora su se isušila dok nije ostala samo so, ljudi su poumirali, životinje su poumirale i sunce je počelo lagano da se gasi, ali vi i dalje čujete, u daljini, sa ehom, taj šapat na vetru: Kako ti je bilo za Božić?

REKLAMA ZA JOGURT

Vreme je da popravite svoju stolicu, deco! Znate da vam stolica nije bila dobra mesecima! Morate da ojačate ta govna vlaknima! Popijte jogurt! Popijte paket jogurta! Martina Mekačen ih pije, a ona sere kao grlica!

Pročitajte i: Žarko Paspalj, spasilac 1,500 ploča Studia B sa deponije

SVI USAMLJENI ŽELE DA SE JEBU, SVI NESREĆNI ŽELE DA SE JEBU

Treći januar je, sudeći po stotinama hiljada PR mejlova koje sam zatekao kad sam stigao na posao, neka vrsta prekretnice za izlaske: dan kad svi kojima je bilo hladno i koji se nisu grlili za Božić ponovo aktiviraju naloge na Tinderu i OK Cupid-u i počinju raskalašno da odašilju poruke, dan kad svi zatočeni u braku u kom nema ljubavi konačno skinu ukrase i povedu ozbiljan razgovor uz preostali liker o tome kako je verovatno došlo vreme za razvod. I svet izlazaka i muvanja počinje da liči na zombi apokalipsu: svi su razrogačenih očiju i gladni mesa, teturaju od jedne precenjene hamurgerdžinice do druge precenjene hamburgerdžinice, drže se za ruke zamazane kečapom a potom odlaze kući da se trpaju ispod prekratkog ćebeta, zatrpavaju jedni druge fotografijama kite, masovno se izbrijavaju stidne dlake. Dobro došli u januar, pakao hiper-muvanja.

Vaša fotka (via Tim Patterson)

BRZ PREGLED PROŠLOGODIŠNJIH OBEĆANJA DA ĆETE BITI BOLJI ČOVEK POKAZUJE IZUZETNO LOŠE REZULTATE

Oh, nešto vam je ispalo iz novčanika dok ste vadili kreditnu karticu da platite gomilu voća (imaćete fazu od tri do šest dana kada ćete se ozbiljno primiti na Ceđeni sok): oh, pa to su... sve vaše novogodišnje odluke od prošle godine? Haha, ne sećate se da ste to sastavili. Šta kaže tu... "Vežbaj više"? Heh. Pa dobro, išao si na četiri časa joge sa popustom. "Spremaj zdraviju hranu"... prilično ste sigurni da ste jednom spremili pile, tako da je i to pokriveno. "Druži se više sa porodicom..." – slušajte, nije moja krivica što ne znaju pravila Monopola. "Sačuvaj pet posto od plate svakog meseca" – hahahahahahahaha. "Traži povišicu na posl..." vidi, znaš, kad imaš snove, oni ti jednom dođu glave. "Upoznaj nekog bitn..." liste su glupe i za idiote! A sad me izvinite, idem da potrošim 40 minuta na ljuštenje jednog nara kako bih mogao da ga pretvorim u sok! Srećna nova i vama, gospodine!

TROŠITE HILJADE SATI ŽIVOTA NA USISAVANJE IGLICA SA JELKE

Iglice od jelke u vašim tabanima i vašim papučama. Iglice od jelke u vašim čarapama i vašim cipelama. Iglice od jelke u hodniku i ispod tepiha. Vaš tepih se sada sastoji isključivo od iglica. Preskačete čitave delove stana. I usred svega toga, nulta tačka za borove iglice, siva prazna zona gde se nekad nalazila Božićna jelka, okružena haosom od iglica. Jebeš Božić. Jebeš Božićne jelke. Jebeš sve.

TUŽNI, SUMORNI PRIZOR GROBLJA BOŽIĆNIH JELKI

Prilično je tužno videti sve te jelke napolju na dan odnošenja smeća, ono što je nekad voljeno sad ostavljeno da truli, tamni i sparuši se, vreća vezanih oko korena, postrojene kao zatvorenici pred streljanje. "Sve živi i sve umire", mislite dok se vozite gradskim prevozom. "Sem januara, koji traje večno."

DEKINTIRANI STE I SVI OKO VAS SU DEKINTIRANI

"STIGLA PLATA RANIJE, DUNSTERI! Ti ćeš dobiti poklon! I ti ćeš dobiti poklon! Tebe ću častiti pićem! Sebe ću častiti pićem! Svaki dan ću ići Uberom kući! Uberom, sve do kuće! Kokain! Kokain i Uber! Božićni kokain i božićni Uber! PUDING. OD. ŠLJIVA. ZA. DVADESET. PET. FUNTI. IZ. HERODSA. VI. SMRADOVI. SA. MALOM. KITOM." — Vi, 24. decembra

"Isuse Hriste, poslednju put sam pojeo nešto što nije bila obična suva kriška belog hleba prošle godine" — Vi, 24. januara

KONAČNO USPEVATE DA POBEGNETE IZ SIVE, MOKRE BEDE JANUARA, TE BEZBOJNE JESENI

Morate samo da izdržite do 28. januara. Tad se najčešće isplaćuju oni sa redovnim mesečnim platama. "Oh, ali mene plaćaju drugačije od većin...", nikog nije briga. Sad smo svi zajedno u ovom sosu. Svi smo u zimskim kaputima ogrnuti ćebatom, držimo konzerve hajncove supe po ormarićima, vojnici smo izgubljeni u oluji. Noći su mračne i rano dolaze. Popodneva su siva i duga. Centralno grejanje i jebeni vetar nam urnišu kožu. Ne radujemo se više razmišljanju o život. Nemamo više čemu da se nadamo, nema više sveća za praznični štimung. Januar je patnja ispunjena kišom koja lije postrance, bezosećajnim jedenjem velikih komada božićne torte zaostale iz srećnijih vremena, brojanje novčića iz vaše velike zdele za sitniš pred mašinom za ukrupnjavanje, u nadi da ćete imati dovoljno za veliku porciju testa i malo paradajza. Ipak, nije još mnogo ostalo. Samo još... Bože, koliko još dana ovoga? Oh, moj Bože. Oh, moj Bože.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu