Priče žena koje su našle ljubav na prazničnoj žurci na poslu

Ko je od vas našao ljubav na godišnjoj božićnoj žurci na poslu? A pod ljubavlju podrazumevam, znate već, balavo ljubljenje i malo onoga što bi moglo da se klasifikuje kao seks. Samo zrnce ljudskog kontakta zbog kojeg se osećamo malo manje usamljeni na kraju okrutne, zamorne godine. Hajde, podignite ruke. Jer iako na papiru može da se učini da je to jedan od onih događaja u godini koji su najmanje seksi (jeftina cirka, neprijatno društvo i mučni razgovori su sve što to veče pruža), postoji određeni broj nas koji smo dodirivali delove tela svojih kolega za koje nismo mislili – i nikada se nismo nadali – da ćemo ih ikada dodirnuti.

Ali žurke na poslu nisu uvek samo trapavo teturanje po mraku koje će nas doveka opsedati. Prema jednom (sasvim pouzdanom i aposlutno naučnom) istraživanju koje mi je ove nedelje osvanulo u inboksu, jedna od sedam žena je stupila u dugu vezu sa kolegom, posle žvalavljenja na žurci u firmi. A izgleda da se isti taj broj žena „zagledao" u nekoga s kim radi, i ponadao se da će postati intimniji s njim, pijući toplo pivo i grickajući mešane grickalice.

Iz mog iskustva, jedina blago „nevaljala" stvar koja se ikada dogodila na božićnoj žurci na poslu je bila ta kada je jedna koleginica pokazala brus. I mislim da ga nije pokazivala meni.

UPOZNALA SAM SVOJU DEVOJKU I ZALJUBILI SMO SE JEDNO U DRUGO

16. decembar, 2006. Radila sam kao razvodnica u jednom pozorištu u Vest Endu, i naša božićna žurka se odvijala posle predstave u Rojal teatru u Druri Lejnu.

Sedim na prljavom stepenišu pozorišta, prilično zadovoljna svojom novom Rip Curl trenerkom sa kapuljačom, i držim plastičnu čašu „Kave" u ruci. Devojka – nazovimo je Deniz – prilazi i seda pored mene. Deniz je toliko lepa da ti srce zastane, heteroseksualna je i jednom je izlazila sa momkom iz reklame za puter od kikirikija – pa je očigledno da nisam njena liga. Takođe bi trebalo da napomenem da sam na sebi imala somotske zvoncare, i još uvek nisam ovladala blajhanjem obrva, pa sam uvek izgledala kao šokirani emotikon, razrogačenih očiju i razjapljenih usta.

U svakom slučaju, ćaskali smo, vajb je bio dobar, a onda je na red došlo pitanje za koje sada znam da je CRVENI ZNAK ZA UPOZORENJE. „Znači, ti si lezbejka? Ne mogu da zamislim kako je to lizati nekoj ženi…"

Sada, kada već više od deset godina idem po gradu kao lezbejka, znam da potpuno heteroseksualne devojke uglavnom ne postavljaju to pitanje. Ne provode previše vremena razmišljajući o tome kako pristupiti oralnom seksu sa ženom zato što, ne znam, pretpostavljam da verovatno žele samo kobaju. Ali strejt devojke koje potajno gaje želju da se smuvaju s devojkom? One vole da se napiju i da sateraju neku lezbejku u ćošak i postave joj to pitanje. Ali sa dvadeset godina to još nisam znala, pa sam joj iskreno odgovorila, „Ne znam, meni je to normalno. Volim to".

Zaljubila sam se u Deniz kao u nikoga do tada. Deklarisala se kao gej. Ozvaničile smo vezu. Odrasle smo zajedno. Učinile smo jedna drugu boljim osobama. A onda me je posle pet godina zajedničkog života zaprosila… šalim se. Prevarila mi je, i iskidala srce na komade.

Ali evo šokantnog preokreta: raščistile smo to i sada mi je jedna od najdražih prijateljica. Klasično lezbejsko ponašanje.

I sve to zbog božićne žurke – Kajli Luelin

BOŽIĆNE ŽURKE NA POSLU SU NAJGORE

Nikada u životu nisam bila u stanju da zamislim atmosferu koja je manje pogodna za ljubav iz bajke od one na božićnoj žurci u firmi. Za neke ljude, na njima postoji mogućnost za romansu. Ja definitivno nisam radila na takvim mestima. Na mom poslu, naša božićna proslava počinje na itisonu oko stolova, sa naboranim plastičnim čašama „Kave" iz Marksa i Spensera u rukama, dok sa mukom ćaskam sa ženom iz računovodstva, kojoj bih radije do kraja sveta samo slala mejlove.

Ako radiš u „kreativnoj industriji", možda će se javiti ambicija da žurka dobije privid glamura. Neizbežno će je preseliti u neki jeftini iznajmljeni bar, gde će vas pustiti da otrčite za šank kao čopor napirlitanih hrtova. Gde god da se žurka odvija, jedina osoba na poslu koja vam se ikada dopadala će razumno otići u 11, sa izgovorom da sutra mora da ustane rano i ode na „Zimske čarolije" sa devojkom – ženom koju ne poznaješ ali je prezireš iz dna duše. Posle toga ćeš morati da se muvaš po žurci, i na suptilan način ćeš sabotirati svoju karijeru, čega ćeš postati svesna tek tokom nastupajuće godine. Uprkos tome što se apsolutno niko ne provodi dobro, draž šanka je tolika da će privući sve prisutne, kao oprljene moljce koji se polako dave u otopljenom vosku crkvene sveće.

Ispred društveni pušači dele buntovniče mentol cigarete i razmenjuju škakljive anegdote koje nikada nisi želela da čuješ. Šefica komanduje iz toaleta, tip iz računovodstva koji pije „jeger" sa „red bulom" priznaje ti da je oduvek mrzeo svoju ženu, i a ti nekim čudom počneš da flertuješ sa IT tipom. To može i ne mora da se završi pijanim surogatom seksa kod njega na gajbi. Kroz prozor ćeš možda ugledati čoveka koji ima oko 45 godina, i koji zbog toga što ga je uhvatila kriza srednjih godina izvodi onaj očigledni eksperiment s šeširima, i koji pokušava da zadivi šeficu administracije pokazujući joj da još uvek može da izvede upijač. Ovaj srceparajući prizor obeležava početak odbrojavanja do dva ujutru, kada će on u taksiju povratiti u svoj somotski „trilbi" šešir. – Lusi Henkok

ZALJUBILA SAM SE U SVOJ POSAO

Za mene, romansa je uvek bila nisko na spisku prioriteta kada su žurke u pitanju – ako ne računamo ono kada je moj stari kolega i dragi prijatelj Ben izvukao jedno jaje kroz šlic i pokušao da mi se protrlja o ruku, dok se Gok Van za susednim stolom igrao sa svojim psom. Ali jednom se jesam zaljubila na božićnoj žurci.

Imala sam 25 godina, malo pre toga sam se preselila u London, i živela u stanu presvučenom u crnu buđ, sa pogledom na „Lidl". Nisam bila srećna, ali zahvaljujući tome što sam stavila nehormonsku spiralu i promenila posao, počinjala sam da se prisećam kako je to biti srećan. Žurka je bila u „Šantu" – sada zatvorenim klubom koji se nalazio u železničkom tunelu kod London bridža. Radila sam u toj dobrotvornoj organizaciji malo manje od mesec dana, i pripremila sam se tako što nisam večerala i tako što sam obukla tesne cipele. Kada sam ušla unutra, ugledala sam čitav oval penušavog vina i svog bogatog, čovekoljubivog šefa u komično drečavim patikama, kako živahno razgovara sa konobaricom. Pili smo, niz novogodišnjih jelki samo koristila kao pepeljare, više vitkih muškaraca u prslucima se žvalavilo u garderobi, a ja sam sve svoje kolege pitala koga bi izdubili i iskoristili kao kajak u slučaju apokalipse.

Po prvi put posle dugo vremena, radila sam sa mladim ljudima – ljudima koji su me zasmejavali, koji su mrzeli Božić, od čijeg plesa je moglo da se završi sa kragnom oko vrata, i koji su voleli da se ljube po garderobama. Bila sam plaćena da pišem, više nisam morala da prodajem voćne sokove „Ribena", i mogla sam da se vozim metroom umesto autobusom.

Upravo tada i tamo sam se zaljubila. Ne u nekoga, već u svoj posao. I prošlo je više meseci, ako ne i godina, pre nego što sam spavala sa bilo kim od njih. – Nel Frizl

LJUDI SU BESTIDNI I TO JE SUPER

Možda je to zbog isparenja 20 bočica šampona za suvo pranje koja su obasula ženski toalet. Možda je to zbog toga što, znaš, mrziš svoje kolege. Možda je zbog božićnih pesama koje neko jedva čujno pušta sa svog kompjutera još od 9 i 50 ujutru. Ali postoji nešto kod Božićne žurke u firmi od čega se svi pretvore u manijake pobesnelih hormona. Ohrabrena besplatnom cirkom (do 9 uveče) i bednim poklončićem koji dobiješ, ličnost ti se potpuno menja. Čak i ako si u dugoj vezi punoj ljubavi – kao što sam ja – temperatura raste i počinješ da se ponašaš, budimo iskreni, kao kučka.

Uzmimo za primer godinu kada sam radila u jednim novinama. Od normalne žene koja se oblači kao da je iz reklame za „Buts", postala sam go-go plesačica koja se spustila na pod uz Rijanine „Dijamante", potpuno svesna da se na metar od mene nalazi jedan od glavnih urednika i da me zapanjeno posmatra. Ali ja sam se u tom trenutku osećala seksi. Osnažna sopstvenom ženstvenošću. Ali to ti napravi 12 čaša „Kave".

Te večeri sam od nekoga dobila najromantičniji predlog u čitavom životu: „Ja ću da izađem i čekaću te u taksiju. Izađi deset minuta posle mene. Niko nikada ne mora da sazna".

Ali to je samo deo rituala poniženja koji svakoga puta izvodimo. I sve žive poluprivlačne kolege će se zahvaljujući pivu upuštati u odurne flertove. To je mehanička reakcija, koja jedva da je prijatna, javlja se iz dosade, i sutradan na poslu je uvek teško.

Nije ni čudo što toliko mnogo nas nađe ljubav na božićnim žurkama – spustimo gard i ponašamo se tako kako se inače ni u snu ne bismo ponašali. Da, postoji veliki rizik da će pomisliti da si poremećen i jeziv, ili da imaš problema sa pićem, ali tek kada rizikujemo, nešto zaista može i da se dogodi. S toga, samo napred – zavijorite droljastu zastavu, i vidite šta će da se dogodi. Ali batalite onu foru da sa taksijem, to je sranje. – Helen Nianias

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu