Reklame
Stubac

​Ruže su crvene, moj psihijatar mi je povećao dozu

Čini se da su svi kul mentalno oboleli ljudi na velbutrinu.

pisao So Sad Today
18 Mart 2015, 1:57pm

Ilustracije: Džoel Bendžamin

Čini se da su svi kul mentalno oboleli ljudi na velbutrinu. Dobro, možda ne baš kul, ali bar moji mentalno oboleli prijatelji.

Moj prijatelj Kris je rekao da je velbutrin dobar za ljude kao što smo mi, jer mu pomaže da o smrti ne razmišlja 14 sati dnevno, već samo tri. On ne sprečava smrt, ali sprečava razmišljanje o smrti.

Moja prijateljica Loren, terapeutkinja koja dobija napade panike dok je sa pacijentima, takođe je na njemu. Jednom prilikom, Loren je imala toliko jak napad panike dok je bila sa pacijentom da je, kada je pacijent otkrio da ceo dan ništa nije jeo, to iskoristila kao izgovor da ga pošalje napolje po sendvič. Ovo izbacivanje je zaogrnula u lekciju o staranju o sebi. „Moraš da jedeš", rekla je. Ali u svojoj glavi, Loren je bila u fazonu, hvala ti, Isuse. Mislila je da će umreti ako pacijent ne ode.

Velbutrin nije univerzalni lek. Ništa ne može da odstrani tvoju ljudskost, tvoje individualne strahove i izopačenost. Ali deluje kao bolji lek od onog koji ja koristim, a to je efeksor XR: jebeni dinosaurus svih selektivnih inhibitora.

Na efeksoru sam oko 11 godina. Počela sam da ga uzimam godinu dana pre nego što sam prestala da pijem. U početku sam bila toliko sjebana da sam svaki drugi put zaboravljala da ga popijem, ili sam bivala još pijanija kada ga popijem. Efeksor, u kombinaciji sa benzodijazepanima koji su mi bili prepisani, kao i sa opijatima koji mi nisu bili prepisani, činili su da se onesvešćujem po celom gradu.

Otkako ne pijem, rešila sam da ne uzimam bendžose zbog anksioznosti i paničnih poremećaja. Ali ih ne isključujem, ako dođe dan kada ću morati da biram između bendžosa koje mi je prepisao doktor koji prati koliko ih uzimam, i toga da se sama lečim neprepisanim lekovima (i/ili samoubistva). Ne bih to smatrala povratkom na staro. Ali za sada sam rešila da ih ne uzimam.

Ali efeksor je definitivno ključna komponenta mog trezvenjaštva. Kada sam imala dobru hemijsku ravnotežu, psihijatri su mi smanjivali dozu do gotovo neznatne količine, a povećavali je kada sam upadala u cikluse paničnih napada i depresije.

Pre dve godine mi je psihijatar povećao dozu, kada sam otkrila da mi u grudima žive zamišljeni slepi miševi. Prethodno mi je povećavao dozu, kada sam prisustvovala smrti jednog rođaka, lično, i može se reći da sam se sjebala kada sam u dubini duše otkrila da je smrt stvarna. Oba povećanja doze su rešila stvar. Bila sam funkcionalnija, manje usamljena, nisam mislila da su jedini ljudi koji me razumeju Albert Kami i Žan Pol Sartr (a i oni jedva),

Znam da lekovi vremenom mogu da prestanu da deluju. U skorije vreme, moji napadi panike su bili toliko jaki, da sam pomislila da je efeksor potpuno prestao da deluje. Pitala sam svoju psihijatricu da li da pređem na noviji, seksi lek. Ali ona je rekla da prvo treba da probamo da povećamo dozu efeksora. Da se držimo dinosaurusa. Da ga uzimam više. Da ga uzimam više nego što sam ga ikada ranije uzimala.

Da li verujem svojoj psihijatrici? Bolja je od onih kod kojih sam odlazila ranije. Ona barem razgovara sa mnom. Jednom sam išla kod nekog koji se toliko plašio društvene interakcije, da bi mi jednostavno tutnuo recept u ruku, potpuno užasnut. Zvala sam ga „Kornjača". Kornjačin govor tela je bio u fazonu, „Učiniću bilo šta, samo da izađeš iz moje ordinacije". Meni je to odgovaralo, jer sam još uvek pila i drogirala se. Kornjača mi je davao stvarno zabavne lekiće.

U isti mah, cenim to što moja trenutna psihijatrica ne pokušava da mi bude drugarica, i ne želi da pije čaj sa mnom. Jednom sam odlazila kod neke koja je htela da priča o svemu ostalom, osim o anksioznosti i depresiji: o poeziji, feminističkim superheroinama, člancima „Njujork tajmsa" o sindromu fetusa kod alkoholičarki. Ja sam bila u fazonu, „Curo, „Tajms" je prost, a ja ne pijem, tako da me baš zabole za sindrom fetusa kod alkoholičarki". Nisam to izgovorila. Umesto toga, četiri godine smo razgovarale o šesterostihovima i Čudesnoj ženi.

Verujem aktuelnoj psihijatrici više nego ostalima: barem dovoljno toliko da povećam dozu lekova u toj meri. Ali sam i razočarana. Bila sam ponosna na to što nikada nisam bila ni blizu najveće doze koja sme da se prepiše. Uvek sam imala manevarskog prostora da budem još malo luđa. Sada se približavam granici. Da li mi je sve gore?

Efeksor je poznat po tome što je teško skinuti se sa njega. Ako na Guglu pretražite iskustva drugih ljudi, čitaćete užasne priče o skidanju: povraćanje, proliv, halucinacije, elektro-šokovi u mozgu, tuga, ekstremna anksioznost. Pošto sada uzimam veću dozu, da li će elektro-šokovi biti udvostručeni? Zar ne uzimam ovo govno zbog anksioznosti?

Takođe, ako ikada budem poželela da imam decu, ona kaže da bi morala da pređem na neki drugi lek, kao što je prozak. Da se razumemo, mislim da materinstvo nije za mene. Mislim, verovatno vam je jasno zašto možda nisam stvorena da budem majka, ali ipak, za svaki slučaj, zašto se ne bismo prebacili na prozak? Ako budem morala da promenim lek tokom trudnoće, definitivno ću završiti sa glavom u rerni. Imam osećaj da se krećem u pogrešnom smeru, ili tako nešto.

A tu je i noćno znojenje zbog efeksora, koje sam se pravila da ignorišem nekih 11 godina. Mentalno zdravlje mi je važnije od posteljine, a pretpostavljam i od privlačnosti za druge sa kojima delim krevet. Ali posle povećanja doze, moj krevet se od noćne močvare pretvorio u lagunu. Već sam spavala gola. Ne mogu da budem gola više nego sada.

Sigurna osoba bi možda svoju zabrinutost iznela doktoru. Ali meni je teško da se raspravljam sa svojom psihijatricom. Imam problem sa time da se založim za sebe u kontaktu sa psihijatrima i terapeutima, jer, jel'te, ne bih volela da neko pomisli da sam luda. Ovo je ludo samo po sebi. Ako ćeš već da budeš lujka, ordinacija psihijatra ili terapeuta je mesto gde treba da pustiš svom ludilu na volju. Ali ja valjda želim da budem najmanje zahtevan pacijent. U fazonu, ako imam manje potreba, onda sam manje sjebana. Ali ja želim da nemam potrebe. Ja bih volela da ne moram da odlazim tamo.

Ni oni koji se bave mentalnim zdravljem nisu ni sami uvek najstabilnije ličnosti. Neki ljudi se upravo iz tog razloga bave mentalnim zdravljem. Često imaju veoma ličan razlog za to. Ne snalaze se uvek najbolje kada su u pitanju lične granice. Jeste li ikada pokušali da raskinete sa nekim terapeutom?

Odlazila sam kod „terapeutkinje i specijalistkinje za kreativnost" koja je bila toliko luda da, kada bi mi ostavila poruku na sekretarici, ljudi bi mi rekli, „Zvala te je neka lujka. Ko je ona, jebote"? Imala je 70 i nešto godina i uvek mi je davala loše, realne savete, umesto sagledavanja. Povodom mog poremećaja u ishrani mi je rekla: „Trebalo bi da pojedeš jedno jaje". Povodom moje opsednutosti bubuljicama na bradi, rekla je: „Trebalo bi da probaš losion od kalamine". Ona nije bila dermatolog. Ovde nije reč o bubuljicama. Već o tome što ja šizim zbog bubuljica. Ona to nije kapirala. Trebalo mi je sedam godina da raskinem s njom.

Čak i kada nije reč o raskidanju, nekako uspeju da preokrenu stvar da se sve vrti oko njih. Kao kada zakasniš na sesiju. Stvar nikada nije samo u tome što si zakasnila. Kašnjenje mora da se izanalizira po Jungovoj šemi. Mora da se stavi pod lupu zbog podsvesne pasivne agresije. Definitivno sam kasnila na sesije zato što sam izbegavala da pričam sa njima. Ali obično sam kasnila zato što me zaludi Tviter, i zato što ne umem da organizujem svoje vreme.

Čak i moja sadašnja terapeutkinja, koja je verovatno najbolja od svih do sada, stvari shvata lično. Nedavno sam joj rekla da bih pokušala sa kognitivno-bihevioralnom terapijom, jer to što radim sa njom izgleda ne rešava moje panične poremećaje. Koliko god da volim da se neprekidno vraćam u detinjstvo, mislim da mi je potreban neko ko će ponovo da mi istrenira mozak. Ona je rekla, „Zašto ne probaš sa aplikacijom za kognitivno-bihevioralnu terapiju"? Terapeuti se plaše napuštanja.

Osećam olakšanje zbog toga što mi terapeutkinja ne dopušta da raskinem s njom. Stvarno ne bih volela da moram da idem kod nekog novog, i da mu ponovo prepričavam svoje detinjstvo. A pomalo se i plašim da menjam lekove, jer je efeksor u prošlosti imao efekta. Ali iscrpljuje me to što moram da se zalažem za sebe, naročito kada je nevolja u mojoj glavi. U fazonu sam, ti si profesionalac. Jednostavno me popravi.

Ako se mučite ili vam je potreban razgovor, Samarićani nude dvadesetčetvoročasovnu pomoć.

So Sad Today je neprekidna egzistencijalna kriza koja se odigrava u 140 karaktera ili manje. Njena anonimna autorka pokušava da se izbori sa svesnošću još mnogo pre nego što je stvoren Tviter fid 2012, i konačno je odlučila da projektuje svoje strahove na većem ekranu, u formi dvonedeljne kolumne na ovom sajtu.