Gubitak čula mirisa je baš smrdljiva situacija

Kiselkasto crveno vino, pseći zadah, sveže pečen hleb, Božić, pokvarena jaja, bebe, riba u mikrotalasnoj, ruže, pseća kaka, topli pužići s cimetom, more i prdež. Ovo je samo šačica odgovora koje sam dobila kada sam na Fejsbuk grupi nazvanoj "Urođena anosmija" članove pitala šta bi najviše voleli da mogu da namirišu. Posle ovih raznolikih fascinantnih i potresnih odgovora, osetila sam grižu savesti zbog mirisa i senzacija, i dobrih i loših, koje svaki bogovetni dan uzimam zdravo za gotovo.

Smatra se da poremećaji organa za miris kao što su anosmija — nemogućnost da se osete mirisi — pogađaju pet procenata britanske populacije, zajedno sa dodatnih 15 odsto onih koji boluju od hiposmije, ograničene sposobnosti da osete mirise. Uprkos tome što u Velikoj Britaniji ima više ljudi sa anosmijom od slepih ili potpuno gluvih, ljudi koji nemaju čulo mirisa dobijaju vrlo malo podrške — ne postoji Kraljevski nacionalni institut za ovo stanje niti značajna naučna ispitivanja na tom polju.

U poređenju sa gubitkom čula vida ili sluha, nemogućnost da se osete mirisi uopšteno se smatra manje ozbiljnim poremećajem. "Imam posla sa ljudima koji su veoma bolesni, tako da svoje stanje smatram manje ozbiljnim na lestvici stvari koje viđam", rekao je Majkl Brejda, neuroonkolog iz Vimbldona koji je anosmiju dobio posle operacije nazalnih polipa.

Za neke nemogućnost da osete mirise ima čak i svojih prednosti. Urođeni anosmičar Meri Elen Pruim otkrila je da je "uvek zahvalna kad putuje negde i svi u kolima uzviknu: 'Jao, šta to tako smrdi?!' a ja mogu samo da se zavalim i opustim."

Međutim, prema rečima Karla Filpota, direktora jedne od samo pet javnih klinika za poremećaje mirisa i ukusa, dejstvo koje anosmija može da ima na bolesne je "krajnje potcenjena". "Ljudi misle da je gubitak vida i sluha velika stvar, a da je gubitak čula mirisa nešto sa čim može da se živi", rekao je on. "Jeste, ljudi očigledno nastavljaju svoje živote i snalaze se bez njega kao i ljudi sa gubitkom drugih čula, ali tek kad ne možete da osetite mirise shvatite koliko veliku ulogu oni igraju u svakodnevnom životu."

Filpot je otvorio svoju kliniku pre pet godina kad je uvideo da nema dovoljno podrške za pacijente sa poremećajima mirisa i ukusa. "Nakon toga, bili smo zatrpani poslom zato što ne postoji drugo mesto kojem mogu da obrate za pomoć", rekao je on. "U trenutnoj atmosferi moram da se borim za to da primim ove pacijente jer lečenje njih smatra da se opcionim bonusom — nešto što nije tako važno."

I zaista, život sa anosmijom može biti mnogo teži nego što ljudi pretpostavljaju. "Peto čulo" – britanska dobrotvorna organizacija koja pomaže ljudima sa poremećajima čula ukusa i mirisa —2014. godine zatražila je od svojih članova da popune anonimnu internet anketu o uticaju koji njihov poremećaj ima na kvalitet njihovih života. I tako je 52.4 odsto anketiranih reklo da su nekad patili ili trenutno pate od depresije i anksioznosti zbog svog stanja.

Zbog nerazumevanja šireg društva za poremećaje čula mirisa i ukusa, oni koji boluju od anosmije mogu se osetiti veoma izolovanim. "Pošto nema vizuelnih pokazatelja, stav mnogih je da 'nemogućnost da se osete mirisi nije ništa strašno'", rekao je Dankan Bouk, osnivač "Petog čula", koji je izgubio čulo mirisa kad je pre pet godina povredio glavu. "I tako anosmičari teško dobijaju saosećanje, podršku i savete lekara, prijatelja, pa čak i partnera."

Luiz Vulam, recenzent parfema koja je izgubila čulo mirisa posle prehlade prošle godine, slaže se s tim. "Ljudima je anosmija zabavna — oni ne shvataju da ona izoluje ljude, isto kao i gluve i slepe", rekla je ona.

Postoje tri glavna uzročnika ansomije pored urođene anosmije. Najčešći je bolest sinusa (ili obični sinusitis), zaslužna za oko 60 odsto svih slučajeva anosmije sa kojima se sreću medicinski radnici. Drugi najčešći uzrok je šteta nastala od virusa prehlade — osoba dobije prehladu sa svim uobičajenim simptomima, uključujući gubitak čula mirisa, ali kad prehlada prođe i svi simptomi nestanu, njihovo čulo mirisa se ne vrati. Treći potiče od povreda glave. Gubitak čula mirisa u svakoj od ovih situacija može biti delimičan ili potpuni u zavisnosti od slučaja do slučaja.

Da li pacijenti mogu da povrate čulo mirisa ili ne zavisi od pojedinca i težine poremećaja u startu. Filpot smatra da je anosmija obično "veoma izlečiva" kod pacijenata sa bolešću sinusa, ali zavisi od "težine pojedinačnog slučaja i od toga koliko se ljudi pridržavaju neprekinutog dugoročnog lečenja."

"Nepostojeći mirisi" iliti parosmija uobičajene su i uznemirujuće nuspojave anosmije. Tom Herman, koji je oboleo od anosmije 1993. godine posle kontuzije izazvane nesrećom na biciklu, ispričao je da bi godinama posle nesreće "bio siguran da se oseća jak miris u vazduhu", ali niko drugi ne bi uspeo da ga namiriše. Za Hermana su to najčešći bili mirisi zapaljenog drveta i sirćeta, ali "čak i prijatni nepostojeći mirisi" kao što je miris pekare "bi posle nekoliko sati počeli da ga izluđuju".

Vulam kaže da je prošle godine njena parosmija izazvala "samoubilačku depresiju". "Malo je ljudi razumelo užase mog svakodnevnog života; nešto tako jednostavno kao što je kad kolega na poslu stavi šolju kafe na moj sto može da pokrene mučninu koja traje čitav dan", rekla je ona. Kako je čulo mirisa Vulamove počelo postepeno da se vraća, "sve je mirisalo i imalo ukus kanalizacije — bio je to živi košmar."

Uz sve to, 95 odsto ispitanika u anketi "Petog čula" reklo je da je imalo "smanjeno uživanje u hrani i gubitak apetita". "Hrana je za mene nužno zlo", rekao je Herman. "U ovom trenutku ne postoji hrana koju volim, samo hrana koju tolerišem." Mnogi ispitanici izjavili su da ih njihovo stanje primorava da cene teksturu pre nego ukus hrane. Navodno je to razlog zašto sladoledi "Ben i Džeri" imaju "komadiće" svega i svačega u sebi; osnivač Ben Koen navodno nije posedovao čulo mirisa.

Čulo mirisa se čak vezuje za sećanje, zahvaljujući limbičkom sistemu, jedne od oblasti mozga za koji se vezuju nervi osećaja za miris. "Postoji direktna veza između čula mirisa i sećanja", kaže Filpot, "zbog čega možete da uđete u prostoriju i namirišete nešto što će vas odjednom podsetiti na neku uspomenu iz detinjstva ili situaciju koju ste već doživeli, a da ništa niste videli ni čuli."

Miris je možda najzapostavljenije i napotcenjenije od pet čula — "čulo Pepeljuge", kaže Filpot — ali lako je prenebregnuti težinu života bez njega. I tako, kad se sledeći put budite žalili na miris pokvarenog mleka, pretrpane kante za smeće ili javnog prevoza u vreme špica, ne zaboravite koliko ste srećni što uopšte možete da ih osetite.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu