​Glad, gubitak i praznina koju mi je mama ostavila

Isekla sam dva parčeta testa, stavila ih u rernu i pekla 20 minuta. Ne za jelo, nego u znak sećanja na majku. Ona je uvek pekla po dva: Jedan meni – jedan tebi, kao da deli ljubav na kašičicu.

Od sećanja mi se naduje stomak, deluje i pun i prazan u isto vreme. Trebalo je da sam već prevazišla ta sećanja. Prošlo je više od 25 godina od kako me je majka napustila u detinjstvu, ali kad god je se setim, rana se ponovo otvori.

Testo se ispeklo, pa sam ga ostavila da se ohladi. Nisam bila gladna, ali znala sam da treba nešto da pojedem.

Neuhranjenost je kod mene rano počela. Sa nebrižnom majkom, često bih preskakala obroke. U detinjstvu sam gledala Pizza Hut Supreme TV reklame i sanjala o masnoj, hrskavoj korici, o vencu gustog sira koji visi sa parčeta. Mora da je to sreća, kad sebi možeš tako da udovoljiš. Želela sam i ja da probam. Dotakla bih dlanovima ekran, začuo bi se elektrostatičko šištanje, a mama bi iz kuhinje viknula: „Ne diraj mi televizor!"

Komšinica koja me je zvala „ grančicom" – a jesam bila mršava – jednom prilikom me je pozvala na kolače. Oči su mi zasuzile već zbog glazure od šećera, putera, i melase. „Samo jedno malo parče, molim vas."

„Ako ti mama opet ima problema, slobodno svrati kod mene." Delovalo mi je da bi mogla da zaključa vrata i zadrži me za stalno; u očima joj se videla tuga i glad.

Stomak mi se prevrnuo. Pobegla sam iz njene kuhinje i otrčala kući. Tek kad sam sela pored mame koja je spavala na kauču, primetila sam da mi je viljuška još uvek u ruci.

Imam naviku da sve previše čvrsto grabim – viljuške, ljude, veze. Kad me je Džef ostavio, samo je izbrbljao: „Nisam srećan. Hoću da se iseliš. Ne volim te više."

To me je iznenadilo. Osetila sam da gubim ravnotežu, kao da mi se tlo topi pod nogama.

Duboko je uzdahnuo: „Znam da ti nije lako. Nije ni meni, ali čvrsto sam odlučio."

Džef je uvek bio sebičan, ali nisam znala da je umeo da bude i okrutan. Možda mu to nije bila namera, ali još teže bih podnela ako je bilo slučajno.

„Ne moraš da žuriš, ali voleo bih da napustiš stan do kraja meseca."

To je bilo za tri nedelje.

„P omoći ću ti da se spakuješ i sve to. I finansijski, ako treba." Zagrlio me je, a suze su mi tekle niz lice. Htela sam da budem ona vrsta žene koja nikad ne plače. Da sam nekako naslutila šta se sprema posle tri godine zajedničkog života, možda bih se pripremila.

Ustao je. „Idem da uzmem par stvari."

„Gde si pošao?"

Požurio je uz stepenice. Uzela sam telefon i razmislila koga da pozovem u ponoć.

Vratio se sa torbom.

„Gde ćeš da prespavaš?"

„Ne znam još, možda u kancelariji."

Zastao je pred vratima. „Ostavio sam ti nešto para na stolu, da imaš za selidbu i depozit."

Zatvorio je vrata i nestao.

Brzo sam našla novi stan. Šta mi je drugo preostalo? U odlasku, zastala sam na trenutak a onda se ipak vratila i uzela jedan komplet escajga – viljuške, noževe, kašike – koji sam znala da Džef ne koristi.

PROČITAJTE: Seks + hrana: upoznajte gladni svet fetiša "fidera"

Uzela sam to posuđe da bih jela, ali u praznom novom stanu imala sam dovoljno apetita tek za poneki zalogaj ovsene kaše. Ubrzo sam osetila mučninu. Držala sam nekorišćenu viljušku kraj srca, kao da je talisman. Nije bilo nameštaja u trpezariji pa sam legla na pločice, stomakom preko viljuške.

Prisećala sam se vremena kad su mi obroci lako išli od ruke – jela sam sa Džefom, oboje nasmešeni. Samo bih njemu mogla da se požalim na bol koji sam osećala, ali on je tom bolu bio uzrok i više nije hteo išta da ima sa mnom.

Nedostajao mi je, pa sam se setila kako mi je nedostajala majka. Ostavila me je u sred noći kad mi je bilo šest godina. Nedelju dana sam provela sama u kući, kopala po fiokama da nađem hranu, pitala se da li će se mama vratiti i šta će biti sa mnom. Na kraju je došao otac i odveo me je da živim sa njim jer mi je majka misteriozno završila u zatvoru. Kasnije sam saznala da je otela i pokušala da ubije bivšeg ljubavnika.

Tata me je poslao da je posetim jednom, sa sedam godina. Nije htela da me pogleda. Pričala je u prazno i busala se u grudi tako snažno sa sam mislila da će se povrediti. Rekla je da je teško tu unutra. I sama sam se nekad tako osećala. Posle je rekla tati da me više ne dovodi.

U poslednje vreme čitam dosta o praštanju. Jedan stručnjak iz Pokreta oprosta kaže da nije dovoljno da se samo pređe preko greha iz prošlosti; potrebno je i shvatiti da ono što misliš da se desilo nije stvarno bilo baš tako.

Mislila sam da su muškarci dolazili do zaključka da sam luda, ali u stvari im nikad nisam dala priliku da me razumeju, nikad im nisam pričala o majci. Mislila sam da me je Džef izbacio kao đu bre, ali godinu dana kasnije, pozvao me je i rekao da mu je žao zbog svega što se desilo.

________________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Pravi vampiri iz "Prave krvi"

________________________________________________________________________

Mislila sam da me mama nije želela, ali kad je pokušala da objasni kako je završila u zatvoru, rekla je: „Morala sam da te zaštitim." Ispričala je priču o čoveku kog je navodno pokušala da ubije, kako je on hteo da me povredi. Naravno, to nije bila istina. Ali utešilo me je saznanje da se ona tako nosi sa prošlošću, da joj laži služe isto kao meni oklop od ukradenih viljuški. Prosto je izmislila svoju priču. A moja priča ide ovako nekako: Za sve sam sama kriva. Nisam bila dovoljno dobra za mamu, ni za jednog muškarca kasnije, pa su me zato ostavili. Nije ni čudo zašto sam posle svakog emotivnog neuspeha morala da se setim gubitka majke u detinjstvu.

Kao odrasla žena, nisam mogla da održim odnos sa majkom. Izgubila je starateljstvo nad prvom ćerkom (mojom starijom polusestrom), a onda je mene napustila u pola noći. Slali su je u zatvor više puta. Kad se zakonski odrekla treće ćerke čiji je biološki otac umro, postalo mi je previše teško da ostanem u kontaktu sa njom.

Zato moja sećanja na mamu uglavnom sežu iz ranog detinjstva, i čvrsto ih se držim. Na primer, kad mi je bilo pet godina, volela sam da jedem Fruit Loops. Sama sam sedela za stolom, a nasmešeni Tukan Sem sa kutije cerealija me je mamio da opet napunim tanjir. Sa svakim zalogajem nepca su mi grebale oštre pahuljice, ali kad se dovoljno natope mlekom lako ih je bilo progutati.

Mama je ušla kad sam stigla do treće g tanjira, i počela da me grdi što toliko jedem. Nisam razumela; dovoljno je ostalo i za nju, ako je bila gladna. Pokazala je prstom ka mom naduvenom stomaku, i kritički se osvrnula na to kako mi viri ispod majice. Pokušala sam da navučem majicu da ga sakrijem, ali ipak mi je sklonila kutiju.

„ Moraš da počneš da jedeš," rekla mi je prijateljica pošto me je Džef ostavio, kad je postalo očigledno koliko gubim na težini. „Telo ti samo sebe troši."

Hrana u frižideru je trulila nepojedena; u kanti za otpatke su se množili crv i. Katoboliza je biološki proces u kom telo počinje da troši i naslage masti i mišiće da bi preživelo. Kad se larva učauri, hrani se sopstvenim telom dok se ne pretvori u muvu. Prirodan proces: ishrana samom sobom uništava ali i preobražava.

Moj preobražaj se završio jednog dana kad sam prošla pored pekare i osetila miris svežeg , tek ispečenog peciva. Kupila sam veknu sa biljnim puterom, i dok sam grickala meku belu koricu, osetila sam olakšanje. Odrekla sam se svojih priča, ili su se one odrekle mene. Čak i sećanje nekad ogladni. Tome glad i služi – da nam javi kad smo spremni za nešto novo, kad smo siti starih patnji i spremni da nas ljubav ponovo ispuni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu