Razgovarao sam sa slepim navijačem o tome kako mu je na utakmicama Zvezde

Dejan Matić je pevač zabavne muzike, rođeni brat Saše Matića, takođe pevača. Pored toga što su blizanci i deo srpske estrade, poznati su i po tome što su rođeni slepi. Oni su, zapravo, retki ljudi sa hendikepom za koje se u Srbiji može reći da su javne ličnosti. Ljudi koji ne vide su u Srbiji prilično nevidljivi, kao i mnogi drugi koji imaju hendikep. Konzervativno i neuređeno društvo u kom živimo često ne pružaju mnogo šansi i uslova za "normalan život" tim ljudima, iako su njihove želje i potrebe iste kao i nas, "normalnih". I zato je valjda slika Dejana Matića na tribini među navijačima na utakmici Evrolige između košarkaša Crvene zvezde i Panatinaikosa izazvala pažnju javnosti, barem koliko i još jedna pobeda Zvezde, a zasenila atmosferu koju po pravilu stvara tih 8.000 fanatika u Beogradu.

Pronašao sam Dejana Matića u Beču, gde inače živi, i porazgovarao sa njim o ovom fenomenu.

VICE: Dejane, kada si počeo da ideš na utakmice?

Dejan Matić: Idem ja od malena na utakmice. Ja sam veliki Zvezdaš od najraniih dana, išao sam i na fudbal i na košarku. Sada idem kad mi obaveze dozvole. Čuo sam da je ta moja slika sa utakmice čak komentarisana kao neki moj marketing, a ja sam i pre ove utakmice gledao Zvezdu u Evroligi, samo me, prosto, ljudi nisu slikali. Ja idem samo zato što volim Zvezdu, nema to veze sa mojom promocijom. Obično idem u parter, mada je u poslednje vreme svaka karta dobrodošla, pošto je stvarno teško doći do karata.

I kakav je tvoj doživljaj tog događaja?

Teško je to rečima opisati. Ja, prosto, od detinjstva navijam za Zvezdu. Odrastao sam uz radio emisiju "Vreme sporta i razonode" i u kući se znalo da uvek završavam sav domaći do početka tih prenosa utakmica na radiju. Majka i ja smo zajedno slušali, dok otac i burazer nemaju interesovanja za sport.

Kako tebi zvuči utakmica i možeš li na osnovu reakcija publike da pratiš meč?

Kako da ne. Sve što se dešava na terenu se, zapravo, može čuti kroz zvuk sa tribina. Verujem da se videla moja zabrinutost i na toj slici iz Pionira. Ja se uživim u utakmicu, živim sa publikom i osećam sve što se dešava.

Pevaš li i navijačke pesme, pošto ti je pevanje posao?

Baš su mi drugari sa kojima sa bio na utakmici rekli da su mislili da ću čuvati grlo za nastup ovog vikenda, hahaha, a ja otpevam sve sa navijačima. Potpuno se opustim na tribini i to je meni, kao i drugim ljudima, dobar ventil od svakodnevnih stvari, jer sam sa ljudima koje volim, sa kojima idem u halu. U svakom slučaju, i za dobro pevanje je potreban trening, pa eto prilike. Navijačke pesme i to horsko pevanje me drže u treningu.

Da li sve ovo govori u prilog tome da su životi slepih i slabovidih ljudi, kao i uostalom drugih ljudi sa nekom vrstom hendikepa, prilično nevidljivi za širu javnost?

Ja sam se od malena družio sa ljudima koji nemaju ovu vrstu hendikepa, pa i nisam navikao na neku diskriminaciju. Ljudi iz mog okruženja često kažu da nekad zaborave da sam slep, jer ja potpuno normalno funkcionišem. Nemam te komplekse. Ne čudi mene reakcija javnosti, ali nismo ni mi svi isti. Ja mogu da zahvalim roditeljima što sam danas gde jesam, što su me odgajali da ovako živim, punim plućima.

Možda je to i moja poruka drugim ljudima sa hendikepom, da žive punim plućima.

Zvezda sledeću utakmicu Evrolige igra već u petak u Beogradu, a Dejan mi kaže da pokušava da nađe način da ponovo doputuje u Srbiju, iako mu se čini da zbog obaveza mora da propusti još jedan košarkaški spektakl u "Pioniru".

Fotografija: Kristina Todorović. Hvala portalu  mojacrvenazvezda.net

Još na VICE.com Šta sanjaju slepi ljudi Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite slepoj osobi Ovo je Daba legenda Zvezde i hale Pionir