Smrt sa visina: Kako je bombardovanje iz vazduha promenilo svet

Drezden, 1945, pogled sa gradske većnice (Rathaus) na razoreni grad (Foto via Deutsche Fotothek‎)

Kad je čovek prestao da veruje u Boga, počeo je da šalje sopstvene poruke sa nebesa. Dvadeseti vek, tvrdi Tomas Hipler u svojoj novoj knjizi Vladavina s neba, može da se protumači kroz tehnologiju napretka avionskih bombi. Bilo da se bombe bacaju neselektivno iz rasklimatanog aviona na pustinju ili se daljinski izbacuju iz bespilotskog drona, bombardovanje iz vazduha govori nam mnogo o sili koja ga vrši i ljudima koji ga trpe.

Hipler započinje knjigu opaskom o zgodnoj istorijskoj koincidenciji. Prvi zabeleženi slučaj bombardovanja iz vazduha u istoriji desio se u Libiji 1911. godine. "Odlučio sam da ću danas probati da bacim bombe iz aviona", napisao je poručnik Đulio Gavoti u svom dnevniku, nakon što je prekomandovan u Severnu Afriku da pomogne da se osigura pobeda Italije nad Otomanskim carstvom. Njegova misija bila je izviđanje, ali jezdeći vedrim plavim nebom nekih 15 kilometara od Tripolija, naleteo je na "trupu arapskih boraca" blizu jedne oaze i odlučio da preuzme inicijativu u svoje ruke. Pažljivo balansirajući polugom aviona između nogu i uzevši slobodnom rukom bombu iz male kutije, izvukao je njenu sigurnosnu iglu zubima i hitnuo je kroz prozor. Nije ubio samo vojnike i civile, već je uništio i oazu: "društveno-ekonomski sistem" daleko od frontova tradicionalnog sukoba.

Sto godina kasnije, NATO je pokrenuo vazdušne napade na istu zemlju kako bi uspostavio Zonu zabrane letenja, zaokruživši tako čitav vek smrti koja stiže odozgo. NATO je promenio svoj mandat u obaranje režima – Gadafija su ubili pobunjenici uz veliku podršku bombardovanja – i "putem neobične istorijske i geografske koincidencije, lansirane bombe pale su na ista mesta kao i Gavotijeve stotinu godina ranije".

Kad je italijanski avanturista bacio bombu kroz svoj prozor, on je pokrenuo nov način razmišljanja o ratu koji će definisati sve buduće sukobe. Nije to više bila borba prsa u prsa između armija suverenih država: nova matrica sukoba otvorila se u tri dimenzije. Vojne strategije bile su primorane da "mešaju civilne i vojne ciljeve", dovodeći do "asimetričnih ratova koji su od tada postali večita opsesija". Ovi kontinuiteti i diskontinuiteti ponavljaju se kroz Hiplerovu knjigu, polako formirajući globalnu istoriju bombe.

F-16 fajting falkoni Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Država u vazduhoplovnoj bazi Aviano (US Army photo: Staff Sgt. Tierney P. Wilson, via)

Pričajući sa Hiplerom – istoričarem i filozofom koji predaje na Univerzitetu u Kalvadosu, u Francuskoj – preko mejla, pitao sam ga zašto je smatrao da su vazdušne borbe tako zanimljiva vizura za posmatranje istorije. Njegova prva knjiga, odgovara on, govorila je o regrutaciji – nečemu demokratskom, zato što proširuje ratni sukob na civilno stanovništvo, i anti-demokratskom, zato što primorava regrute na poslušnost. Ova kontradikcija ukazala mu je na jednu drugu ideju koju je želeo da razradi: ako regrutacija znači da svako – što će reći, muški građani – mora da se bori u ratu, onda "ta logika nalaže neizbežno suprotan zaključak: da svako može da postane žrtva rata". Sa demokratizacijom država, došlo je do "demokratizacije smrti". Od porodičnih domova do centara gradova, sve je postalo meta.

Kada je Gavoti improvizovao ratna dejstva iz vazduha nad Tripolijem bilo je to u vreme kada su se potencijali avijacije već motali po glavama Zapada. Luis Bleriot prvi put je iz vazduha prešao Lamanš 1909. godine, navevši H. Dž. Velsa, koji je pisao izveštaj o tome za Dejli Mejl, da  se pomiri s ovom revolucionarnom tehnologijom. Ovaj je napisao da mogućnost da se Lamanš pređe za svega nekoliko minuta umesto sati može dovesti do teškog udarca po Britansku imperiju, sa svojim neprikosnovenom kontrolom mora: "Naša muškost sada je postala ranjiva." Ali za svega nekoliko godina, utopijski potencijal letenja počeo je da se pojavljuje u fašističkim opsesivnim sanjarenjima italijanskih futurista, koji su videli spajanje čoveka sa mašinom, "mešovito čudovište", kao vrhunac ljudskog dostignuća. On se, međutim, pojavio i u idealima kosmpolitskih liberala. Avijacija će predstavljati kraj granica i slobodno kretanje robe između svih zemalja sveta. Činjenica da može da donese i totalno uništenje samo je bio razlog više da se osigura mir.

Kao što Hipler dokazuje, taj "mir" bio je zasnovan na rasističkom doživljaju čovečanstva: doneće sigurnost za kolonizatora i "bombe za kolonizovane". Štaviše, kad većina istoričara piše o bombardovanju iz vazduha, oni se usredsređuju na Drugi svetski rat, a ignorišu napade na kolonizovano stanovništvo u međuratnim godinama, doživljavajući ih kao puku "generalnu probu" za pravu stvar.

Saznajemo tako za pionirske bombaške kampanje Britanije na Rog Afrike dvadesetih. Muhamed Abdulah Hasan – koga su Britanci zvali "Ludi Mula", zbog njegovog "ludog" insistiranja na nezavisnosti – bio je prva žrtva organizovane, skoncentrisane bombaške kampanje novoformirane Kraljevskih vazduhoplovnih snaga. Namećući teret belog čoveka kanije iste decenije, RAF je razvio ovaj oblik "imperijalnog policijskog delovanja" u Iraku, koji je Britancima omogućio da smanje troškove imperije na terenu istovremeno povećavši kontrolu iz vazduha. Umesto da ubijaju konkretne pobunjenike, "cilj je bio da se slomi društveno-ekonomski život pobunjeničkog stanovništva, da se unište njihove domovi i sela, da im se pobije stoka i uništi poljoprivreda".

Teoretičari kao što su Aimé Césaire i Hana Arent tvrdili su posle Drugog svetskog rata da su "osnovna obeležja totalitarne vladavine prvo bila primenjivana u kolonijama, pre nego što su ponovo bila uvezena u centre svetskog sistema".

Jedna od Hiplerovih centralnih ideja jeste da je "strateško bombardovanje" – ona vrsta brutalne sile iz vazduha koja je sravnila sa zemljom Koventri i Drezden – bilo način da se "ljudi" svedu na "stanovništvo". Pitam ga šta pod tim misli. "Od kraha monarhija, politika praktično znači 'od ljudi, za ljude'… ratne aktivnosti modernih država praktično se sastoje od jačanja jedinstva njenih naroda različitim sredstvima, kao što su gradnja skloništa od vazdušnih napada do društvenog ratovanja, istovremeno se trudeći da razbiješ jedinstvo neprijateljske nacije, pretvorivši neprijateljski narod u dezorganizovano stanovništvo." Tako čin bombardovanja ne uništava samo pojedinačne živote; ono menja način na koji doživljavamo same ljude.

_____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film iz serijala Podeljeni gradovi: Sarajevo

______________________________________________________________________________________________________

Današnje ratovanje iz vazduha je drugačije. Umesto rata ujedinjenih nacionalnih populacija, neprijatelj je umreženi "terorista" organizovan oko različitih čvorišta. Kao što mi sam Hipler kaže: "Čitava politička filozofija izbora meta postala je veoma drugačija." Dominantni bombaš ovog doba je bespilotski dron, koji se, pokrivajući umnogome isti teren nad Mesopotamijom kao i RAF dvadesetih godina prošlog veka, upušta u neku vrstu neprekidne policijske aktivnosti niskog intenziteta. Kako to Hipler upečatljivo formuliše, bomba je "postala smrtonosni pendrek globalnog policajca".

I dok su se domaće policijske snage pretvorile u nešto što podseća na vojske – upuštajući se u direktne sukobe sa urbanim demonstrantima uz pomoć oklopnih vozila – vojska je postala globalni policajac, u potrazi za individualnim teroristima bez obzira na to u kojoj su se zemlji zatekli. To nije ni rat ni mir, već nešto između.

Iako se danas sve više priča o tome da nam se bliži Treći svetski rat, Hiplerova knjiga odaje utisak da ga mi već živimo: neprekinuti, asimetrični sukob između država i nedržavnih činilaca. Nije nemoguće, predlažem, zamisliti da se stari imperijalni centri kao što su London ili Pariz bombarduju iz vazduha, a njihova radnička klasa i energije raspu širom globalnog juga.

Hipler se slaže, uz jednu ogradu: "Najverovatniji scenario za neki budući veliki sukob je ono što stratezi zovu 'hibridnim ratom', koji podrazumeva teroriste i gerilske operacije… ali i finansijske aktivnosti. Granicu između rata i mira sve je teže odrediti. Mogući najgori scenario verovatno nije direktno bombardovanje, već neki masovni sajber napad na zalihe električne energije, što bi dovelo do masivnog društvenog sloma za svega nekoliko dana."

Bomba je možda iscrpla svoju upotrebu, ali njeno potomstvo biće još smrtonosnije.

Pratite Johana na Tviteru.

Još na VICE.com

Sedamnaest godina od bombardovanja i odlaska sa Kosova: Granice postoje u glavi, sami ih stvarate

Šta bi bilo kad bi bilo: da Severna Koreja baci nuklearku na Ameriku

Mnoge pristalice Donalda Trampa bi bombardovale izmišljenu Aladinovu državu