Pitali smo ljude da nam ispričaju kada su bili najsrećniji

Sreća je zajebana stvar i kada bih sad krenuo da pišem i ubacujem citate od Cicerona do Sartra, postoji opasnost da nikada ne završim tekst, a da ne budem ni blizu prihvatljivog odgovora. Uostalom, već je Aleksej Kišjuhas u ovom tekstu lepo obrazložio zašto je sreća sranje, pa možete da skoknete tamo i da se virtuelno raspravljate sa sortom ljudi koja sreću pronalazi u popularnoj psihologiji i slikama cveća sa citatima Danijele Stil ili da pak kačite slike cveća sa citatima Danijele Stil i iznapušite autora.

Ja imam poteškoća sa doživljavanjem sreće. Nisam depresivan, samo nisam nešto specijalno srećan. Kako da dugoročno budem srećan kada ne znam ni koliko će ova usrana planeta opstati? Na lutriji ne mogu da dobijem ni zelenu kartu za Ameriku, a kamoli mesto u šatlu za novu planetu. Dobijem napad gušenja od ljudi koji se predstavljaju kao super srećni, kojima u about me stoji da žive život punim plućima i da postoji neka lepota čak i na Oblačinskom jezeru.

Retko mi nailaze trenuci kada mi se osmeh prirodno razvlači na licu dok dobijam poriv da grlim drveće i neobavezno ćaskam sa šalterskim službenicima. Bio sam srećan recimo na plaži pored Trsta, ali sam već bio sjeban kada sam se vratio kući. Ipak, to je jedini oblik sreće u koji mogu da poverujem. Ti momenti kada je sve super, ali samo u tom trenutku, mestu i sa određenom osobom. Zato sam pitao ljude da mi ispričaju o trenucima kada su bili najsrećnij, pa da vidimo gde smo svi u ovom velikom svetu.

Trenutak u životu kad sam bio posebno hepi je kada se ćale, inače švercer goriva u to vreme, vratio sa puta i iz unutrašnjeg džepa kožne jaše izvadio originalni Tetris. Devedesete nisu bile sjajne za mnoge, ali meni su bile do jaja. Tetris sam nosio svuda i neprestano obarao rekorde, naravno svoje, jer niko drugi od ukućana nije bio zainteresovan. Rekordi bi se čuvali sve dok ti neko od rođaka slučajno ne izvadi baterije (znam da je to bio moj stariji brat koji nije podnosio da gubi). Imao je 9 nivoa, 9 brzina i maksimalan mogući skor je bio 99999.

Posle skoro deset godina igranja i jednog izlizanog otiska desnog palca, uspeo sam da dostignem tih pet devetki u gornjem desnom uglu. Polifona muzikica je počela da svira, skočio sam sa wc šolje (tetris je bio sastavni deo opreme kada idem da kenjam), ali ceo univerzum je bio protiv mene i rekorda. Tetris mi je ispao i zveknuo o pločice, dve baterije od po 1,5 volti su se otkotrljale. Pribrao sam se i sredio, vratio baterije u tetris i ugledao prethodni rekord na ekranu koji nije bio ni blizu 99999. Danas se nalazim u Londonu na Vimbldonu, imam 24 godine i još uvek igram taj jebeni tetris.

To je bilo 2012. godine, moj drugi Egzit, period u kome se bez pripreme odlazilo na tvrđavu. Više nisam sigurna ni koje je veče bilo. Došla sam sat ranije na Mejn stejdž, zalepila sam se za ogradu čekajući Duran Duran. Jer od kad znam za sebe, znam i za njih, iako kapiram da je to pozadinska muzika mog života, kao saundtrek u igrici.

Počinje koncert i kreće standardna euforija, ali uskoro Sajmon silazi sa bine i staje nekoliko metara od mene, tražeći od neke ribe iz publike da ga predstavi. Počinje da peva The Reflex i stoji 20cm od mene, praktično čelo o čelo i drži mikrofon između nas. U tom trenutku, ugledam sebe na video bimu i proizvodim najglasnije TANANANA ikad. Od silne euforije nisam bila svesna polovine koncerta, ali sam u toj ekstazi (ne znam kako, ali bravo za podsvest ili mehaniku tela) i uključila da snimam.

Posle 23 godine drndanja gitare… došao sam u situaciju da sviram kao hedlajner na velikom festivalu. U pitanju je Demofest u Banjaluci, 2016. godine. Moj S.K.A, Hladno Pivo, i za mene vrlo kultni Dub Pistols, koje svi pamtimo po pesmi Cyclone, iz igrice TonyHawk's Pro Skater 2. Prošle godine smo svirali taj isti festival kao takmičari i osvojili treće mesto, što podrazumeva neke pare i obavezan revijalan nastup sledeće godine. Nagrada kao nagrada je, naravno, dobrodošla, barem taj novčani deo…

Ali svirka? Pa jebem ti život. Doživeti 10 soma ljudi koji sa pažnjom prati tvoj polusatni nastup, znaju reči tvojih pesama, skaču kad im kažeš da skaču, a mirni su kad im kažeš "Tišina tamo!"… pa to je neprocenjivo. Bekstejdž? Posebna priča. Dešavale su se svakakve stvari tamo, ali ću to ostaviti tvojoj mašti. Veruj mi, štagod ti palo na pamet, verovatno je bilo i isitina je.

Da si me pitao pre 10 godina, verovatno bih bez razmišljanja rekla da je to momenat kada su mi konačno dozvolili da budem Fibi iz serije Čari. Od tada sam doživela dosta ružnih, ali i lepih trenutaka – probala sladoledod pistaća, zaljubila se i dočekala prvo jutro na rejvu, a izdvaja se jedan trenutak, savršen po tome koliko je zapravo običan. To je bio najobičniji dan, letnji, ali je prosto sve bilo savršeno. Sunce, oblaci, čak je i jebena kafa koju sam skuvala bila preukusna. Prosto sam osećala da sam tu, na gajbi i da mi je mnogo lepo. A zašto bi mi ovo bio specijalan trenutak? Samo zato što sam tada pomislisla da ako sutra nestanem, mnogo će me boleti uvo.

Ipak, evo ti fotka sa rejva ujutru. Nisam baš mogla da odletim u oblake i da se slikam.

Spavao sam možda pola sata pred uspon. 5:15 ujutru, Aguas Kalientes je uveliko pod maglom, što me zbog fotografija posebno raduje. Kroz pola sata od polaska sam ušao u džunglu i lagano krenuo ka vrhu. Nema žurbe, pomislio sam. Sve je mistično. Svaki kamen, svaki vrh oko mene, raspored oblaka, žena na koju nailazim usput, koja žvaće listove koke i pozdravlja me klimanjem glave, zatim ruski par koji je sa sobom poveo i svog psa Mašku i miris ovog kontinenta. Ako je ikako moguće rečima opisati put do gore, onda je sam Maču Pikču, nemoguće. Ne zato što je teško razumeti, već zbog toga što je toliko drugačije od ostatka sveta, makar meni poznatog.

Nisam uspeo da pipnem baš svaki kamen, ali sam prošao kroz svaku sobu, predvorje, hodnik i terasu. Posle nekog vremena sam se zab'o na jednu stenu, izuo se i po prvi put doživeo da ne mislim ni o čemu i ni o kome. Na pola metra iza mene ne jedna, ne dve, nego tri lame. Potpuna implozija osećanja na 11000 kilometara od kuće i jedno pitanje: Kako jebeno nazad?

Sticajem interesantnih okolnosti, 2007. sam otputovala u Australiju. Znaš, kolonizovani kontinent i kenguri, a ja išla preko Republičke izborne komisije povodom nekih parlamentarnih izbora. Kako sam tada mnogo više bila u tripu anarhije, malo mi je smetalo što idem preko državne institucije, ali sam zbog love i putovanja bila spremna da pogledam kroz prste.

Dok sam boravila u Sidneju, počela je malo da me grize savest. Osećala sam se grozno zbog date prilike i love, pa sam rešila da prvi put u svom životu glasam. I tako smo bili u srpskom konzulatu i kada je došao red na mene, radnik me je samo belo pogledao i rekao da ne postoji teoretska šansa da sam na biračkom spisku i da mogu slobodno da idem. Moj identitet nije bio narušen i mislim da sam letela kroz sidnejske ulice, osećajući se 10 kilograma lakša. Kasnije sam ipak glasala, ali tada mi je mnogo značilo da ostanem buntovnica.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu