Svaštara

VICE u kraju: Nepisana pravila Jerkovića

Ako su radnička naselja ogledalo društva, Jerković nas prilično precizno oslikava.

pisao Stefan Veselinovic
23 Jun 2016, 9:06am

Fotografije: Lazara Marinković

U novom tekstu iz serijala VICE u kraju vodimo vas u naselje Braća Jerković na Voždovcu, jedno od najvećih u ovoj beogradskoj opštine sa više od 150 hiljada stanovnika.

Fotografije: Lazara Marinković

Na izlazu iz paklene, junske dvadesetšestice kod tržnog centra Stadion čeka nas Dušan Višić - Višnja, mladi Jerkovčanin i gitarista pank benda Matter. U patikama, šorcu i beloj majici, maše nam sa druge strane ulice i izvinjava se ako smo ga čekali, morao je da svrati do prodavnice.

'Invalidi' su lokalna navijačka grupa fudbalskog kluba Voždovac

- Ja ti nisam stereotip Jerkovčanina - kaže na samom početku Višnja dok se krećemo niz ulicu. Iz njegovog ranca čuje se zveckanje koji mi je zvuči poznato.

- Više sam kao neki nemi posmatrač - nastavlja on. Dočekao nas je 'Jerkovački' - iz ranca je izvadio po dva hladna crna piva.

Pročitajte i: VICE u kraju: Zvuk ozloglašene Karaburme


A kakav je to stereotip, pitam.

- Pa šta znam, momčić onako u šortsiću do iznad kolena, u ovo vreme uglavnom bez majice, a u dosta skupim patikama. Ako imamo sreće, naletećemo danas na njih. Obično ih je četvorica - šali se Višnja. Dušan je veseo tip i ne prestaje da se smeška dok govori o kraju.

Višnja.

Čak dok nam govori o delu naselja koji se zove Siva Stena, a čija istorija nije mnogo vesela, sve to ne deluje toliko strašno.

- To ti je ta ulica u kojoj su stasali oni likovi sa pucama, što sada bleje po čituljama. Ja sam tada bio mali i ne znam toliko o tome, više slušam priče - kaže Višnja.

Voždovac je ime dobio po pobedničkom pohodu Vožda Karađorđa, iz tog dela grada na beogradsku tvrđavu 1806. godine. Vojvoda Stepa Stepanović je samo jedan od znamenitih vojskovođa i ličnosti iz ovog kraja koji su u istoriji zapamćeni kao heroji svih mogućih ratova na ovim prostorima. Uostalom i Braća Jerković, Dušan i Nebojša, su slavni učesnici Narodno-oslobodilačkog rata. Ratni prizvuk prati Voždovac od samog osnivanja, a i tokom ratnih devedesetih se istorija ponovila. Samo što su ovog puta ulični ratnici ti koji su obeležili ovaj kraj.

Koliko su se stvari promenile, pitam.

- Mirnije je, mada možeš upasti u nevolju uvek.

Dok šetamo granicom Dušanovca i Jerkovića, Višnja mi objašnjava kako prepoznati nekoga ko je u nevolju i upao.

- Kada vidiš ortaka da prolazi tim nekim putićima između zgrada i da izbegava glavne ulice, znaš da je u nekom problemu ili u bekstvu od murije ili od drugih lokalaca. Iz starije ekipice koju poznajem, svi su se kretali tako kada ih je neko jurio da ih prebije u kraju.

Droga mi je prva pomisao dok mi to priča, pa ga pitam kakva je situacija po tom pitanju.

- Ima dosta gudre u kraju. Navodno smo poznati kao naselje gde ima najviše narkomana, mada ja ne verujem da njih i dilera ima više nego u bilo kom kraju u Beogradu. Takođe ne verujem u slučajnosti kada su te stvari u pitanju, u smislu da su to sada sve trgovci entuzijasti koje murija ne kontroliše - odgovara mi.

Od njih četvorice ortaka iz zgrade, kaže, pedeset odsto je na jednoj, a pedeset na drugoj strani. Dok je on u polovini koja se kloni nevolja, njegova dva ortaka iz detinjstva imaju zatvorski staž.

- To prepričavam svima. Mislim, koja je verovatnoća da se tako podelimo? Pričao bih ti još neke anegdote, ali ne mogu. To su ili momenti kada je policija pokazala svoju glupost ili stvari zbog kojih bi se mnogi osećali glupo da ih ispričam - kaže Višnja i daje mi do znanja da 'kriminalni Jerković', nije nešto što njega mnogo zanima. A ni mene. Zanima me šta još Jerković ima da nam ispriča.

Nastavljamo šetnju ka srcu kraja, a veliki crveni soliter nas obaveštava da smo prešli granicu i zakoračili u Jerković

- A ovo je čuveni crveni soliter, čuo si za njega? To ti je ona fora, kada mladi Jerkovčanin počne da izlazi iz kraja, orijentiše se po crvenom soliteru. Dobro, sada imamo i tržni centar - priča VIšnja.

Sa prozora okolnih četvorospratnica čuje se dovikivanje. Dobro poznat roditeljski ton upozorenja da je ručak spreman. Klinci i klinke trčkaraju ispred ulaza i između drveća oko kojih je vezan konopac za sušenje veša na vrelom junskom suncu.

- Eto to se makar nije promenilo - kaže Višnja, i predlaže da zabodemo prvu klupu i uz pivo, dok je još hladno, napravimo plan ture kroz Jerković. Ko smo mi da odbijemo?

- Šezdesetih godina kada je počeo da se gradi, Jerković je pre svega zamišljen kao industrijsko, radničko naselje u kome će stanovati porodice radnika - počinje Višnja svoj turistički govor, u isto vreme spretno otvarajući pivo o ivicu klupe. Blejanje jeste zanat, šta god vi pričali.

- Romsko naselje, takozvani Karton Siti, deo je kraja gotovo od početka, a kasnije su sagrađeni i policijski stanovi, pa su nam se na igralištu priključila i deca policajaca. Onda su došle devedesete i sva ona sranja, pa su deo kraja naselile izbegličke porodice. Dom za nezbrinutu decu je sastavni deo kraja, oni su još jedna od lokalnih grupa, doduše najmanja. Nema Jerkovčanina koji ne poznaje makar nekoga iz navedenih struktura - objašnjava on.

Uz prvo 'živeli' priča mi kako je masovan dolazak studenata sredinom dvehiljaditih promenio atmosferu u kraju.

- To je potpuno promenilo strukturu naselja, razvodnjilo se sve i meni je nekako bolje. Do tada sam znao svakog u ovom kraju i malo smo se ubuđali, znaš. Od kada su došli studenti imaš utisak da ne znaš ljude, da živiš u, ne znam, Bulevaru - kaže.

Reč po reč i ubrzo smo videli dno zidarca. Višnja predlaže da nastavimo turu obilaskom 'čuvene' fontane i osnovne škole.

- Sve će vam biti jasno kada vidite fontanu - kaže Višnja dok nastavljamo put.

Na putu do škole prolazimo jednim od stotina putića za izbegavanje nevolje između socijalističkih zgrada koji presecaju savršeni miks betona, sportskih terena i desetine malih parkova. Iz kog god ugla da gledate na kraj, čini vam se da je odnos između sive i zelene boje, pedeset-pedeset.

Na platou kod Doma zdravlja zastajemo kod fontane. Ili onoga što je trebalo da bude fontana, a Višnja, kao i svaki dobar vodič, spremno deklamuje slavni istorijat ove znamenitosti.

- Da to je, zapravo, fontana. Ona je tu oduvek i nikada nije radila. Zato se stalno u kraju nagađalo da li će nekada proraditi, kao puštaju je ovog leta, svi se ložimo. Onda su došli iz Demokratske stranke u fazonu 'sredićemo je, znamo koliko vam znači ta jebena fontana' i uradili su OVO - prepričava Višnja pre nego što prasne u smeh

- Inače sada ne radi, što je zanimljivo, jer uglavnom radi. Na vrhu stoji neka kapica i odavde izlazi voda, što izgleda potpuno retardirano, kao da je pukla neka cev - prenosi nam svoje oduševljenje Višnja.

Stepenicama izlazimo kod Doma zdravlja, a do nas dopiru odjeci glasova iz bolničkih hodnika koji me uvek naježe. U sredini kompleksa poslovnog prostora s jedne, i Doma zdravlja sa druge strane, nalaze se spomenici Braći Jerković, zarasli u ono što treba da bude cvetna dekoracija.

Obaveštenje o merenju pritiska na prostorijama Mesne zajednice

Preko puta nas je osnovna škola "Đura Daničić" u koju je Višnja išao, a koja je spojena sa osnovnom školom "Jovan Jovanović Zmaj", tako da je to mesto gde većina klinaca iz kraja uči da čita, piše i računa. A u prostranom dvorištu su verovatno prvi put naučili šta znači pripadnost.

- Osnovno pitanje tih školskih dana bilo je 'da li si Đura ili Zmaj?'. Nešto kao Zvezda i Partizan - priseća se Višnja. - Eto po ovim štekovima smo se krili, bacali kontrolne zadatke, a neki su čak i pljugali tu negde. Ja sam tad bio u fazonu da su mi alkohol i cigare fuj - priča nam Višnja dok se penjemo do terena.

Jedan gol je zauzet, a na drugoj polovini dva momka rade neku vrstu individualnog treninga uz pomoć 'posvećenog ćalca iz kraja', kako ga Višnja slikovito opisuje. To ga je podsetilo na čika Mitu, takođe ćalca iz kraja, koji je jednom prilikom, kada Jerković još nije bio toliko izgrađen, samoinicijativno nacrtao teren na livadi, napravio golove od drveta i organizovao turnir u kome su klinci tokom celog leta uživali.

Tragovi generacija na zidu škole

- Na ovom školskom terenu su se mnogi ljudi upoznali. Mislim, nisu to nešto korisna prijateljstva, ali kad si klinac desi se momenat da neki ljudi, iz nekog razloga, žele da te istuku i onda se pojavi lik koji kaže 'nemoj njega, znam ga'. Tako da ako si sinoć bio na fudbalu, danas te je to spasilo - ne prestaje da se smeje Višnja.

Teren se 'drži' sve dok ne dođe starija ekipa i otera mlađu. To je jedno od nepisanih pravila pod kojim gotovo svaka generacija Jerkovčana odrasta. Pitam Dušana kakve su mu uspomene na odrastanje u kraju.

- Sada kada me pitaš, rekao bih ti da mi je bilo do jaja, jer u suštini i jeste. Ali kad pogledam iz ove perspektive sve je to morbidno - kaže on. - Znaš, devedesete, scene iz skloništa i tako to. Meni je 1999. bila najsrećnija godina u životu, em me pustili ranije iz škole, em su me roditelji voleli najviše na svetu, em devedeset odsto vremena provodim sa najboljim drugarom koji živi u suterenu - priseća se Višnja tog mračnog perioda moderne balkanske istorije.

Ali rat je, kaže, ipak bio prisutan i u parkićima.

- Od jutra do mraka trčiš po ulici, pa odeš da isprovociraš park ispod koji je brojniji, pa te onda oni jure, ti pobegneš u jedan ulaz pa preko skloništa izađeš na drugi, oni čekaju pa ih ti napadneš s leđa. Ludilo jedno, a taj ratni vihor je izgleda držao i nas decu tada - zaključuje Višnja.

Treba nam osveženje, junsko sunce je odradilo svoje, a pivo k'o pivo, greje dušu, ali ne gasi žeđ. Nije frka, kaže Višnja, idemo do Rafe, kultnog jerkovačkog dragstora. Koliko je market kod Rafe utkan u svakodnevnicu Jerkovića, jasno se vidi po broju i šarenolikosti navijačkih nalepnica na ulaznim vratima.

- Inače karakteristično za kraj je to što su u nekom trenutku svi hteli da imaju svoju navijačku grupu i navijaju za nekoga i da su se međusobno tuku. Jerković važi za zvezdaški kraj, ovde su Zvezdaši, dok Grobara ima dosta u donjem delu kod fontanice - priča Višnja.

Nacionalizam je jedini teren na kome suparničke navijačke grupe igraju zajedno

Navijački ratovi grafitima vidljivi su na svakom koraku. Sivilo zgrada prošarano je crvenom i crnom bojom, grafiti se svakodnevno precrtavaju i suparnička ekipa se napušava. Ta vrsta podeljenosti je i ovde sastavni deo folklora, dok je nacionalizam zajednička koreografija oko koje sporova nema. Za FK Voždovac svi navijaju, ili su nekada navijali, ali ne pripadaju svi Invalidima, lokalnoj navijačkoj grupi. Višnja i danas ode na tekmu, uglavnom kao 'semenkar' i da viče 'Ajmo, Vožde!', kako mi priča.

Zvuk lupanja tega o pod se često može čuti u Jerkoviću.

- Do neke 2005. sam išao sa ortacima da galamimo i navijamo. Negde u tom periodu su oni od likova koji navijaju postali likovi koji trče po kraju i pucaju jedni na druge pa sam bio u fazonu da se povučem malo - kaže.

Sunce zalazi, a kraj se budi. Deca u trku okupiraju igrališta, roditelji zauzimaju bezbednu udaljenost na okolnim klupama, a staze za izbegavanje nevolje postaju staze za popodnevnu šetju najstarijih komšija. Komentarisanje gola Italijana u poslednjem minutu i lajv prenosa dočeka kineskog predsednika u Beograd prekida tek poneko zvonce sa bicikli. Ubrzo, svu onu navijačku koreografiju zamenjuje još jedno lice Jerkovića - porodično.

Pokazuje nam takozvane Bele zgrade, čuveno okupljalište za njegovu generaciju. Izgrađene su posle 'oktobarske revolucije' kako je naziva, i u potpunosti odskaču od ostatka kraja. I danas kruži priča da je investitor bio Vuk Drašković.

- Na ovim platoima je gomila klinaca mutiranih glasova koji su počeli i da piju stalno nervirali komšije - smeje se Višnja. - Jebote, sada kada pogledam, baš je prljav kraj, nisam to ranije primećivao toliko - kaže odjednom, u stilu domaćina koga su gosti dočekali nespremnog.

Prostorije još jedne mesne zajednice

Dobar gost bi rekao 'ma nije toliko strašno', ali u ovoj situaciji bi domaćin znao da lažem. Zaista, pojedini delovi kraja izgledaju kao posle sudara đubretarskih kamiona, potpuno zapušteno, o zelenilu gotovo da niko ne vodi računa. Kao da je zakazalo sve, od komunalnih službi do stanarske svesti. Mada, nije da se Jerković po tome razlikuje od bilo kog mesta u Srbiji. To, makar za mene, ne uspeva da uguši duh ovog dela Beograda. Štaviše, ako su radnička naselja ogledalo društva, Jerković nas precizno oslikava - naviknuti smo na sranje svuda oko nas.

Stara kineska poslovica kaže 'Kada završiš sa picom zapali kutiju'

Veljko Vlahović

Okretnica linije 26

Stižemo i do 'garažica'. Višnjinog omiljenog mesta za bleju na kojem je proveo skoro celo leto sa ortacima. Psi su izveli gazde u šetnju i svi se u prolazu javljaju. Višnja kaže da možda ne poznaje sve ljude u kraju, ali pse zna sve sigurno.

Višnja u svom omiljenom šteku u kraju

- Ovo mesto gde sede ovi klinci, tu kada sediš, ti si 'kralj garažica' - kaže Višnja.

Ako sam mislio da je Jerković išaran, onda su garažice jebeni leksikon. Na svakom slobodnom kvadratnom centimetru ispisano je slovo ljubavi, prema osobi ili klubu, ulična mudrost ili samo potpis.

- "Volim te" poruke po zidovima, pokazuju da i u ovom betonu ima ljubavi - kaže Višnja.

Pitam ga kako mu danas prolaze dani.

- Imam 26 godina, a ni dan radnog staža. Tako je i sa ortacima, zato kapiram da Jerković izgleda tako kako izgleda, i zato se dešavalo sve što se dešavalo od devedesetih nadalje - priča mi Višnja, a ja u njegovom glasu ni jednog trenutka ne osećam da se žali. U porodici su mu skoro svi industrijalci ili "proleteri i ostalo", kako on kaže. Po struci je elektrotehničar automatike, a završio je i Visoku školu, smer industrijski inženjer.

- Obrazovan sam za radnika u industriji na nekom nivou, a mi industriju nemamo, pa sada jurim, ono, prodavao bih hard diskove u Gigatronu. Ali, ono jebiga, izgleda ni to ne može svako, otkud znam - zaključuje uz osmeh. - Često kažem da smo mi zbog ratova, sankcija i svega toga bili mnogo čuvani i maženi, a kada je došlo vreme da postanemo ljudi samo smo gurnuti u divljinu, dok se u međuvremenu sve raspalo - kaže Višnja dok zauzimamo novu poziciju na klupi na vrhu garažica.

Idealan dan za garažne poslove

Zaključujemo da je sve dobro dok god u kraju može da se uzme pivo na ličnu kartu, okupi ekipa za celovečernje brojanje nebeskih tela, i dočeka jutro u smehu pod otvorenim nebom. Višnja je iz ranca izvadio dva zaostala vrela piva i otvorio ih. Jerkovački.

A ko smo mi da odbijemo?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Još fotografija iz Jerkovića pogledajte u nastavku:

Staza za izbegavanje ili za upadanje u nevolju? Hm...