Reklame
Музика

Pet godina od poslednjeg koncerta Ejmi Vajnhaus: Kako je sve izgledalo u Beogradu

Na današnji dan pre tačno pet godina svet je video poslednji nastup Ejmi Vajnhaus, i to u Beogradu.

pisao Galeb Nikacevic
18 Jun 2016, 9:21am

Na današnji dan pre tačno pet godina, svet je video poslednji nastup Ejmi Vajnhaus i to u Beogradu. Kakav je taj nastup bio i da li bi ga mnogi okarakterisali uopšte kao nastup, ostaviću drugima da se bave. Ono što je nesporna činjenica da je to bio veliki i težak istorijski trenutak za svet muzike i kulture. Nemerljiv gubitak, voleli njenu muziku ili ne.

U svetu glaziranog postmodernog života na društvenim mrežama gde svi izgledaju kao da žive u reklamama mobilnih operatera, ona je bila doza neophodne stvarnosti i prljavštine koja je celu tu plastificiranu sliku činila stvarnijom, ali pre svega življom. Beskompromisnost njenog života, vrlo verovatno je bila uzrokovana i nužnošću koja je, kako se ispostavilo, bila nošena silom većom od života. "Učlanila" se u klub 27, a negde je to svima bilo jasno već na beogradskom koncertu. Zato je ova tačka tako velika prekretnica u svetu u kojoj je takav dragulj bio isuviše redak da bismo ga tako rano izgubili. A možda nismo ni zaslužili da ga imamo

Moj najdraži pisac sa ovih prostora je jednom prilikom rekao da umetnik postaje najčešće onaj koji ima potrebu da krikne u prostor ono što ga muči. A nigde taj krik ne odjekuje kao u svetu muzike. Od kako je čoveka svaka verska procesija je uvek sadržala ritam, muziku, dim i vatru. A današnja snaga globalne katarzičnosti se krije upravo u muzici pop kulturnih fenomena. A među njima se, ukoliko imamo sreće, javi poneka zvezda koja zaseni svaki njihov industrijski, marketinški ili bilo koji drugi poslovnih poduhvat koji će im zgrnuti nove milione. Destilovane ikone nemaju da ponude ništa pred sirovom autentičnošću. Ali ona, nažalost, uvek ide sa veoma viskom cenom.

Jednog poslepodneva, u razgovoru sa Sagorom Meškovićem, koji je svojevremeno bio jedna od ključnih osoba u organizovanju ovog koncerta, a koji danas radi za EXIT festival, rekao mi je da je to bio jedan rutinski, tipičan "industrijski buking". Niko nije očekivao da će se tu desiti ne znam šta. Pukom igrom slučaja, Beograd je odgovarao kao prva destinacija pred svetsku turneju, jer su ostali zakazani gradovi bili na jugu. Međutim, kako se ispostavilo, prvi grad je ostao i jedini. Ostatak turneje je bio otkazan, a u danima koji su sledili nakon koncerta, ostali promoteri su sedeli na iglama i čekali. Njihov telefon se usijao. Koncert je bio potvrđen godinu dana pre nego što se dogodio i vladalo je veliko uzbuđenje među zaposlenima u agenciji. Ali kada je zvanično i objavljen, prema reakcijama građana, bilo im je jasno da u rukama imaju nešto što se ne sreće svaki dan. Ono je dodatno bilo pojačano činjenicom da Ejmi, zbog svojih problema sa drogom i alkoholom nije išla na turneje sigurno dve godine pre tog trenutka. Od prvog sata, javljale su se kao sumanute razne kompanije koje su pokušavale da uspostave saradnju za ovaj događaj. To je uvek dobar znak kako će koncert proći.

Sirova autentičnost, nažalost, uvek ide sa veoma viskom cenom.

Vrlo je značajno staviti u kontekst vreme i okolnosti kada su ovaj koncert, pa i ova turneja najavljeni. Brojni skeptici koji su govorili da se ništa od toga neće desiti, ali su bili ućutkani istim onim tabloidnim novinama koje su do juče punile svoje džepove redovima kojima su je razapinjali kako su znali i umeli. Svi su pričali o tome kako se vratila iz izolacije, kako je vratila kilažu, kako je zaljubljena, kao se vratila u studio, pa sve do svedočanstava ljudi koji su bili sa njom u studiju dok je snimala i koji su prognozirali da će novi album biti daleko bolji od Back to Black. U tom trenutku se, dakle, barata sa veoma ozbiljnim indicijama da kreće jedna veoma svetla karijera. Svima je delovalo kao da je uspela da pobedi sve te teške simptome rane slave.

Čak i tokom kampanje, nakon što su je objavili naši promoteri, pa i drugi promoteri i gradovi, stizale su te agencijske vesti o njoj, o snimanju albuma, fotke paparaca gde ona zaista izgleda dobro. Zaista nije delovalo da ovako nešto može da se desi ponovo. Bili smo veoma optimistični sve dok se nije desio taj čuveni snimak, jedno tri nedelje pred koncert, sa sigurnosne kamere na kojem ona ulazi u prodavnicu i kupuje alkohol.

Mi smo bili sa agentom na vezi sve vreme i on ih je sve vreme uveravao da je sve ok i da se turneja nastavlja kako je prvobitno dogovoreno. Organizatori su pitali koliko pristojnost dozvoljava, a nije realno ni od menadžmenta očekivati ne znam kakve informacije. Niti oni mogu da znaju bog zna šta, pošto i oni komuniciraju sa njenim menadžerom, a zapravo svi mi saznajemo šta se dešava iz tabloidnih vesti.

U međuvremenu se u Beogradu pripremao teren za koncert. Postavljala se bina, dovlačila se struja, završavali su se ugovori i radilo se ono što je, u suštini, u sferi uticaja organizacije, a za nju, kako će se kasnije ispostaviti, niko nije bio u sferi uticaja.

Ono što je bilo atipično je činjenica da je ekipa dolazila etapno. Kada se radi o baš velikim izvođačima, obično stigne neka predvidnica do jedan, maksimum dva dana ranije i to uglavnom zbog produkcijskih potreba. U njenom slučaju je to išlo u tri etape. Prvi je u Beograd nekoliko dana ranije stigao menadžer obezbeđenja. U pitanju je čovek koji je zadužen za bezbednost cele turneje. I to ima svaka veća zvezda. To je osoba koja će biti predstavljena lokalnim šefovima obezbeđenja i onda će on davati dalje instrukcije šta i kako treba da se radi, koji je protokol, kako se postupa u kojim okolnostima, itd. Od obezbeđenja bine, bekstejdža, itd.

On je, pri dolasku, odmah želeo da uzme ključeve od svih soba koje su bile bukirane. A to je uradio kako bi ispraznio sve mini barove. Ne samo u njenoj sobi, već u svim sobama. Sledećeg dana su polako počeli da dolaze ostali. Tehnika, ton, svetlo, bend... Sve je bilo strogo profesionalno i nije još uvek bilo nikakvih naznaka ni za šta. Ali na kraju krajeva, ništa verovatno ni niko od njih nije znao, jer nisu imali sigurno nikakav kontakt sa njom. Sve su to profesionalci koji su unajmljeni da rade svoj posao. Oni to isto rade i za druge izvođače na drugim turnejama. Oni imaju kontakta sa direktorom turneje, a direktor turneje sa njenim menadžerom. Tako da tu nije bilo nikakvih mogućnosti da se nešto sazna.

Beskompromisnost njenog života, vrlo verovatno je bila uzrokovana i nužnošću koja je, kako se ispostavilo, bila nošena silom većom od života

A direktor turneje i njen menadžer su doputovali sa njom na dan koncerta, privatnim avionom. Vreme dolaska je pomerano tri puta i to svaki put za sat, sat i po. Trebalo je da sleti oko 13h, ali je na kraju sletela oko 17h. Ali to je već uobičajena procedura, jer se time izbegavaju fanovi, paparaci i ostala gužva na aerodromu.

Ali ipak o tome da je ona sletela su čak i organizatori saznali preko tabloidnih novina, jer su oni, kao i obično, prvi objavili. Otišli su pravo u hotel i tu su proveli nekoliko sati. Koncert je uveliko počeo i prvi bendovi su počeli sa nastupima. Bilo je oko 20.000 ljudi na Kalemegdanu.

Što se tiče samog boravka u bekstejdžu, sa njom ama baš niko nije imao nikakav kontakt, jer su postojala dva bekstejdža. Bio je jedan u kojem su bili svi organizatori, ostali bendovi i ključni ljudi iz obezbeđenja, a potom je bio još jedan, unutar tog koji je bio potpuno ograđen i zatvoren. Kada su dolazili, limuzina je ušla u bekstejdž, a potom je otvoren i drugi u koji su prošli. Izašli su iz kola tek kada je sve bilo zatvoreno, tako da niko nije imao nikakav pristup. Pred sam nastup, njen šef obezbeđenja je dao znak da svi napuste i ovaj prvi bekstejdž, tako da osim dve-tri osobe iz organizacije niko nije mogao da bude tu.

Kada je sve bilo prazno, prvo je izašao njen bend. Oni su džemovali i zagrevali publiku. Oni su takođe bili bliski sa njom i pored njenog menadžera i direktora turneje, oni su imali kontakt sa njom. Posebno je bila bliska sa njenim pratećim vokalom koji je, što se i na snimcima vidi, veoma emotivno doživeo taj nastup. Kada je došao trenutak da ona izađe delovala je kao neko ko je upravo napustio klub nakon veoma dobre žurke. Mahala je rukama, bila je veoma euforična, smejala se glasno. Sve u tih dvadesetak metara koliko su organizatori mogli da vide, pre nego što su videli i svi ostali. Ceo svet.

Sam Sagor kaže da su njegova osećanja bila veoma pomešana u tom trenutku. Video je mnoge ljude koji su izlazili trešteni na scenu, milion puta i da su razvaljivali koncert. Video je pijane, video je drogirane. Ali ovo je bilo nešto drugo. Bilo je dublje, bilo je drugačije. Emocije su, kaže, bile pomešane.

I onda je izašla na scenu.

Publika je bila u delirijumu, bend je podigao atmosferu, a onda je uzela mikrofon nešto se desilo. U početku je delovalo namerno, pankerski, kao da namerno nije htela da to uradi. Međutim, ta "parodija", ne da ne jenjava, već prestaje da bude zanimljiva kako koncert odmiče. I u jednom trenutku se videlo na licu pratećeg vokala da ovo neće izaći na dobro i da se tok stvari neće promeniti. Da li je ona namerno sabotirala svoj nastup ili nije, apsolutno nije na nama da sudimo o tome. Ali trenutak je bio olovno težak, a mnogi za to nisu imali nikakvog razumevanja. Posebno publika.

Sa druge strane, u međuvremenu je u bekstejdž stigao i Moby koji je trebalo da nastupi te večeri, nakon nje. On je prvobitno bio na nekakvoj svadbi, pa je stigao sa zakašnjenjem na njen koncert.

Prisećaju se organizatori da je i on bio vrlo, vrlo potresen celom scenom. Ali ono što je Sagor izričito želeo da izrazi jeste da opovrgne svaku sumnju na spekulacije da je nju njen menadžer terao da se vrati na binu kada je navodno htela da je napusti. Niko od njih ni dan danas ne može ni da zamisli da je neko od njih mogao da je spreči da napusti tu scenu. I pritom, svi ljudi na sceni, oko scene i u bekstejdžu su bili njeni ljudi, njeno obezbeđenje i niko osim nekolicine ključnih osoba iz organizacije tu nije imao nikakav pristup. Tako da je svaka vest ili informacija koje su kružile u vezi sa time ko je šta video — lažne. Niko nije mogao da vidi ništa, jer nikoga tu nije ni bilo da bi nešto video.

Kada je silazila sa bine, slika je sada izgledala sasvim drugačije. Nije bilo tog mahanja, nije bilo te euforije, nije bilo te energičnosti. Ubrzo pošto su ušli u bekstejdž seli su u limuzinu i krenuli. Njena glava je bila položena na prozor automobila, a pogled joj nije bio uperen ni ušta, jednostavno se gubio u daljini. I to nije bio pogled osobe koja je pijana, osobe koja je drogirana. To je bio pogled nečeg drugog, ali čega, verovatno će zauvek ostati tajna.

Ejmi Vajnhaus možda više nije sa nama, ali će njena muzika, svakako, nadživeti sve nas.

Pratite nas na Facebook, Twitter, Instagram