Nemanja Vidić, Nobelovac fubalske odbrane

Foto via Flickr/ korisnik Yoca91

Bio je jul 2001. godine. Vrelina podeljene Nikozije. Zvezda je pokušavala da ispravi ono što je zabrljala godinu dana ranije protiv Dinama iz Kijeva. Njena je priča kretala sa Kipra. Uveliko se pričalo o novoj tvrđavi u odbrani, koju nisi mogao ni da preskočiš, niti da zaobiđeš. Kliker, koncentracija i petlja, ujedinjeni na jednom mestu, Belodedić i Najdoski sa jednim srcem i jednim mozgom. Uveče sam stigao na stadion Omonije. Lokalci su vređali novinare. Poput "zlog slabića", okružen obezbeđenjem, iz novinarske lože, vraćao sam im na njihovom jeziku. Završilo se 1:1, dvomeč još uvek nije bio dobijen, ali je u odbranu stigao mir. Da postoji Nobelova nagrada za mir u odbrani, imali bi još jednog nobelovca, Nemanju Vidića.

Bilo je proleće 2002. godine. Zvezda se uveliko oprostila od titule, ali je pobeda u derbiju uvek slatka, makar ti rival bežao tri svetlosne godine. Stadion u Humskoj, crno-beli favoriti. Minut pre kraja prvog poluvremena… Korner Branko Bošković, glava Nemanje Vidića…. Koji sekund kasnije trčao je ka Severu, u majici sa likom Vlade Dimitrijevića, drugara i saigrača, koji mu je, koji mesec ranije umro na rukama. Na njega i njegovu porodicu, Nemanja nikad nije zaboravio.

Bio je Badnji dan 2006. godine. Da nije svaki dan Badnji, učili su nas kada je umesto badnjaka gorelo šest buktinja. Taman je prošlo podne, kada mi se na ekranu mobilnog pojavio nepoznat, britanski broj. Sa druge strane telefona, BBC lično. Zovu me da im ispričam nešto o Nemanji Vidiću, za koga se interesuje neko koga su kasnije nasledile najveće trenerske vezare na svetu. Krenulo je iz mene, kao na srpskom. Isto veče, kada sam se vraćao kući, drugar i kolega, Vlada Novaković, javio mi je da je na BBC-jevom sajtu osvanuo tekst u kome o Nemanji pričam kao o nikada rođenom, rođenom burazeru. Nije svaki dan Badnji, zaista…

Za Mančester sam uvek bio vezan… I zbog Bazkoksa i zbog Stone Roses, i zbog Smithsa i zbog Haciende, i zbog najlepše serije koja je nastala na Ostrvu, Cold Feet ("Toplo- hladno") i zbog Džordža Besta, i zbog Bezbija, i zbog čitave njegove generacije, koja je nestala ledenog minhenskog popodneva, posle jedne divne skadarlijske noći.

Nisam voleo Bekamovu generaciju, iako sam navijao za nju u majskoj tišini 1999. godine, kada su Šeringem i Solskjer, doneli Junajtedu drugu titulu prvaka Evrope, a Beogradu sirenu za uzbunjivanje, dva minuta po završetku finala sa Bajernom. Nisam voleo ni onaj Junajted, koji je insistirao na odigravanju samo jedne utakmice Superkupa i to na njegovom stadionu, u trenutku kada se zemlja iz koje je dolazio tadašnji prvak Evrope, raspadala u krvavom ratu. Ali je taj Junajted i njegov "Teatar snova", bilo mesto u koje ulaziš kao u crkvu i koje poštuješ kao svoj dom. Bilo je vreme da osećanja prema ovom klubu, izjednačim sa onima, koje sam gajio prema gradu. To izjednačenje doneo mi je, Nemanja Vidić.

Ushićenje koje mi je doneo prvi susret sa Dry Barom, razočarenje prilikom susreta sa bezličnim apartmanima na mestu nekadašnje Haciende, koncert Džarvisa Kokera na lokalnom univerzitetu, proslava jednog rođendana, Studio Lige šampiona, u kome se Milan Bošković javlja sa Nou Kampa i uključuje mene koji sam travi Old Traforda, gradski derbi sa Jelenom Pašić Peacock, ploča The Bridge sa obradama Nila Janga koja mi je stalno izmicala, dva požara u dva hotela u kojima sam bio, uzbuđenje kada me je nazvao telefonom Luis Saha, februara 2004. Ili Slaven Bilić, prošlog oktobra.

Svaka, ali doslovce svaka poseta ovom gradu usporavala je moje odrastanje, vraćala nezrelost, za koju sam mislio da je daleka prošlost. I svaka ta poseta, bila je zrela za ekranizaciju ili za knjigu. Međutim, ono što je tom filmu ili knjizi nedostajalo, bio je glavni junak.

Bio je mart 2010. Radili smo serijal "Afrički lavovi". Posvetili smo ga reprezentaciji koja je bila najjača od nezavisnosti države. Uradili smo intervju na istom onom mestu, gde je koji mesec ranije Sky Sports uradio priču sa njim, nakon koje je pozirao sa ramom, u koji se "smestio". Pričali smo o svemu, o sličicama, o Maradoni, o tome šta se sanja, kada ti se svi snovi ostvare, o Zvezdi, o Fergusonu, o najlepšim i najtežim trenucima…

Uživao sam u slalomu kroz njegova sećanja i osećanja. Bila je to priča sa nekim ko je rušio sve stereotipe, sticao sam utisak, da je institucija kapitena stvorena prema njegovom životnom modelu.

Foto: privatna arhiva autora

Bio je februar 2012. godine. Često sam koristio sve blagodeti budžet avio kompanija, kao i lokalnih autobusa, čije sam noćne vožnje menjao za smeštaj. Tako sam tog februara, iz beogradskog snega, došao na nestvarnih mančesterskih plus 17. Uoči meča sa Ajaksom, kapiten je bio povređen. Sa klinačkim uzbuđenjem čekao sam sa njim da se oslobodi mesto u restoranu San Carlo. Pričao mi je kako kod kuće ima skoro celu "half liniju" (tri sina), kako je Odenzeu "dao gol bubuljicom" i još svašta o svačemu… Ispred restorana stajao je uzaludno paparaco. Stigao sam u Beograd, na otvaranje FEST-a, pun sebe.

Foto via Flickr/ korisnik

Yoca91

Bio je mart 2013. godine. Madridskih 1:1 sa Bernabeua davao je ozbiljnu nadu za četvrtfinale Lige šampiona. Ostavio mi je karte na recepciji Old Traforda. Moj drugar Bole i ja na tribini, iza nas pitch view studio u kome gostuje Roj Kin. Uzbuđenje kao u sezoni 1990/91. Na klupama Ferguson i Murinjo. Sa zvučnika kreće njegov obožavalac, Ijan Braun sa svojim Stoun Rouzes. Saundtrek počinje sa This Is The One, a kako drugačije. Kapiten u tunelu sa svojim herojima. Odlučan je, fokusiran na ono šta ga čeka, koncentrisan, nema osmeha. Pored njega turski državljanin, te večeri u ulozi sudije. Ronaldo se nije radovao kada je davao golove. U autobusu, na povratku sa stadiona, glavna tema bio je sudija, crveni karton Naniju, koji je Real pogurao ka četvrtfinalu. U autobusu se tugovalo, a u domu porodice Čakir štucalo…

Bila je to, čini mi se, poslednja evropska utakmica Nemanje Vidića.

Bio je maj 2014. godine, kada se pojavila informacija da prelazi u Inter. Zvao sam ga tog popodneva da proverim vest, ali se nije javljao. Kada sam ušao u "sedmicu", negde kod beogradskog SKC-a, pozvao me je… Otišao sam na zadnju platformu da bih mogao bolje da ga čujem. Na železničkoj stanici, ušla je kontrola. I dok sam pokazivao svoju Bus plus "nepersonalizovanu" karticu, držao sam ga na vezi. Kontrolor me je ubeđivao da sam kartu poništio po njihovom ulasku u tramvaj.

I dok sam se objašnjavao sa njim, odlazeći kapiten Mančester junajteda, strpljivo je čekao da završim.

Foto: privatna arhiva autora

Bio je oktobar 2015. Ulazak u Junajtedov muzej i stadionska tura su nešto što je obaveza svakog kome je fudbal nešto više od "najvažnije sporedne stvari", a nalazi se u Mančesteru. Pokazao sam novinarsku legitimaciju i predstavio se kao Nemanjin prijatelj. Reči direktora Muzeja sve su govorile: "U tom slučaju, što se mene tiče, možeš da uzmeš sve trofeje". Moj prijatelj Arsa i ja stajali smo skamenjeni.

Bio je januar 2016. godine kada se pojavila vest da je završio karijeru. Utakmica Crvena zvezda – Mančester junajted, ove godine, jednostavno, mora da se desi. Zaslužio je.

I on i Beograd i Mančester, i Zvezda i Junajted, i Vlada Dimitrijević i Dankan Edvards i svi mi koji smo uživali gledajući ga i verovali da takvi ljudi postoje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu