Fotografija

Fotografije srećnih seljaka koji igraju polo sa mrtvom kozom

Samo ime "polo sa mrtvom kozom" opisuje sve što očekujete da vidite, ali nisam baš razumeo kako tačno formiraš pravila za grupu od dvadeset ljudi koji na konjima jure leš životinje.

pisao STEVIE YOUNG LOPEZ; Ispričano: TSHEPO MOKOENA
02 Avgust 2016, 5:32am

Priča o mom putovanju u ravnice Kirgistana je pomalo čudna. Pročitao sam u novinama da Kazahstan ukida turističke vize i omražene procese prijavljivanja za strance kako bi država postala „privlačnija za turiste". Nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja da moj prijatelj Henri i ja bukiramo let za Almati preko Istanbula.

Čuo sam iz raznih priča da Kirgistan vredi posetiti, a da je nemoguće doći do njega iz Almatija, pa smo spontano odlučili da ćemo ipak pokušati da stignemo do tamo. Nismo mnogo znali o lokalnom području kojim se krećemo dok smo prelazili granicu i iz Kazahstana otišli u Biškek, glavni grad Kirgistana.

Dali smo novac fikseru koji zna engleski i on nas je odveo u selo i preporučio dve aktivnosti: Ulak Tartysh – poznatiji kao polo sa mrtvom kozom i Kyz Kumay – igra gde grupa muškaraca na konjima juri žene koje se od njih brane bičem.

Sledećeg dana po našem dolasku, zakazana je partija igre Ulak Tartysh pa smo sa fikserom dogovorili mesto i vreme nalaženja za naredno jutro. Nismo imali pojma kuda se krećemo, ali nakon dva i po sata stigli smo u malo ruralno planinsko selo.

Samo ime "polo sa mrtvom kozom" opisuje sve što očekujete da vidite, ali nisam baš razumeo kako tačno formiraš pravila za grupu od dvadeset ljudi koji na konjima jure leš životinje. Vrlo brzo sam shvatio da uopšte nisam bio u pravu. Ne samo da postoje određena pravila ove igre već i čitava internacionalna takmičenja koja se uglavnom organizuju u centralnoj Aziji i Srednjem Istoku. Zemlje poput Avganistana, Kirgistana i Tadžikistana ponekad imaju test mečeve gde države igraju jedna protiv druge pred brojnom publikom kojoj naplate ulaznicu.

Poljana na kojoj smo se nalazili je bila veličine terena za kriket okružena vencom masivnih planina koji je preuzeo ulogu granice. Gledaoci su smešteni u malim osmatračnicima napravljenim od otpadnih metalnih delova, a dotrajale gume su služile kao obeleživači golova na kraju terena.

Dvadeset igrača pristiglo je na svojim konjima, podelili su se u dva tima i obukli odgovarajuće dresove - crvene ili plave, a zatim je stigla grupa od njih trinaest na manjim konjima koja je nosila leš koze. Onda je nastao pravi haos. Ljudi su se rvali i otimali o kozu, dok su golovi stajali prazni i zanemareni na drugom kraju terena. Konji bi u određenim trenucima izgubili kontrolu i pobegli sa terena pravo među nas, posmatrače. Na kraju je došlo je do prevremnog završetka meča jer je jedan od igrača pao sa svog konja i nezgodno povredio kuk. Stanje mu se posle poboljšalo. Profesionalna deformacija.

Više Stivijevih fotografija pogledajte na njegovom sajtu.