​Sedam najboljih video igara u prvoj polovini 2016. godine

Zašto baš sedam? Onako bezveze, ali ne mogu da po ceo dan sedim ovde pišući o svim kvalitetnim igrama iz prve polovine ove godine. Naravno, niko ne može da odigra bukvalno sve što izađe, ali ja sam se svojski potrudio da uglavim koliko je god bilo fizički izvodljivo odigrati za šest meseci. Satnica mi je bila ispunjena, radilo se do tri ujutru i preko vikenda, a sad kad se osvrnem da bih sastavio kakvu-takvu retrospektivu, ovo je sedam od igara koje bih mogao da svrstam u kategoriju „najboljih." Verovatno se ne slažete. To je OK. Nemojte me gnjaviti „kako si mogao da zaboraviš X" komentarima. Ako nisam pomenuo neku igru, ili mi se nije dopala koliko i tebi ili je još nisam odigrao. Nemoj da se ljutiš, anonimni internete.

Primamljiva sočna PS4 ekskluziva za prvu polovinu 2016. donela je sve što smo očekivali – pentranje uz verovatno realne zgrade, gledanje istih kako se ruše, upucavanje bezimenih likova, Nejtovo podjebavanje NPC-ova – ali se ujedno i dovoljno odvojila od prethodnih delova da bi omogućila novim igračima koji su se priklonili Soniju tek od ove generacije da se priključe. Najbolji Uncharted do sada? Moguće, mada vredi razmisliti i o Among Thieves. Četvorka svakako nudi neke nezaboravne sekvence – ono sa kranom i kukom i mostom i trkom, znaš? Ali takođe nam odnosi i emotivne, intimne, mirne scene i interakciju između likova bez korišćenja vatrenog oružja. Naughty Dog studio zna šta je kasting. Bar dve trećine ove zamalo preduge igre, kvalitet je na optimalnom nivou za današnje AAA akcione igre. PS4 još nije video ništa lepše.

I pored tehničkih problema u startu, debitantsko izdanje studija Campo Santo donosi igrački narativ kvaliteta i dužine romana. Igraš Henrija, koga život nije mazio u poslednje vreme. On nalazi posao u protivpožarnoj službi u Vajomingu gde „upoznaje" – samo preko radio veze, ne uživo – Dilajlu. Uz odličnu glasovnu podršku, ova dva lika razmenjuju priče, razvijaju odnos na distanci, i zadirkuju jedno drugog. Par usamljenika ima određenu dubinu sa kojom se igrač može poistovetiti u tokom četiri sata dešavanja, dok nemila zbivanja ne počnu da im remete udobnu izolaciju. Igra nije horor u pravom smislu, ali tenzija se svakako gradi, nervoza raste u iščekivanju razvoja događaja, a time malo koja od novijih igara može da se pohvali. Firewatch je i vizualno prekrasna igra, prosto te vuče ka Share tasteru.

Žestoko izreklamiran ali ne naročito hajpovan u medijima, ovaj ribut legendarne id igre iz 1993. nije mi izazvao naročito visoka očekivanja. Znao sam da će biti krvi po zidovima i impresivnog naoružanja, naravno, ali stilizovano nasilje nije zamena za suštinu. Realno, nije kao da se Bethesda fokusirala na solo kampanju – multiplejer i mape koje dizajniraju igrači bili su u centru pažnje. Ali jebotebog, kakva je spektakularna solo igra DOOM ispao. Priča je čista budalaština, pa ipak nekako klizi, tekstura svake eksplodirajuće lobanje je savršena, svaki zum na glory kill samo dodaje na opšti haos i pokolj. DOOM je najneozbiljnija pucačina u ovoj generaciji prepunoj užasno ozbiljnih pucačina, jedna lavina ultranasilja koja ruši sve pred sobom, kao visokobudžetni holivudski akcioni film čiji je scenario na nivou TV reklame. Da li se ide predaleko? Ja ne bih rekao. U pitanju su demoni, što nam moralno daje odrešene ruke da im prosipamo utrobu. (Takođe, tačno taj nivo nasilja bio je prisutan pre četvrt veka, što novi DOOM očigledno poštuje.) Ali nema sumnje da će se smučiti igračima slabijeg stomaka od mog. Ne igrati pred bakama.

Ovaj kratak ali savršen nastavak igre Limbo me prosto mami da ga opišem koristeći izraz „remek-delo", ali prosto ne mogu. Previše je malo vremena prošlo. Danski studio Playdead nije značajno izmenio uspešan recept – sve što je krasilo Limbo krasi i Inside, obe igre pružaju dosta sličan ugođaj. Ali priča ispričana bez reči je izvanredno mračna i dijabolično groteskna, a razne smrti u koje vodiš svog lika čine da Limbo deluje mlako. Nezgodnih mozgalica je relativno malo – trude se da svaku prepreku koju savladaš doživiš kao da si pobedio i ne žele da zaustavljaju igru u naletu neprelaznim blokadama. Inside je prelepa noćna mora koji bi svako ko nosi Limbo u srcu prosto morao da proba.

Još jedno debitantsko izdanje novog američkog studija ( Night School), ova igra je point & click priča o duhovima na ostrvu na kom je nekad postojala vojna baza. Desila su se svakakva sranja tamo, a tinejdžeri posetioci imaju priliku da putem radio talasa osete zaostalu zlobu. Oxenfree uznemirava; sablasni dizajn zvuka uvlači se pod kožu mnogo dublje nego što dobroćudni vizualni doživljaj sugeriše. Sleng koji tinejdžeri koriste mestimično nervira, slično kao u Life Is Strange. Pa ipak, baš kao i u toj odličnoj priči iz 2015.,likovi su do te mere uverljivi da se igrač sa njima poistoveti iako izgledaju veoma stilizovano. Do kraja igre mogu da prežive svi ili samo neki; mnogobrojnim mogućim raspletima samo je dodalo majsko izdanje „režiserske verzije". Kao Firewatch i Inside, Oxenfree je kratka igra koju je moguće preći za jedno veče. Za razliku od tih igara, odmah ćeš poželeti da je pređeš ponovo, da doneseš drugačije izbore u nadi da ćeš pomoći nekim od svojih nesrećnih prijatelja.

Igračka iskustva variraju jer ova taktička RPG za 3DS u izdanju Intelligent Systems nudi tri različita narativa, ali ja još uvek igram navodno najlakšim putem i baš uživam. Moj „Lord Gari", kako nazivam sve RPG likove iz nepoznatih razloga, predstavlja Hošidan imperiju, pošto je kralj Nohriana bio jedna pizda od samog početka priče, mnogo pre nego što je krenula da se grana. Od tada sam nagomilao vojsku, spasao razna sela, pobio bezbroj „bezličnih", gubio i otkrivao i regrutovao saveznike, romantično se zbližio sa nekim, i skoro pa otkrio svoje poreklo. Još sam daleko od kraja, ali Fates obožavam da igram u prevozu još od kako je u maju izašla. Sejvovi u sred fajta su od ključnog značaja u britanskim vozovima, što bi i druge igre za uređaje portabl mogle da konačno shvate.

Ovo jeste samo DLC za igru iz 2015., ali Blood and Wine je tako prekrasan i tako genijalan da moram da ga pomenem u svojih top sedam. Treći Witcher je za mene bio najbolja igra prošle godine, a ovaj konačni deo priče (od tridesetak sati) je idealan oproštaj od Geralta i njegovih saveznika. Dok je Wild Hunt dugo bio maksimalno ozbiljan, Blood and Wine je u tom pogledu dosta blaži; sve se vrti oko jednog dugog lova na čudovište u prelepom zlatno-zelenom južnom kraju, sve sami suncokreti pod plavim nebom. Iako je ton lakši, neke od misija su u rangu sa onima iz Wild Hunt. Ako je ovo zaista trenutak kad će Geralt okačiti svoj srebrni mač, samostrel, i kolekciju napitaka i pašteta o klin, ni najveći fanovi ne bi mogli da požele bolji kraj serijala.

Još sedam kandidata za ovu listu, što da ne; svaki klik vodi do originalnog članka:

Ratchet & Clank

Pony Island

Stardew Valley

Hyper Light Drifter

Action Henk

Overwatch

Dark Souls III

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu