Detinjstvo

Naše sobe iz detinjstva danas: Ostave, sušilice, hrana za pse i uspomene

Neke su izdate, neke preuređene, a neke su ostale netaknute, identične kakve smo ih ostavili.

pisao Iva Parađanin
26 April 2017, 5:19am

Sve fotografije osim ako nije drugačije naznačeno: Ivan Dinić

Skoro sam u svojoj staroj sobi u poslednjoj fioci regala našla opušak. Vižn plavi. Bio je sasušen, zgužvan i ubuđao, ali je stajao tu od onog dana kada mi je keva upala u sobu dok sam krišom pušila krdžu i u brzini ugasila cigaru na prvom mestu koje mi je palo pod ruku. Tu je dakle već više od deset godina, kao i većina stvari u toj sobi: napuštene plišane igračke koje su izgledale jezivo, prašnjavo i ljuto, kožne pantalone u koje nikad više neću ući, puškice i gomila tragova nekog prošlog života. Kako sam koji predmet uzimala u ruke prisećala sam se određenih događaja, milih i nemilih, pa je sam ulazak u sobu bio poput vremenskog putovanja. Ali, tu su se poput uljeza ugnezdile neke nove stvari, s obzirom da je soba otkad sam otišla postala odlagaonica za sve što nema svoje mesto u stanu. Ipak, soba je mirisala isto. 

Neke od naših soba u kojima smo odrasli danas su prekrečene, ispremeštane, ili je u njima neko drugi. Neke su izdate, neke preuređene, a neke su ostale netakunte, identične kakve smo ih ostavili zbog nova samostalna četiri zida. Zamolila sam neke ljude da se vrate u svoja prethodna gnezda i kažu mi šta se u njima danas nalazi kao i kako se osećaju kada ponovo kroče u njih. 

Dušan, 25 godina, umetnik

VICE: Koliko si dugo živeo u ovoj sobi i kada si se odselio?

Živeo sam ovde osamnaest godina, a odselio sam se pre sedam, to jest, od kada sam završio srednju školu. Jer sam se preselio kod sestre i ovde jako retko svraćam, u sobu maltene ni ne ulazim.

Čemu ona danas služi?

Služi da prespavam kada svratim kod roditelja, i da se presvučem, kao i da se u nju natrpa nešto što je inače suvišno u drugoj prostoriji.

Opiši nam kako je izgledala dok si ti bio tu, šta se promenilo? Da li je nešto ostalo isto?

Ranije nije bilo ovih ormana, umesto ovog ležaja bio je krevet na sprat, gde sam ja koristio donji, dok je gornji služio za odlaganje nepotrebnih stvari, ili jednostavno usputno „privremeno" rešenje za stvari koje nisu imale mesto. Planirao sam radni sto da iselim kod sestre, ali mi on nekako pripada ovde, i sada ne bih da ga mrdam, jer tu je bio centar mog života. Gitara isto, ostala je ovde, a danas jako malo sviram, pa bih tome mogao da se vratim.

Šta ti prvo padne na pamet kada uđeš u ovu sobu?

Setim se svoje prve „kreacije" na zidu, iza ormana, gde sam onim najmasnijim voštanim bojama iscrtao nešto, a zatim, pošto mi se nikako nije dopalo, sve to prekrio velikim, crnim, masnim krugom. Pa su roditelji imali šta da vide kada su se vratili sa posla, pale su dobre batine, a zatim i krečenje cele sobe. Kad god uđem setim se sranja koje sam „stvorio".

Đorđe, 22 godine, student

Fotografija: Iva Parađanin

Kad si se odselio i koliko dugo si živeo u ovoj sobi?

Ima već nešto više od godinu i po dana od kad ne živim u ovom stanu. Sedam godina sam živeo u ovoj sobi.

Kako je izgledala dok si živeo u njoj, šta se promenilo?

Izgledala je potpuno drugačije. Nakon što sam se odselio, sobu su okrečili i na neki način renovirali. Sada je to soba mog mlađeg brata. Dok je ovo bila moja soba, bila je mnogo manje "fensi"... Deo razloga je što je sad i raspored normalniji. Kada sam ja bio ovde, bilo je gotovo prenatrpano: u ovako maloj sobi imao sam i kauč i krevet, radni sto, veliki TV (oni iz 1996 što zauzimaju pet kvadrata prostora).... nije bilo ovako...hipsterski...

Da li je u njoj ostalo nešto sto te asocira na tvoju sobu?

Ne baš. Sve izgleda potpuno drugačije.

Čega se prvo setiš kada uđeš u sobu?

Prva stvar koja mi padne na pamet je zapravo koliko je sve različito. Ne samo da ja više ne živim tu, već i moje sobe više uopšte nema. Tako da me podseti na to da je taj period mog života završen, što je možda i poprilično tužno.

Kako se osećaš kada danas sediš u njoj, koje ti sve uspomene prolaze kroz glavu?

Da je soba ostala u originalnom stanju, onakva kakvu sam je pre skoro dve godine ostavio, bilo bi mi lakše da se svaki put kada uđem u nju setim nekih od stvari koje su se tu dogodile. Ovako, potrebno je malo više napora. Bukvalno da podsetiš sebe da je ovo zapravo ona tvoja soba gde se toliko stvari desilo. Čudno je.

Milica, 30 godina, profesorka

Kada si otišla iz ove sobe?

Ova soba je stalno menjala namene, prvo je bila zajednička soba mene i mog brata, sa krevetom na sprat, pa je zatim bila dnevna soba, pa ponovo bratova, ali u principu iz nje sam izašla sa osamnaest godina, kada sam otišla u drugi grad da studiram.

Šta je ostalo isto od tada, a šta se promenilo u njoj?

Imala je krevet na sprat, stari orman, ovaj sto koji je tu od moje desete godine. Gomile lutaka, knjiga i raznih drangulija. Ostala je polica za knjige, koju imam od kada znam za sebe, i ovaj sto, koji sam dobila sa deset godina i koji nemam nameru da menjam.

Čemu sada ona služi?

Pošto se i brat odselio, a ja prešla u drugu sobu, ova je dugo služila kao ostava, što se po svom ovom džumbusu i vidi. Tu držim cveće koje sadim i hranu za pse. Ali planiram da je pretvorim u radnu sobu, moj ugao gde ću moći na miru da čitam i radim.

Koja ti je najjača uspomena iz ove sobe?

 Prvo čega se setim jeste kako smo brat i ja pravili brod od naših kreveta na sprat, sa jedrima od ćebadi i sa kojeg smo ne tako mali broj puta padali na patos.

Dalibor, 35 godina, atletičar i trener

Fotografija iz lične arhive sagovornika

Koliko si dugo živeo u ovoj sobi?

Više puta sam se iseljavao, sa prekidima sam živeo skoro dvadeset godina tu. 

Čemu ona danas služi?

Samo za sušenje veša, iako ima i sprava za trčanje, sumnjam da je moji koriste. 

Koliko se razlikuje od one sobe u kojoj si ti živeo?
Pa imala je krevet za pocetak haha! Ostalo je manje-više sve isto, osim što sada ima sušilo za veš 
Ostale su police sa mojim suvenirima i poklonima od meni dragih osoba. Kao muzej je sada.

O čemu razmišljaš kada danas uđeš u nju?


Prođe mi kroz glavu moje celokupno odrastanje i tinejdžerstvo. Sati provedeni sa Pongom (moj dalmatinac), sviranja gitare, gledanje filmova, uspomena na moj prvi kompjuter i otkrivanje interneta.
 Ipak jedna scena će mi ostati zauvek u glavi, a to je trenutak kada sam odavde otišao u Maleziju. Na krevetu je bio kofer i ranac sa laptopom, to je tada bio ceo moj život. Sada ne mogu da sedim, jer nema nameštaja za to, deluje prazno, pomalo i tužno. Ali deo sobe zauvek cu imati u svom srcu.

Nevena, 25 godina, studentkinja 

Kada si se iselila iz ove sobe?

Otišla sam pre šest godina, kada sam krenula na studije. Tada sam imala devetnaest.

Šta je danas tu?

U njoj sada živi moj brat, mada se suštinski nije mnogo toga promenilo, jer smo sobu i tada delili, i ovde i dalje postoje dva kreveta, pa ima mesta i za mene da prespavam kada dođem.

Šta se promenilo u njoj, a šta je ostalo isto?

Imala je dva starija kreveta, nekakav stariji sto, bez polica, mnogo više igračaka koje sam fanatično skupljala, ali ih je stariji brat pobacao kada sam otišla. Neke su ipak još uvek tu i njih čuvam kao uspomene, kao na primer ova ćelava lutka koju imam od malih nogu, ili plišane životinjice koje sam dobila kao poklon posle operacije koju sam u jednom trenutku imala.

Na šta prvo pomisliš kada danas uđeš u ovu sobu?

Ova soba me uvek seti na detinjstvo, dečije rođendane kada smo se skupljali svi u sobi, dok su roditelji bili u dnevnoj, pa mi organizujemo karaoke, ili pravimo šatore od starih ćebića. Sećam se i da smo za vreme bombardovanja svi spavali u ovoj sobi, i roditelji i deca da se mi ne bi bojali previše. Sećam se i da smo tada videli kroz prozor kako nebo bukvalno gori kada je pogođen Jugopetrol.

Još na VICE.com: 

Koliko u Srbiji košta da opremite stan kao vaše babe i dede

Mladi u Beogradu koji žive sa roditeljima

Sobe mladih Roma: Mesto gde se sudaraju svetovi detinjstva i zrelosti