Šest modernih mjuzikla u koje želite da uronite glave

Ne postoji žanr u filmu oko kog dođe do većeg razdora nego što je to kod mjuzikla. Samo pominjanje reči -  mjuzikl - učiniće mnoge face da se sklupčaju kao da su upravo probale pokvareno mleko. Ti ljudi uglavnom smatraju da je mjuzikl zastareli žanr za nostalgičare koji kad-tad vaskrsne bez pravog razloga. Upravo ovo se trenutno dešava sa filmom La La Land. No ipak da li tolike nominacije za Oskara i Zlatni Globus govore da nam je moderni mjuzikl ipak potreban? Da li jedna ljubavna priča iz Los Anđelesa sa pratećim omažima starijim mjuziklima u sebi, ima potencijala da zavrne ruku hejterima? Mislm da ne. U najboljem slučaju njegova popularnost može da doprinese novom poimanju modernih mjuzikla, da dokaže da nisu svi mjuzikli jadni filmovi natopljeni nostalgijom od kojih ti se povraća. Bili guilty pleasure ili ne, evo nekih koji stvarno nisu sranje.

Guy and Madeline on a Park Bench

Pre nego što je bubnjarska drama Dejmijana Šazela Whiplash  zatresla gledaoce, on je napravio još jedan mjuzikl koji nije videlo puno ljudi, pod nazivom Guy and Madeline on a Park Bench. Snimljen je na zrnastoj 16mm traci  i za jedan mjuzikl deluje veoma lo-fi. Kao neki Metro - Goldvin - Mejer mjuzikl snimljen kroz mamblkor filter. Priča u filmu je o ljubavi između džez trubača iz Bostona i introvertne studentkinje koja završava fakultet. Već u prvim minutima filma, oni raskidaju. Muzičar počinje da se viđa sa drugom devojkom.  Studentkinja napušta grad i započinje nov život. Trubač pomisli da je možda napravio grešku i reši da potraži svoju bivšu… aliii… ona je nastavila sa svojim životom? Ako se sada osvrnemo, jasno možemo videti da je ovaj film svojom pesmom i plesovima otvorio put dobitniku poslednjeg Oskara za režiju. Doduše prošao je pomalo nezapaženo, a u njega je uloženo isto para kao za  Godarov  Bez daha i Pevanje na kiši. Tričavih 60,000 dolara.  La La Landje napravljen za 30 milliona dolara, čisto da steknete utisak o razlici.

Chi-Raq

Politički mjuzikl Spajka Lija, čija je radnja smeštena u Čikagu je dosta uglađeniji, poput nekog vrhunskog spota. Priča je zasnovana na predstavi iz perioda klasične Grčke po imenu  Lysistrata, u kom se žene odriču seksa sa svojim muževima da bi ih odgovorile od Peloponeskog rata. Li je ovu priču preveo u krimi scenu južnog Čikaga, gde odvažne žene odbijaju da imaju seks sa svojim muževima ucenjujući ih. Sa svojim bojama kao na crtanom filmu i različitim nijansama ljubičaste i narandžaste koje predstavljaju grupe i bande, ovaj film je moderna verzija mjuzikla West Side Story. Zatim, tu je i dijalog koji se poput lopte kotrlja u filmu. Kome su potrebna jeziva zavijanja Džina Kelija kada na tacni imamo Semjuela L. Džeksona koji nam recituje uličnu poeziju?

Cry-Baby

Da je Džon Voters režirao Briljantin, verovatno bi ispalo nešto slično ovom filmu. Priča se odvija tokom pedesetih u Baltimoru i prati rivalitet između "odrpanaca" (zalizane bande u kožnjacima) i "strejtera" (do grla zakopčanih štrebera). Predvodnika prve bande, Vejd Vokera Plačljivka glumi Džoni Dep. Kada se mladi buntovnik zaljubi u strejterku ceo svet se okrene naopačke. U celom filmu prisutna je atmosfea Denija Zuka i Sandre Di, ali filtrirana kroz nakinđuren um Votersa što čini da ovaj mjuzikl izgleda svesno tinejdžerski treš. Imajte ovaj kadar na umu: zumirana faca Džonija Depa, suzica koja mu se sliva niz obraz i rečenica naratora: "On je bio povređivan. Maltretiran. Niko ga nije razumeo. On je Vejd Voker Plačljivko". On je definitivno emo rokabili sa šiškom koji je u ovom filmu ukrao šou uz pomoć pesama kao što su   High School Hellcats i  Teardrops are Falling. A, da! Nisam pomenula da Igi Pop igra Plačljivkovog rednek ujaka koji zažvali baku i taj poljubac se čini kao čitava večnost?  To neće naći u Briljantinu.

School Daze

Film je delom inspirisan rediteljevim danima na Morehouse  koledžu u Atlanti.  School Daze je sprdačka komedija o bratstvima i sestrinstvima koja se svađaju na koledžu za Afroamerikance. I pevaju. Li se poigrava sa procesom zakletvi u domovima, a i sam se pojavljuje u filmu. Glumi nevinog mladića koji mora da kresne kako bi upao u bratstvo. Najbolji momenat mjuzikla je kada  se dva sestrinstva suoče u kozmetičkom salonu i počnu da pričaju tj. pevaju.

Dancer in the Dark

Ovaj film slobodno može poneti titulu najmračnijeg i najsjebanijeg mjuzikla ikada, što uopšte nije iznenađenje ako proguglate ko ga je režirao. Da, da, u pitanju je Lars Fon Trir. Lik koji je režirao film Antihrist. U ovom filmuBjörk igra radnicu fabrike koja sakuplja novac kako bi uštedela za sinovu operaciju oka. Gomila stvari krene naopako: ona biva otpuštena i vraća se kući gde saznaje da je njena kutija sa ušteđevinom potpuno prazna. Mučno ga je gledati, deluje kao sumorni socrealistički film sa muzičkim notama. Pesme se pojavljuju kad god Björk sanjari i mašta o begu iz užasne situacije u kojoj se nalazi. Ovaj spoj teških tema i muzike obično ne izlazi na dobro ali finalni rezultat je odličan, jer samo Fon Trir to ume da izvuče.

8 Women

Fransoa Ozon je rešio da napravi film samo sa ženama i od toga je nastala ova stilizovana crna komedija sa epskom ekipom u kojoj su  Katrin Denev, Izabel Iper i Emanuel Bear. Osam žena je zarobljeno u raskošnoj vili tokom oluje na dan Božića. Vlasnik kuće je ubijen, a svaka od njih postaje osumnjičena. Znam da zvuči kao Kluedo igrica, ali je zapravo pravi omaž melodramama pedesetih Daglasa Serka.