Quantcast
O životu posle fudbala sa Dejanom Stankovićem

O post-igračkoj avanturi koja je tek počela, i gde on vidi budućnost srpskog fudbala.

Često se svi ponekad zapitamo, šta se dešava kada fudbaleri završe aktivnu karijeru. Većina tih ljudi je bukvalno od malih nogu u sportu. Počnu kao petlići, pa pioniri, pa se očas posla nižu nastupi za kadete, omladince, pa juniori, pa prvi tim. Kada neki igrač okači kopačke o klin sa, recimo, trideset i pet godina, mi mu tarifiramo petnaest godina karijere. A realno je da na tu brojku uvek dođe još barem deset leta napornog rada. Ljudi teško ostave nešto što rade pet meseci u rutini, kako je tek kad treba da se suočiš sa time da posle četvrt veka ne možeš više na teren?

Potražili smo ovde mišljenje nikog drugog do Dejana Stankovića, jednog od najrenomiranijih srpskih fudbalera poslednjih dvadeset godina. U svojoj izuzetno uspešnoj karijeri, Stanković je branio boje Crvene Zvezde, Lacija i Intera, osvojio tri evropska trofeja, šest puta bio prvak Italije i poprilično raznih kupova. Nosio je dres tri različite zemlje – SR Jugoslavije, SCG i Srbije, i sa sve tri otišao na svetsko prvenstvo. Njegovih 103 kombinovanih nastupa za nacionalne selekcije je najviše u istoriji srpskog fudbala. Oprobao se i kao trener i kao klupski funkcioner, i njegova sledeća stanica je vodeća institucija evropskog fudbala – UEFA. Novi šef glavnog rukovodećeg tela starog kontinenta, slovenački advokat Aleksandar Čeferin, želeo je upravo njega u svom timu.

Sa Dejanom smo se sastali na mestu koje nekako najviše paše za ovakvu diskusiju – u jednom beogradskom balonu za mali fudbal na Južnom Bulevaru. Slobodno vreme do ozvaničenja svoje nove pozicije ubija „pikajući fucu" sa sinovima i prijateljima, kao i odlascima u „Pionir" gde uživo prati Zvezdine avanture u Evroligi. Evo šta je imao da nam kaže o svojoj post-igračkoj avanturi koja je tek počela, i gde on vidi budućnost srpskog fudbala.

Dame i gospodo, Dejan Stanković.

***

VICE: Dejane, ti si relativno skoro završio igračku karijeru. Kada si počeo da razmišljaš o životu posle aktivnog igranja, i da li si želeo da ostaneš u fudbalu?

Dejan Stanković: Znaš kako, kad si ceo život u fudbalu - treniraš, igraš, i tako dalje, teško je tek tako otići od fudbala. Fudbal sam ostavio iz fizičkih razloga. Operisao sam tetivu dva puta u četiri meseca, imao dug oporavak, i kad sam se vratio - nije to bilo to. Ja uvek kažem, bolje u trideset i trećoj nego u dvadeset i trećoj, prosto, nije išlo dalje. Nisam bio zadovoljan sam sa sobom kad sam se vratio, i to je bio prvi i glavni razlog. Ta zvona u glavi su počela da mi zvone i onda sam rekao sebi, vidi Deki, šta smo uradili uradili smo.

Želeo sam posle fudbala da probam baš sve, da vidim koja je to grana koja me privlači, i koja će mi prijati. Godinu dana sam pauzirao i odjednom je došao poziv od Andreje Stramaćonija da mu budem asistent u Udinama. Prihvatio sam bez mnogo razmišljanja, već sam se bio uželeo fudbala.

Kako je prošla ta "tranzicija", sa terena na klupu?

Ja sam tokom cele karijere govorio da neću biti trener, i prva ponuda koja mi je došla je da budem - trener. Ali, ispoštovao sam taj poziv, ispoštovao sam Stramaćonija, otišao u Udineze i zatekao divne ljude, divan ambijent.

Bilo je sve okej, mogu reći. Shvatio sam tada neke stvari, a osnovna je da bih znao šta želim, ja moram da znam šta ne želim. Dobio sam dosta odgovora iz te epizode. Svejedno, po lepom pamtim taj boravak tamo, upoznao sam neku novu realnost. Udine nije Milano, Udine nije Rim, Udine nije Beograd, ali opet ima svoju čar.

...i tradiciju.

I tradiciju! Fenomenalnu tradiciju, oni baš to sa mnogo pažnje rade. Meni je to iskustvo dosta značilo.

Posle toga si opet otišao u Milano.

Stupio sam u kontakt sa mojim starim predsednikom Masimom Moratijem, sa novim predsednikom Intera Erikom Tohirom, i prihvatio ponudu da postanem nešto što...pa, nešto što su izmislili bukvalno samo za mene. "Klub menadžer" se to zvalo. U principu, to nije "tim menadžer", to nije sportski direktor, to je nešt kao direktan odnos sa klubom, direktan odnos sa svlačionicom, neka svakodnevica. Prisutan si na svakom treningu, na svakoj utakmici, svakom putovanju, rešavaju se problemi koji dođu u toku dana i odmah se reaguje. Bilo je to dosta izazovno.

Dobro, to je ipak veliki klub.

Ima i toga, ali Inter je u to vreme - pa i još je, da kažemo - bio u nekoj tranziciji. Novi vlasnici, svi se privikavamo na to, tražimo se. Imao sam opet tu čast da radim sa Robertom Manćinijem, koga sam zatekao tu, i bilo je sve super negde do januara.

U januaru smo naleteli n, uh, ne znam ni sam da ti objasnim. Na neke poteškoće, ne znam šta nam se desilo, bili smo prvi u januaru i onda smo na kraju završili šesti. Nismo ni mi sami znali šta nas je to snašlo. Nismo umeli da nađemo rešenje za neke krize, koje su bile stvarno velike i realne.

Posle Intera, počinješ da radiš sa Aleksandrom Čeferinom.

Aleksandar Čeferin je moj prijatelj kojeg poznajem dosta odranije. Nije nas baš samo fudbal vezivao, dugo smo se mi družili, i kada je on istakao kandidaturu za mesto predsednika UEFA, ja sam prihvatio da budem deo njegovog tima. Kako je prolazilo vreme, ta kampanja je postajala sve ozbiljnija i ozbiljnija, i sami znate kako se sve to završilo.

Aleksandra mnogo cenim. Pre svega, cenim njegovu karijeru, njegovu transparentnost, njegovu direktnost.

Sve fotografije: Ivan Minić

I ovdašnji mediji su to istakli.

Ja to mogu i iz prve ruke da potvrdim. On je realan, ambiciozan, kod njega nema šale i nema zezanja - kad se radi, onda se radi.

Vrlo brzo su ljudi počeli da me saleću. "Dejane, kad će UEFA, ovo, ono"...ja se držim one narodne - strpljen, spasen. Znači, samo polako, strpljenje je majka svega. Treba sve uraditi natenane. Ja kad ulazim u nešto, u prvi plan istaknem svoje mane i nedostatke. Znam svoje kvalitete, ali treba realno sagledati i svoje mane. Realan sam, letim nisko, ne volim da poletim pa da tresnem o pod, meni je sasvim dosta ovo što za sada imam u UEFA.

Možeš li možda da nam daš neki detalj tvom budućem novom radnom mestu, sve što znamo je "savetnik".

Ne mogu još precizno da pričam o tome, ali evo ovako - ostaću u svetu samog fudbala. Biću u kancelariji koja će se baviti čisto fudbalom, i to je nešto što mene ispunjava. Baviću se daljim razvojem ove igre.

Kao budućem funkcioneru UEFA, kako se tebi čine kontinentalna takmičenja danas? Često se nađu neki prigovori oko Lige šampiona, te stalno isti timovi, te mali nikako ne mogu da se dokopaju nečega. Kao da se pravi sve dublji jaz u Evropi, bogati su sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji.

Ah, to je prosto realnost evropskog fudbala u ovom trenutku. Sigurno je da veliki klubovi imaju neku prednost, a radi se i na tome da manji klubovi dobiju svoju poziciju kako u Ligi šampiona, tako i u Ligi Evropi. Liga šampiona je predstavila novi format koji stupa na snagu od 2018. Liga Evrope je pojačala finansijski deo priče, videćemo.

A šta misliš, ima li šanse da se vrati neko treće evropsko takmičenje? Ti si kao član Zvezde i Lacija proživeo prilično lepe trenutke u sada pokojnom Kupu Kupova.

Ja sam imao tu čast da budem deo tima koji je osvojio poslednji Kup Kupova, da. To može biti jedna fenomenalna ideja - radiće se dosta na nekim novim rešenjima, da se pomogne svima, i to je u interesu svih nas.

Sa druge strane, na nacionalnom nivou gledamo samo proširenja. Evo, FIFA je upravo objavila da nas za desetak godina čeka novo, glomazno svetsko prvenstvo, a i evropsko je debitovalo sa 24 kluba. Šta misliš o tome?

Pa, za početak, recimo da je poseta na poslednjem bila zaista odlična, a fudbal se na kraju krajeva i igra zbog toga. Postojao je neki realan, mali strah od proširenja, ali na kraju je sve to ispalo fenomenalno po meni.

Prvo kolo je bilo malo stegnuto, ali posle su se, rekao bih, svi malo opustili.

Ja smatram da je ovo EP bilo na visini zadatka, što bi se reklo. Pritom, u UEFA su prilično zadovoljni.

Mi se zapričasmo o UEFA, pa da skrenemo malo lokalno. Da li si imao, i da li još uvek imaš želju da radiš u srpskom fudbalu?

Srpski fudbal je moj fudbal. Ja od toga nikad nisam bežao, niti ću bežati. Mlad sam, imam tek 38 godina, i srpski fudbal uvek može da računa na mene. Koliko god ja možda nisam fizički prisutan, ja sam uvek spreman da pomognem, i to svi dobro znaju. Redovno se čujem sa svima, sa svime sam u toku... saveti, priče, sastanci, pomoć, kako na klupskom, tako na reprezentativnom nivou - tu sam.

Možda ja ne mogu da se vratim u baš ovom momentu, ali to je moja budućnost. To je moja zemlja, moja kuća, tako da ćemo se mi već družiti - pre ili kasnije.

Kako vidiš Srbiju danas u evropskim fudbalskim tokovima?

Realno je da mi trenutno imamo problema u klupskom fudbalu, kao uostalom i manje-više svi u "tranzicionoj Evropi". Ali generalno, ja sam veliki optimista. Naša zemlja je ipak nepresušni izvor talenata.

Kada pričamo o reprezentaciji, tu smo na pravom putu. Pre ovog ciklusa kvalifikacija, ja sam svima rekao - 99% mi idemo u Rusiju 2018. I dalje stojim iza tog, desile su se promene u našem fudbalu, i stvari idu na bolje. Rad Slavoljuba Muslina se vidi iz utakmice u utakmicu, i onaj ko to hoće da vidi može da vidi - ja, koji sam igrao u nacionalnoj selekciji toliko godina, vidim pomak. Vidim pomak što se tiče odnosa, što se tiče interesovanja publike, svest se polako vraća.

Srpski fudbal ne može biti bolje bez uspeha i stabilnosti reprezentacije. Ako to krene, svima će nam biti bolje.

Marko Pantelić je spominjao da je za vreme vaših igara u nacionalnom dresu reprezentaciju krasio izuzetan duh zajedništva. Da li ti to osećaš i sada, ovako kao posmatrač?

O da, itekako se to prepoznaje. Pratio sam ovu ekipu ispočetka, bio i u Monte Karlu kad smo igrali protiv Rusije, i izbliza prepoznao te elemente. Znaš, primeti se to u nekim situacijama - kad se da gol, a i kad smo u problemu, vidiš da su svi kao jedan, svi su zajedno.

Eto, uzmimo utakmicu u Velsu, i primer Dušana Tadića koji je posle tog meča imao tri nedelje ozbiljnih zdravstvenih problema zbog toga što nije želeo da napusti igru. To je primer koji treba slediti! Svi mi znamo šta nama znači ta Rusija, i prilika da posle osam godina opet odemo na veliki turnir. Duh zajedništva postoji, i sa njime i želja da se ponovo priključimo glavnim tokovima svetskog i evropskog fudbala.

Hvala puno na vremenu Dejane, i puno sreće u daljem radu.

Pratite VICE na FacebookuTwitteru i Instagramu

Još na VICE.com:

Top 10 sportskih momenata u 2016. godini

Ronaldo, onaj pravi, za VICE Sports

Poslednji kultni heroj: VICE u gostima kod Marka Pantelića