Od Srbije do Norveške: sibirska avantura (2. deo)

Pročitajte prvi deo priče o putu iz Srbije do Norveške preko Sibira.

Ubih se od dosade na aerodromu, još poneki kolega putnik tako spava, bleji, čuvamo stvari. Pita me stariji čovek sa osmehom, brkovima i neverovatnim sivim očima da mu pričuvam stvari.

Ne znam kako ga razumem, ali shvatam šta hoće. Na satu mu je neko deseto vreme od moskovskog – pitam ga zašto je to tako?

Uopšte nemam predstavu na kojem se jeziku sporazumevam sa njim, ali ga razumem da drži sat na novosibirskom vremenu, odakle je i došao u Moskvu na dan da završi nešto. To je valjda tri ili četiri vremenske zone od Moskve.

Pušim mnogo tokom noći i tu pravim grešku, jer me prilikom jednom od tih izlazaka na pljugu startuje lik, valjda pandur, iako je obučen u nešto što je najsličnije vatrogasnoj uniformi, crna osnova, sa crvenim epoletama, šta li su već. Takođe, čudan neki kiselkasti miris dolazi iz njegovog pravca. Malo mi je muka.

Imao sam belgijsku vizu u pasošu, on priđe onako direkt na mene, iako je bilo još ljudi okolo koji su pušili, salutira i kaže – viza!

Na blef mu pružam pasoš u kojem nema vize za Rusiju, ima taj pečat što su udarili ovi u Putniku, kad su me i obavestili da ne smem da napuštam Moskvu – nema udaljavanja više od 40 kilometara od Moskve – reče još onodomad teta iz Putnika, kao i da se obazno prijavim muriji kad dođem. U najbližu stanicu.

Možda im je taj pečat što su udarili bila viza, nemam pojma.

Svakako ne treba da idem za Murmansk, pa odlučujem da se branim ćutanjem.

Svašta mi prolazi kroz glavu - gotov si ideš u Gulag - i slično, ili - vratićete nazad u Srbiju - još gore, a ovaj carinski pandur, šta li je već, gleda u belgijsku hologramsku vizu, salutira opet, okrete se i ode.

Završim pljugu i uđem unutra, oblio me hladan znoj.

Sedeo sam i pravio se da spavam narednih pet sati, u tom stanju između sna i jave dolazio mi je opet onaj carinski pandur, srećom samo kao trip.

Sve to dok nije došlo jutro i vreme da tražim let.

Opet u Aeroflot, gospođa gleda onaj moj jugoslovenski pasoš, osmehne se i pusti me, letimo sa dvomotorcem koji ima propelere i letimo dugo, ne znam ni ja, mislim tri i po, četiri sata.

Nude hranu, ja od stresa u komi, nudi mi i taj debeli veliki Rus koji sedi pored mene a ide na pecanje u Murmansk – kaže – nu, nu, besplatna!

Odmahujem, nije mi ni do klope, samo malo da sam na bezbednom.

Slećemo u Murmansk, dok se budim gledam polja, u celoj oblasti se spajaju tundra i tajga, i sve ispod je prošarano zelenišem i beskrajnim žbunjem i vlažno je.

Izlazim siguran u sebe kroz gejt u Murmansku a neki ćelavi zajebani lik u civilu zaustavlja na slučajni uzorak ljude i dere se – Biljet! Biljet!

Naravno zaustavlja mene, ja ga gledam nadrkano, ćutim i pokazujem kartu iz ruke, gleda i on mene nadrkano i samo mahne glavom da prođem.

Razmišljam da li je prednost ili mana to što se nisam posvetio mnogo načinu oblačenja, odnosno, idem u crnoj vijetnamci i crnim pumparicama.

Računao sam da će da liči kao da idem na pecanje. Ispadoh da sam bio u pravu, sudeći po onom Rusu iz aviona, i on je išao tako nekako obučen, ko za rat.

Mali je taj aerodrom u Murmansku i dok palim pljugu pred zgradom i gledam u retko drveće i zeleniš pred zgradom, shvatam da u stvari ovde već počinje deo akcije koji nemam isplaniran.

Prvo sam mislio da stanem malo, možda da odspavam u Murmansku, uzmem sobu, šta znam. Vidim grad.

Pet minuta kasnije iz te šumice pred aerodrom prilaze u grupi taksisti, njih pet šest, ja odlazim s nekim čičom koji mi uliva poverenje.

- Gde ćeš? (Kaže je li, na ruskom – Kuda? Ali da ne smaram sada sa mojim lošim ruskim) - ja kažem u Murmansk, on pita gde tačno u Murmansk? – Ja kažem u centar.

Kako se vozimo, pada mi na pamet genijalnu ideju, da me on prebaci do Nikla. To je još jedno 250 kilometara na severozapad od Murmanska.

Pitam ga jel hoće, on kaže – nemam ja dozvolu da idem u taj region, u Zapoljarnu oblast. Ne možeš ni ti.

Promiču šume pre Murmanska, odnosno poneko drvo i beskrajna ta tundra u nedogledu.

Žuto, zeleno i crveno žbunje.

Pričam matorom taksisti priču o Dedi, moram tamo, ovo - ono, ne vraćam se a da nisam probao. On kaže, pitaćemo mog kolegu.

Stajemo na autobusku stanicu a odatle se vidi ogroman spomenik nekog vojnika koji bdi nad gradom, ali ogroman toliko da se uplašiš.

Iza je taj veliki i široki fjord, ruski fjord na kojem leži Murmansk.

Nađemo novog taksistu, bio u kafani pio čaj, neki debeli, veliki, brkati lik, i on sa sivim očima i novom, novcijatom volgom, koja dosta liči na neki stari volvo.

Pozdravljam se sa starim taksistom i objašnjavam ovom novom, gde bih.

Moje poznavanje kvaziruskog ne napreduje, još uvek me pola niko ne razume, pa onda uzimam da mu crtam gde hoću tačno.

Pita - Šta ćeš tamo? Inače, sedimo i pušimo kao nezdravi, jednu za drugom cigaretu u njegovoj novoj Volgi, on kao da me intervjuiše. Ka žem mu za Dedu i priču – on kaže – ne verujem ti ništa.

Hm. Vidim imamo problem, pokazuje mi na vrata. Kažem mu da hoću u Norvešku, da mislim da mi je tamo najbliže da pređem reku, i da ću da krenem autostopom.

Što hoćeš tamo? Kažem – na rabotu!

Onda ćutimo dugih, dugih 15 minuta. Ja popušio četiri ili pet cigareta u tih 15 minuta.

Kaže mi – to ti je 150 dolara.

Nije rekao u dolarima, rekao je u rubljama, ali ne znam više koliko je to bilo, jedno 2,000 rubalja, polovina od svih para koje su mi ostale posle avionske karte.

Vadim pare, on ih uzme, nasmeši se za sebe i upali motor.

Dok se vozimo priča mi o tundri i tajgi, kako je Murmanska oblast specifična jer se tundra i tajga tu prelivaju, kao da se nadmeću.

Sa jedne strane puta ta retka i zelena šuma – tajga – i onda s druge strane puta u beskraj samo to šareno, crveno, žuto, zeleno žbunje i ista takva trava, i ništavilo koje udara u sivo nebo.

Prolazimo neke napuštene punktove, onda neke zgrade koje izgledaju kao fabrike, ali bez ljudi, put meandrira. Pitam ga da li je istina da ima od Murmanska do Nikla 250 kilometara na sever. Kaže da ima.

Vozimo se poprilično dugo, jedno dva, dva i po sata i dolazimo na taj jebeni punkt. Isti je kao i ona prethodna tri što smo prošli, samo ovaj nije napušten.

Ima rampu, neki naizgled vojnici se vrzmaju tu, jedno pet šest automobila stoji.

Taksista se uzvrpoljio, momci koji čuvaju punkt su u maskirnim uniformama, nemaju oružje, ali nose bajonet od kalašnjikova o opasaču i pendrek.

Jedan od tih likova u uniformi dolazi, plavušan neki jako ozbiljan i mlad, pita me gde sam ja to pošao, ja pričam, deda – Nikl – ovo ono, pokazuje rukama, odnosno stavlja ruke pod glavu kao da spava i pita – Gde spiti?

Kažem da ću da spavam u nekoj gostionici, on se namršti i pokaže nam na stranu, da izadjemo iz reda, parkiramo se i sačekamo.

Ispred nas neka lada, lokalni momci, isto sklonjeni na stranu kao mi. Ako nisu naduvani ne znam šta su, izgubili taj interni pasoš za ulazak u region, ali čini se da ih boli kurac za to. Tamo žive i valjda znaju da ovi ludaci moraju da ih puste.

Sedimo pola sata, lagano ostajem bez pljuga, prolaze ljude sa leve strane kroz punkt, jedan za drugim. Mi stojimo.

Taksista mi priča, kaže sve je ok – oni će da te odvedu u Norvešku. Zagranjicu.

Posle sat vremena dolazi jedan od tih paramilitara, pozove taksistu, taksista mu pokazuje neke papire i vraća se u kola.

Momke u ladi propuštaju. Oni se smeju i odlaze.

Kaže mi taksista – sve odlično, ja moram da se vratim, ti ostaješ, oni će da te prebace dalje.

Zabrinuto gledam tu volgu kako se okreće i odlazi sa mojim taksistom, a ja ostajem na punktu. Veče je, oko osam, nema naznaka da će pasti mrak. Rano leto je, i sezona je belih noći već je počela ovde u Polarnom krugu. Sunce se spušta kao da će da zađe, ali pod nekim je čudnim uglom i lagano odlučuje da nastavi da kruži po obodu horizonta.

Četiri momka me pozivaju, ti u uniformama, da uđem unutra u tu baraku i da sednem. Ništa se ne razumemo, bolje sam razumeo onog taksistu.

Vreme ide i uskoro gubim ideju šta će da se desi, kao i oni. Kažu obavestili smo koga treba, sve je ok… Prolaze još tri sata, shvatam da neće biti mraka uošte.

Neki severni komarci kreću da nas grizu opasno, oni se smeju što tako reagujem, a ono svrbi do bola. Oni valjda oguglali, šta li.

Kažu dolazi neko da te proveri.

Kontrolor, neki šezdesetogodišnjak opasnog izgleda, sa sve devojkom nekom plavušicom, neodoljivo me je podsetio na staru školu srpske vojske.

Samo letimično je prešao pogledom preko mog lica. A znao sam da je sve uspeo da shvati u trenutku. Jedan od tih paravojnika, to je taj zapravo što me je prvo i zaustavio i pitao gde ću da spavam, Andrej, ima 21 godinu i nikada nije bio van svog mesta - Zapoljarni.

Osim, je li, što dolazi ovde na posao, valjda nedelju dana smena pa odmor od nedelju dana. Kaže da se odmah zaposlio u toj carinskoj policiji, posle odsluženog vojnog roka. Sami kupuju uniforme koje izgledaju isto kao vojničke. Dobijaju čizme, ali Andrej kaže da su loše, on je svoje dobre platio 50 dolara. Magnumke. Od opreme imaju pendrek, prilično dugačak, i bajonet, nož s kalašnjikova.

Mislim, zaista mi je lako da prepoznam taj nož, pola vojnog roka smo proveli zabadajući nož u drveće i kojekuda, čisto iz dosade. Pričam to Andreju i pitam ga jel hoće da mu pokazem neki trik. Kaže da ne sme da mi da oružje. Okej, kontam, glupo pitanje.

Zadržavaju me još neko vreme, stojim ispred i pušim s Andrejem, pušimo njegove cigarete, žuti marlboro, jer sam ja svoje od nervoze popušio u prvih sat vremena čekanja.

Daje mi cigaretu i smeje se, nutka me stalno, na svakih deset minuta.

I on mnogo puši. Već sam tu dosta dugo tu, u toj baraci, na kontrolno propusnom punktu Titovka, da znam da se menjaju na četiri sata. Dve njihove smene sam odradio. Teče treća smena. Sećam se da smo negde oko četiri ujutru, kada je ponovo došla Andrejeva smena, uzeli da jedemo ono što su on i kolega kupili. Neku viršlu, malu pljeskavicu i neki čudni sok. Ukus je bio očajan ali glad ogromna. Prethodna smena mi je dala samo vodu. Kažu mi da će da dođe psiholog iz Centra da me vidi. Ne smem ni da pitam šta je Centar.

Andrej i ja pričamo kao da smo stari prijatelji. Izgleda mi, na trenutak, kao da nisam zarobljenik ovde na kontrolnom punktu, bez pasoša, to su mi prvo uzeli, bez bilo kakvih drugih dokumenata - sva su na proveri. A opet, Andrej i ja kao da smo prijatelji iz detinjstva.

Priča mi kako je živeo, priča mi šta ga interesuje, da bi da ode za Moskvu. Nemam više nikakvu predstavu o vremenu, jer mi je sat ostao na srpskom vremenu.

Vidim ja da vreme ide ali nikako da se koncentrišem dovoljno da izračunam koliko vremena je prošlo na KPP Titovka. Tri smene po četiri sata, eto, toliko.

Kažu mi da će da dođe psiholog iz Centra da me vidi. Ne smem ni da pitam šta je Centar.

Dolazi uskoro jedan gospodin od šezdesetak godina, i on s brkovima, crnim, mirnog držanja i sa osmehom. Ne mnogo visok, ne mnogo razvijen. Polako mi priča, sve ga razumem. Ima neke duboko plave i velike oči koje opuštaju. Ima i dubok glas, raspituje se, pre svega, kako sam došao dovde.

Pričam mu svoj put do punkta, od Beograda preko Moskve, pa Murmanska i dalje. On traži da vidi avionske karte, ja mu pokazujem, a onda mi tim dubokim glasom saopšti kao da se izvinjava – ti sa napravio problem za FSB, nije trebalo da stigneš toliko daleko. Žmarci mi kreću iz potiljka, direkt u pete. Super. FSB je Federal'naya Sluzhba Bezopasnosti . Nekad KGB.

I nastavlja, sve će biti u redu, samo moraš da budeš iskren, nama je iskrenost najvažnija. I gleda me kroz oči direkt u mozak. Ubacuje engleske reči, pravda, truth.

Razumem čoveka sto odsto, najbolji mi je ortak. On se uopšte ne bavi time gde idem, samo ga interesuje, kako to da sam došao dovde. Jedno pola sata priče, osmehne se, kaže – lezi i odmori se, doći će ujutru po tebe. Mislim se, kakvo jutro, ovde vreme ne ide, stalno je jutro.

Pitam Andreja, da odem malo da prilegnem, vidim ima ovde iza nekih vrata mračna soba bez prozora.

Tek ujutru sam video da sam posle razgovora sa tim ruskim psihologom hipnotizerom otišao da spavam u pritvorsku jedinicu u baraci.

Nastaviće se…

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu