Otišao sam na izložbu o internetu da bih video da li ’kapiram’ internet umetnost

Kada uđete na novu izložbu u galeriji Vajtčapel, „Elektronski super-autoput", prvo što ćete ugledati je džinovsko golo dupe. U retkim prilikama kada sam ranije izveštavao sa umetničkih izložbi, uvek sam se osećao kao najveća guzica u prostoriji, koristeći reči kao što su „intertekstualno" i „konstrukcija", nadajući se da će imati smisla u čitavom kontekstu koji pokušavam da opišem. Danas, zahvaljujući ovom ogromnom platnu, nisam najveće dupe ovde. To mi je smirilo živce. Spreman sam za umetnost.

„Elektronski super-autoput" govori isključivo o internetu i o tome kako su kompjuteri promenili našu interakciju sa spoljnim svetom. Kažu mi da je tehnologija prvobitno smišljena da pomogne u simulaciji stvarnosti. Sada je koristimo da sudimo o sebi. Na internetu sam još otkako su modemi šištali i krčali, pa sam pomislio da ima smisla da odem tamo i otkrijem šta je tačno krivo za moju osakaćujuću samosvest.

Zašto je dupe relevantno nije smesta jasno – ali dopada mi se. Na oba guzova je ispisana konverzacija porukama, što je možda umetnikov način da kaže da, iako samo nešto kenjamo, na kraju ćemo smisliti način da preskočimo prorez i nađemo drugu polovinu. Možda? Svejedno, deluje mi kao rad prema kome veći deo ljudskog roda može da ima nekakav odnos.

Izložbu čine radovi nastali od 1966. do 2016, i postavljeni su suprotno od hronologije, pa posetioci mogu da se smucaju od sadašnjosti do prošlosti. Iskustvo je ophrvavajuće, što je verovatno bila i namera.

Kada se pojavi kustos – predusretljivi i fascinantni Omar Kolif – da nas povede u obilazak, jedan od radova mu upada u reč. Ljudi se smeše, neki čak imaju dovoljno smelosti da se kikoću. Ja to stoički podnosim. Proveravam rezultate Australian opena na telefonu. Ja sam živa skulptura. Ja sam Mladi čovek koga nešto stalno omete. Nisam čak ni toliko mlad. Jednostavno sam nepristojan, u stvari. Neka žena me mrko pogleda, a ja joj nežno šapnem da je Federer upravo dobio treći set. Ona se smeši – možda iz straha – a ja se plašim da je možda fan Đokovića. Preplanula, sa sedom kosom u repu i usnama sprženim od sunca, izgleda kao neko ko je više puta uživao na Vimbldonu. Možda čak i na Rolan Garosu. Ali onda nas poteraju dalje, i ponovo sam sam. Konsultujem se sa Tviterom. Među trendovima je „Massive Attack". Nejasno se pitam da li smo možda u opasnosti.

Provodim mnogo vremena na Tviteru. Proverio sam, 30 puta na sat, otprilike. Uglavnom čitam svoje sopstvene tvitove. Onda ih postavljam na fidove drugih ljudi, uprkos tome što sam suštinski svestan toga da su ih već pročitali, procesirali i odbacili. To je čudna navika. Postavljam nešto od ranije. Nećete me ignorisati. Dajem 30 sekundi fore. Ignorišu me.

Ne krivim druge za to što se ne angažujem, jer mislim da svi to u potaji rade. Tviter je društveni eksperiment nalik igrici, u kojoj svi pokušavamo da prikupimo što više te apstraktne stvari koje nazivamo „brojevima". Nikada nisam kapirao brojeve. Potpuno sam bezbrojan. Da sam matematički objekat, bio bih nula. Treba priznati zasluge internet javnosti i reći da zaista tvitujem takva banalna, opšta sranja. Evo, na primer, jednog od mojih ranijih tvitova: „Čelsi, Čelsi, Čelsi!"

Dižem pogled sa telefona, i ugledam kako Pariz Hilton skija ispred mene. Sa moje desne strane, Amalija Ulman pozira za fotku na Instagramu. Neki gospodin u susednoj sobi počinje da peva karaoke. Preplavljuju me reči. To su odlomci iz jednog Dikensovog romana koji su svi pročitali. Njegov glas – samrtan i sablasan – podseća me na jednog mog starog nastavnika. Iznad moje glave, sedam kamera za nadzor povezanih DSL kablovima glume luster. Neko to fotografiše.

U nekom trenutku razmišljam o tome da li da ponovo izvadim telefon iz džepa. Ali opirem se porivu. Pitam se da li bi trebalo da bacim telefon,postanem ludista i osnujem farmu. Pretpostavljam da bi bilo teško prilagoditi se novom načinu života. Znam šta mislite: kako je moguće da ovaj čovek – koji je tako šarmantan, koji primećuje stvari i uključen je u svet oko sebe – ne zna da uzgaja useve? Proveravam telefon i tražim šta je najlakše uzgajati u Britaniji. Roktvice. Nisam neki ljubitelj rotkvica, pa skladištim ovu ideju u folder „poslednje utočište", zajedno sa „stend ap komičarem", i „slobodnim novinarom".

Premestili su me na sprat. Ispred mene je čitav zid od 52 monitora koje je postavio Nam Džun Paik. Zove se „Dobro jutro, gospodine Orvel". 1984, Paik je uživo emitovao materijal umetnika sa svih strana sveta i prenos je gledalo 25 miliona ljudi, što je bio anti-orvelovski iskaz. Pokušavam da zamislim 25 miliona ljudi kako rade isto stvar, i mučim se. Kevin Hart ima 25 miliona pratilaca. Kevin Hart je stend ap komičar. Pitam se da li sam izabrao pogrešan posao.

Sedim u režiji TV stanice koja prikazuje jedan filmski klasik transformisan u „Aski" tabelu podataka. Zeleni natpisi idu gore-dole po ekranu. Odlučujem da je u pitanju Umri muški, jer šta bi drugo moglo da bude. 149 drugih ljudskih bića na izložbi puteno treperi svuda oko mene. Čitavo vreme ja ih jedva primećujem. Bezbolno smo sa jednog kraja galerije došli do drugog. Predamnom se smenjuju umetnički radovi, a ja se ne sećam kako sam se tačno našao ispred njih. Klik, klik, klik. U nekoliko treptaja sam od ogromnog dupeta došao do Umri muški . Taj proces mi je više nego poznat, ali obično je obrnut. Od nas su napravili žive pretraživače. Dok mislim o tome, shvatam da je pretraživač već odavno izraz za nekoga ko nešto traži. Odlučujem da odem.

Dan je hladan. Ulice su pune ljudi. Užasnut, uskačem u neki kafić. Otvaram laptop i pitam ih za šifru za vaj-faj. Nemaju vaj-faj. Posle kraćeg premišljanja, vraćam se na „Elektronski super-autoput". Dobio sam poruku da je Novak Đoković pobedio Rodžera Federera u četiri seta. Pogledom tražim damu sa kojom sam razgovarao na početku, ali ona je zauzeta kompjuterom koji simulira nemogućnost potpunog otvaranja nekome. Nemam hrabrosti da joj kažem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu