Ovo je naša zamišljena lista dobitnika Oskara

Imam loše vesti za sve vas koji nameravate da gledate dodelu Oskara očekujući velika iznenađenja: fantastični, srceparajući i apsurdno razdorni film Demijena Šazela,  La La Land verovatno će dobiti ama baš svaku nagradu za koju je nominovan. Sigurno je samo da Rajan Gosling ima skoro pa nikakve šanse da dobije nagradu za najboljeg glumca - pametno bi bilo kladiti se na složeni nastup Denzela Vošingtona u njegovoj adaptaciji romana Augusta Vilsona "Ograde" (Fences)  i suptilan preokret Kejsija Afleka u "Mančesteru pored mora" (Manchester by the Sea) — i veličanstvena "Mesečina" (Moonlight) Berija Dženiknsa će dobiti ili nagradu za najbolju režiju, ili, što i nije toliko verovatno, za najbolji film u kategorijama u kojima se najčešće lome glasovi. Sem toga, počnite da se pripremate da ćete non-stop slušati ljude kako izgovaraju rečenicu: "I dobitnik je…  La La Land" čitavih pet meseci tokom noći između nedelje i ponedeljka.

U najmanju ruku, takva nezapamćena izvesnost potpuno je potisnula bilo kakvu mogućnost pretpostavke u ovoj oskarovskoj sezoni. Dakle, umesto da pretpostavljamo, rešili smo da podstaknemo naše najluđe snove i popišemo dobitnike koji će ove noći odneti zlatne statue kući. Zamislite da je ovo dodela Oskara u nekom alternativnom univerzumu, osmišljena da vam predstavi vrhunce filmske umetnosti koji čak nisu ni nominovani, ali zaslužuju priznanje. Samo jedna primedba: zadržali smo se na Velikih šest - sve četiri kategorije za glumu, nagradu za najboljeg reditelja i najbolji film - da ovaj tekst ne bi pojeo više internet prostora nego Biblija. Dakle, ako biste želeli da zaronite u svet najlepših kostima, potražite utehu negde drugde. Ako vam je ovo dovoljno, uronite u neskriveno subjektivnu listu onih za koje bismo mi želeli da pobede, kada bismo živeli u savršenom svetu.

Džejson Bejtman,  Zootopia

Budimo realni: Maharšala Ali ne samo da ima ovu nagradu u džepu za ulogu u filmu "Mesečina", već će ona biti i zaista zaslužena, jer je njegova gluma sasvim sigurno vrhunski dragulj u filmu prepunom zapanjujućih preokreta. Jedna od najfantastičnijih scena u filmu se odvija u trenutku kada Alijev lik, saosećajni diler droge Huan puca ubrzo nakon razgovora sa "Litlom" (Aleks Hibert) - na licu mu vidite iskonsku bol, što i jeste razlog zašto sam izabrao Bejtmenovu ulogu vrhunskog prevaranta Nikolasa P. Vajlda u Diznijevoj lukavoj subverziji Zootopia.

Neću da vas lažem: nije baš da volim Bejtmena u svakoj ulozi, i njegova samozadovoljnost, koju teško da može da spere još od dana serije  Arrested Development,  često mi je glavni spuštak. Mada, možda je ovo baš ono što mi je trebalo - da ne vidim njegovu facu, pošto ta njegova "fora" konačno radi u  Zootopiji.  Odsustvo fizičkog prisustva pruža novi i mnogo divniji oblik njegovoj tipično sarkastičnoj personi. Bejtmen se već oprobao u čitavom nizu drugačijih uloga, na primer, u nastavku "Užasnih šefova", ali njegov doprinos Zootopiji nagoveštava bolju i mnogo zabavniju budućnost za njegovu karijeru.

Rejčel Vajs, "Svetlo između okeana" (The Light Between Oceans)

Najnoviji film Dereka Čanfranka - istovremeno skandalozna i plačljiva adaptacija istoimenog romana M. L. Stedmana iz 2012. — bio je, da budem pristojan, jebeno besmislen. Ali ako počnete da kopate malo dublje od osnovne premise "filma nedelje"  (što odbijam da spojlujem ovde, otkrijte to sami) dobićete film predivnih prizora, pejzaža koji vam oduzimaju dah i vrhunskih uloga, uključujući i stvarnu romansu između glavnih glumaca Ališe Vikander i Majkla Fasbendera.

Jednu od ovih uloga donela nam je glumica na koju se uvek možemo osloniti, Rejčel Vajs, odigravši majku razdiranu tugom, Hanu Roenfelt, tako duboko da je uspela da izdigne izvorni materijal iznad pukog kempa, bez mnogo napora. Vajs je imala uspešnu 2016. godinu - dala nam je savršenu partnerku neukusno odevenom, rasturenom i skoro neprepoznatljivom Kolinu Farelu u "Jastogu", a njena uloga u ovom filmu je samo poslednji podsetnik moći njenog talenta, bez obzira kome ga pozajmljuje.

Karin Kusama,  "Poziv" (The Invitation)

Imala je snažan debi 2000. godine sa filmom "Tuča među devojkama" (Girlfight), ali je Karin Kusama ipak provela prošlu deceniju uglavnom zaglavljena u onom što je Ejmi Hekerling nedavno nazvala "zatvorom za reditelje" posle bolne propasti njene antiseptične adaptacije važnog MTV crtaćaAeon Flux iz 2005. Kusama se oprobala i u hororu 2009. godine, po scenariju, ako je se uopšte sećate, Dijablo Kodi, "Dženiferino telo", ali prošlogodišnji "Poziv" je definitivno utvrdio koliko ume da vlada žanrom.

Film nalik na bombu koja otkucava, jer počinje teturajući se i završava se krvavim, napetim i pravim eksplozijama,  "Poziv" je nesumnjivo znak Kusaminog povratka, a ona ga je već i naplatila filmom "Moj jedini živi sin"  '( My Only Living Son), njenom izvanrednom doprinosu ovogodišnjoj uglavnom ne baš zadovoljavajućoj horor antologiji  XX. Ako ništa drugo, njeni zamaao satirični opisi sebičnih stanovnika Zapadne obale Amerike uvek u potrazi za slavom možda će vas naterati da još jednom razmislite pre nego što se ukrcate u avion za Los Anđeles.

Endrju Garfild, "Tišina"  (Silence)

Ovde malo varamo, onako: Garfild je već nominovan u ovoj kategoriji za epik iz Drugog svetskog rata Mela Gibsona,  Hacksaw Ridge. I pored očigledne grozote Gibsona, ovo je baš lep film, uglavnom zahvaljujući Garfildovom iskrenom portretu prigovarača savesti i spasiocu bolničaru Dezmondu T. Dosu. Ali najbolja Garfildova uloga 2016. godine je predivna maestralija u zapanjujućem izazovu vere, filmu "Tišina" ( Silence).

Sem pohvale za predivnu akciju kamere - "Tišina"; film koji će vremenom svakako biti prepoznat kao jedno od najboljih Skorsezeovih dela, uglavnom je zaboravljen na ovogodišnjim Oskarima. I to jeste razumljivo: radi se o epskom, trosatnom filmu o hrišćanstvu, sa dugim dijalozima na japanskom i još dužim delovima bez ijedne reči. Mislim, takođe je i užasno brutalan i neoprostivo nasilan u scenama mučenja. Garfildova uloga jezuitskog sveštenika iz 17. veka je samo jedan od veličanstvenih sporoprolazećih delova ovog filma, ali njegova zaslepljujuća humanost u ovoj ulozi nikako ne može da se ignoriše.

Haili Stajnfeld,  "Na pragu sedamnaeste" (The Edge of Seventeen)

Znam, odbacivanje sjajne uloge Ejmi Adams u filmu "Dolazak"  (Arrival) , odličnom preokretu u karijeri koja je i do sada bila vrhunska, može da izgleda čak i u ovoj vežbi iz mašte, pomalo surovo. Ali neverovatno realna, veličanstveno duhovita i predivno dirljiva uloga emotivno zrele, ali nesređene tinejdžerke koju je Stajnfeld odigrala u rediteljskom debiju Keli Fremon potpuno me je obuzela, a osetio sam i tračak olakšanja.

Od prve uloge u rimejku braće Koen legendarnog vesterna True Grit (koja joj je donela prvu nominaciju za Oskara), karijera Stajnfeldove donela je par zanimljivih preokreta: oprobala se u pop muzici, i posle ogromnog uspeha 2015. godine sa  Pitch Perfect 2, povezala se sa jednom od najuspešnijih ne-stripovskih franšiza. Zato je gledati je kako pokazuje sve najbolje u ovom filmo prava radost, čak i kada vam se srce cepa, kao i podsećanje na tinejdžersku dramu Mendi Mur iz 2003,  How to Deal, koja na sličan način istražuje emotivni haos tinejdžera. Iako je ovaj film kinematografsko delo u kome se najviše uživa uz prstohvat ironije, u "Na pragu sedamnaeste" Stajnfeld nam pruža najdublju iskrenost, pravo iz stomaka.

Popstar: Never Stop Never Stopping

Ozbiljan sam! Kad već pominjem ozbiljnost, samo pogledajte ovu listu nominovanih za najbolji film. Nema se čemu nasmejati, i bukvalno. Najbliže zabavnom u svim ovim filmovima je kad Kevin Kostner rečenicu: "Ovde u NASA-i, svi pišamo u istoj boji." u filmu  Hidden Figures. Većina filmova na listi je dobra - još nisam video "Lava" - ali su istovremeno svi neviđeno nadobudni, kao da u multipleksima prošle godine nije bilo ničeg da nam ponudi čistokrvni glupavi fenomenalno tupavi ali zato presmešni film koji je, baš zato, plod genija.

Što me dovodi do filma Popstar: Never Stop Never Stopping, mokumentarca Lonely Island filmskog opusa koji ismeva muzičku industriju, to jest, mnogo direktnije, dokumentarac Džastina Bibera sa turnere "Nikad ne reci nikad". Pored toga što nije zaradio nijednu nominaciju za Oskara, čak ni za briljantni detalj Majkla Boltona koji izvodi stvar "Incredible Thoughts",  Popstar je takođe pukao i na blagajnama, što je stvarno sramota jer zaslužuje da ga svako pogleda bar jednom. Ako plačete od smeha dok u pola noći gledate film Step Brothers — ili ako vam je potreban kratak beg iz uništavajuće svakodnevice i želite da nađete utehu u prizorima bezpenisnog Endija Semberga - onda je  Popstar: Never Stop Never Stopping  jedini film koji vam je potreban. Najbolji film? Bolje rečeno, najbolji film svih vremena.

Pratite Larija Ficmorisa na Tviteru.

Još na VICE.com

Evo i nominacija za Oskara 2017

Hronologija kontroverznih izjava na dodeli Oskara

Osam filmova koje ne treba da gledate na Festu

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu