Ovo nije BDSM seks: svi promašaji Pedeset nijansi siva

"Pedeset nijansi siva" je, naravno, komično traljav i traljavo komičan filmski uradak. Interneti se već uveliko sprdače sa ovim "globalnim fenomenom", dok filmski pametnjakovići glasno nutkaju svoje primere istinski erotičnih i odistinski kontroverznih filmova koji su promakli (ne)ukusu pučanstva. Svemoćni IMDb kliktači su film zakovali na oceni 4.1, a Rotten Tomatoes i onako niko ne gleda. Ali, koga briga, zapravo?

Producenti zadovoljno trljaju ruke zbog hordi tinejdžerki i svih koji se tako osećaju, a koje idu na celuloidno hodočašće novoj buri u čaši vode. Pošteno, jer niko nikada nije obećao nov Bertolučijev "Poslednji tango u Parizu" (1972) ili nekakvu arty pretencioznost poput "Nimfomanke" (2013) fon Trira. Već samo još jednu romantičnu seksploataciju. Uostalom, kako i napraviti tortu od griza kakav je istoimena knjiga? I zato, jedini koji u celoj toj gužvi zaista treba da se zabrinu i osete uvređenim jesu stvarni BDSM entuzijasti. Jer "Pedeset nijansi siva" i BDSM seks imaju veze koliko žirafa i stiropor. Za one sa jeftinijim ulaznicama: nimalo.

Prvo, u BDSM odnosima, submisivne osobe ( bottoms ili "botomi") se ne ponašaju kao što se ponaša Anastasija Stil. Naime, ova 21-godišnjakinja u filmu-knjizi deluje poput japanskog veterana koji je dvadeset godina proveo u džungli verujući da rat još uvek traje. Ili samo još uvek zbunjeno i naivno veruje u to da decu donose rode. Stotinu mu analnih kuglica, postoji internet, postoji "Kozmo" koji uveliko reklamira plišane lisice, a i studentkinja književnosti bi valjda morala čuti za jednog Markiza de Sada. Francuska književnost 18. veka beše izborni kurs, šta li?

Ono što je još važnije je sledeće: u BDSM realnosti, submisivne osobe i te kako znaju šta se oko njih događa. I uprkos popularnom mišljenju, one su te koje vode glavnu reč. Dakle, potčinjene i potčinjeni određuju šta (će da) se dešava, te koje su granice celog dešavanja ili "scene".

Veština botoma se ogleda u jasnoj komunikaciji, kao i u pažljivoj manipulaciji, navigaciji i rukovođenju scenom, odnosno nastranim prndačenjem. Neko bi rekao da submisivni zapravo dominiraju, te da kod zemare sa jahaćim bičem samo stvaraju popaljivu iluziju o tome da se on tu nešto pita. [1] Dinamika moći kako je zamišljaju Perica i E. L. Džejms – "Ju, naopako, šta je ovo!?" i "Isusebože, ja ovo nikako ne bih, ali ga volim, pa ću popustiti" – zapravo je sama antiteza BDSM seksu.Jer dotični se iznad svega zasniva na poverenju, na dobrovoljnosti i na nadnaravno preciznoj obaveštenosti. Prinuda i neznanje, naprosto, ne dolaze u obzir.

Drugo, dominantne osobe (tops ili "topovi") nisu osobe kao što je Kristijan Grej. Ne radi se o vožnji aviona i sveukupnom buržujstvu, već o njegovom istorijatu zlostavljanja u mladosti i traumatičnim iskustvima sa mrtvom majkom zbog čega ima laku ruku i problem sa osećanjima. Ova "psihoanaliza za početnike" otkriva još jednu opasnu predrasudu o topovima – da su u pitanju poremećene osobe nevoljno zaribanih mozgova čija frustracija ižđikava kad seksualno rade to što perverzno rade. I nije reč samo o banalnom filmu: ova pseudobolest glave je do pre par godina bila uredno pribeležena i u psihijatrijskom priručniku BDSM, istom onom koji je i homoseksualce do 1970-ih etiketirao kao bolesnike. Dok je, opet, stvarnost potpuno drugačija.

Prema jednoj holandskoj (a čijoj bi drugoj?) naučnoj studiji iz 2013. godine , koja je obuhvatila preko 1300 praktikanata BDSM i standardnog ("vanila") seksa, ekipa koja voli da dominira i potčinjava, vezuje se i nanosi bol i ostalo – zapravo je mentalno zdravija od ostatka populacije. Tako je, perverznjaci koji se pale na bičeve i lance su manje neurotični, manje anksiozni, svedoče o višim stepenima blagostanja, češće prijavljuju osećanja ljubavi, intime i bliskosti u svojim vezama itd. u poređenju sa ostatkom populacije.

Druga istraživanja, na uzorku od čak 19 hiljada ljudi, pokazuju da drugovi sadomazohisti jednostavno nisu ljudi sa mračnom prošlošću seksualne prinude, zlostavljanja, psiholoških i emocionalnih poteškoća i sličnih nezgodacija. Ovakav Kristijan Grej je teški izuzetak, odnosno udobni mit koji izmišljamo mi ostali – traumatizovani, potiskujući i gladni udobnog objašnjenja za naš dosadni seks sa ukusom vanile.

Treće, BDSM seks ne izgleda onako kako izgleda u "Pedeset nijansi". Povezi za oči, bičevi i lisice samo su deo repertoara jedne BDSM scene, i to kliše na koji upućeni neretko odmahuju rukom i vragolastim osmehom. Ubacimo još brkatog junaka koji je u kožnom odelu od glave do pete, sa onim cibzarom preko usta, i komika je kompletirana. U stvarnosti, nastrani ljudi su mnogo kreativniji od banalnog rabljenja nekvalitetnih seks-igračaka koje je sastavio neki nesrećnik u kineskoj pripizdini. Kreativniji, kao i, pa, nastraniji.

Za sve koji su iole otvoreni prema sopstvenoj seksualnosti, sporadično vezivanje očiju, lisičarenje i šljepkanje odavno su klasik i "vanila". I zato, gde su masivni analni čepovi, čelični spekulumi, konjske maske, ludačke košulje, oprema za klistiranje, aparati na struju? Prebogati i nadasve iskusni direktor firme "Grey Enteprises" koji se decenijama pali na vezivanje, dominaciju i sadomazohisanje bi u svojoj komodi morao da ima nešto više od početničkih zezalica koje parovi sebi kupuju za Dan zaljubljenih.

I konačno, BDSM seks najčešće i nije – seks. Bar ne u smislu penetrativnog seksa, odnosno ritmičkog trljanja genitalija o genitalije kako bog i misionari zapovedaju. Dok Kristijan i Anastasija uvek nekako završavaju i pseudosvršavaju u holivudizovanom snošaju, BDSM obično ne haje za celu tu gnjavažu. Grubo rečeno – igra rečima je namerna – manje od trećine sadomazohističkih odnosa kulminira u prcanju. Naime, ekstaza se postiže na mnoge nekonvencionalne načine, uključujući tu i psihološke majndfakove, kontrolu celokupnog ponašanja i, naravno, udarce i bol. Sudeći po povišenom stanju osetljivosti tela i uma u takvom međuodnosu, penisi i vagine tada su laka i jeftina rešenja. Celo telo, a posebno glava, su igralište za BDSM.

Zbog svega ovoga, ljudima koji znaju znanje, "Pedeset nijansi" deluju kao nešto što su udruženim snagama iz svojih prepona izlučile Ljiljana Habjanović Đurović i Mira Adanja Polak, a ne istinski poznavaoci prilika. Jedno bajkovito, staromodno i impliticno uvredljivo trabunjanje o poremećenom momku kojeg, u sveopštem glamuru i buržujluku, ljubavlju spasava skromna curica iz naroda. I sve je to simpatično i arhetipsko, ali pogrešno skreće za Albukerki jer nikakve veze sa BDSM nema. Zato se i može dogoditi da se u "Pedeset nijansi" kao u film generacije kunu devojke koje bi inače skočile na luster da im momak predloži šljepkanje po guzici ili povlačenje za kosu.

Dok bi i momak odvučen na isti film, sa verom u boga i stadion, komadima asfalta najradije razbijao izloge zbog svih tih "perverznjaka", seme im se američko i judeomasonsko zatrlo. I ovo je indikator da u "Pedeset nijansi" nema ničeg istinski nastranog. Samo zato su isti ti zli Ameri po svom dobrom običaju pogodili zlatnu žicu i ispritiskali dugmiće globalnog stanovništva, te inkasirali 82 miliona dolara samo za prvi vikend prikazivanja. I sve je to superiška, Dizni slične bajke prodaje čitav vek, zašto bismo izmišljali toplu vodu ili (u)zbunjivali javnost sa nekakvim golden showers ? Ali zato, u ime svih nas iz BDSM i neke , nemojmo shvatati ovaj film kao nekakav "Uvod u sadomazohizam" jer on to nije. Već samo još jedna dramatična suprotnost svemu onome što BDSM predstavlja, koja debelo maši poentu dok časne i poštene sadomazohiste pretvara u karikaturu. Ne kvarite nam zabavu kad se priguše svetla.

[1] Uzgred, istu grešku sa motivom naivne, lakoverne i preterano popustljive devojke pravi i "Devet i po nedelja" (1986). Na drugoj strani nastranog novčića, puno realniji prikaz sličnog motiva zbunjenosti i sluđenosti aktera dat u "Sekretarici" (2002). Tamo je submisivna osoba (Megi Gilenhal) ona koja tačno zna šta hoće i šta je pali, dok je dominantni junak (Džejms Spejder) taj koji se plaši i femka.