Brus Dikinson nema vremena za sranja

Tekst je objavljen na Noisey

Prema Brusu Dikinsonu, njegova stranica na Vikipediji je „50 odsto sranje“. Počinje dovoljno dobro. Ovog živahnog, prosedog Londonca opisuju kao „engleskog pevača, autora, muzičara, civilnog pilota, preduzetnika, pisca i voditelja“. Sve to stoji. Na stranici se takođe primećuje da je on „pevač i frontmen hevi metal benda Iron Maiden, i čuven je po svom operetskom stilu pevanja glasom velikog raspona i energičnoj scenskoj pojavi“. Za sada je sve u redu – sve to je prilično tačno, ali čovek može da pretpostavi da stvari kasnije postaju malo mutnije. Na kraju krajeva, Dikinson je za svojih 59 godina postigao neverovatno mnogo, i to je učinio sa dovoljno petlje (i upao u dovoljnu količinu živopisnih sukoba) da ima mnogo manevarskog prostora za izvrtanje činjenica, ako je neko sklon tome. Ali ikonični frontmen kaže da ga mrzi da se smara da edituje stranicu, i poziva sve biografe u pokušaju da „Štampaju sve laži i neistine. Samo napred“, odmahujući rukom.

„Ljudi nagomilaju sve te stvari zajedno, kao da su se dogodile u roku od nedelju dana“, kaže mi razdraženo, kada ga pitam za javnu percepciju o njemu kao o nekakvom nadljudskom renesansnom čoveku. „Kao da se ujutru probudim i pre doručka mačujem sa jedno desetak ljudi, a onda sednem u svoj džambo džet i odletim na obližnji intervju, a tokom pauze za ručak pišem knjigu. Jeste li vi normalni? Niko to ne radi“.

Sedim preko puta njega na tvrdoj stolici u zagušljivoj sali za konferencije glavnog sedišta HarperKolinsa na donjem Menhetnu, držeći šolju čaja, dok Dikinson gustira kafu. Nekoliko trenutaka ranije, on je užurbano ušao u sobu, doteran, u odelu i čizmicama, zgrabio par farmerki i košulju boje lavande sa naslona stolice, i onda ponovo izjurio napolje. Kada se vratio, užurbano je navukao sako sa printom, okrenuo se na petama (nosi čarape sa britanskom zastavom) i pozdravio se sa mnom, objasnivši mi da je upravo bio na njujorškoj bezi i da je požurio da stigne na intervju. Izgleda da Brus Dikinson ovako praktikuje turizam: brzo, efikasno i sa znatnom dozom ukusa. To me ne čudi – kao što sam mogla da pretpostavim čitajući njegovu nedavno objavljenu novu autobiografiju koju je objavio HarperKolins, Čemu služi ovo dugme?, i kada sam čula da se bend već sprema da objavi novi album uživo, Knjiga duša: poglavlje uživo (koji izlazi 17. novembra), sa snimcima sa svoje poslednje epske svetske turneje – to je u suštini način na koji on radi sve.

I pored serije satiričnih romana i scenarija za horor film iz 2008, Hemijsko venčanje, čiji je koautor, Dikison možda nije pisac, u najtradicionalnijem smislu te reči, ali u velikoj meri jeste pripovedač. Tokom čitave knjige on iznosi iskrene opservacije, i urnebesne anegdote, često na svoj račun, iz dana kada je kao mladi divljak zujao po Londonu u potrazi za hevimetalskom slavom, da bi nakon toga postao uspešan pilot, solo umetnik i poslovan čovek. Na primer: završno poglavlje knjige, u kome piše o svojoj borbi sa rakom jezika i iznosi detalje o svojoj dijagnozi, lečenju i konačnom pobedom nad tumorom „veličine loptice za golf“, jednostavno je nazvao Jebeš rak.

Dok razgovaramo, Dikinson na moja pitanja odgovara živahno ali promišljeno, sve vreme me gledajući u oči i projektujući prijatan intenzitet koji deluje više prijateljski nego nametljivo (od pomoći je i to što on, kao što i sam kaže, nije preterano visok). Očigledno je da je profesionalac koji obavlja intervju za medije i prepun je hitrih odgovora na skoro svako pitanje koje bi novinar hipotetički mogao da mu postavi, pa sam se u potaji osećala ponosno svaki put kada bi zastao da na trenutak razmisli pre nego što odgovori na neko od mojih pitanja.

Čak i u svojoj mladosti, Dikinson je bio laserski fokusiran na to da postigne ono što je naumio – bilo da je u pitanju to da nauči da se mačuje na profesionalnom nivou, snimi album sa svojim prvim ozbiljnim bendom, Samson… ili da organizuje dostavu dve tone đubriva i istovari ga pred vratima kuće strogog direktora privatne škole. Kada sam mu spomenula ovo poslednje, prasnuo je u smeh. „Izgleda da sam sada narodni heroj“, kaže mi, kezeći se svojim nepravilnim zubima. „Obavešten sam da me se još uvek sećaju“.

Da budemo fer prema njegovim nekadašnjim školskim drugovima (pa čak i bez konjskog izmeta), Brus Dikinson je prilično nezaboravan lik.

Noisey: Zašto si odlučio da objaviš autobiografiju baš sada?
Brus Dikinson: Pa, poslednjih deset godina to traže od mene, i ja sam uvek to odlučno odbijao, Ne, neću time da se smaram, zašto bih je pisao, zaboga? Još nisam gotov. Mislim da autobiografiju možeš da napišeš samo jednom, sve što posle toga možeš da uradiš je da nižeš priče. Ovo je to. Pomislio sam da je dobar trenutak da se povučem. Ali kada sam prošao sve ono sa rakom, pomislio sam, pa, ne planiram da se odjavim u bilo koje skorije vreme, sada, kada sam se toga rešio, ali to je bio dobar trenutak da zastanem – skoro kao da resetuješ sat. Kada znaš gde je kraj, onda ti je lako da počneš ispočetka.

Kul je što si je napisao sam. Većina rok zvezda su sklone da unajme pisca iz senke ili nekoga ko će da picne tekst.
Ja to nikada ne bih tako uradio.

Isuviše si tvrdoglav?
To mi se jednostavno ne sviđa, zato što to onda nije tvoj glas. Ja generalno ne volim pisce iz senke. Odmah se primeti kada je neko od njih nešto napisao. Negde uvek od nečijeg sećanja naprave šećerlemu, ili sve zvuči kao serija saopštenja za štampu.

Često izostave sve blamove.
I ja sam izostavio par sopstvenih blamova, ali samo kada su uključivali druge ljude, zato što je to moja autobiografija, a ne autobiografija nekog drugog. Jedno od osnovnih pravila mi je bilo da ako postoji neka priča i tiče se mene, onda imam prava da pomenem osobu koja je deo te priče – osim ako se ne tiče nje, a u tom slučaju je ne bih pomenuo, zato što nije na meni da bez odobrenja otkrivam intimne detalje života drugih ljudi.

To je veoma častan pristup.
Pa, knjiga je veoma časna. Ako otkrivam nešto o sebi, to je moja stvar. Molim lepo. Smem to da radim. Pretpostavljam da je to kao kod komičara. Ako komičar koji je crnac želi da priča viceve o crncima, on ima više prava da to čini nego neki belac koji priča viceve o crncima. O tome može da se raspravlja, ali shvataš koji je generalni princip. Ovo je moj život, i ako želim da otkrivam stvari iz svog života, to je na meni, ali ne možeš tek tako da otkrivaš stvari iz tuđih života.

Čitava stvar je jedna divlja vožnja, ali opisi tvog detinjstva su stvarno prosvetljujući. Činjenica da si išao u britanski internat i iz njega izašao normalan je neverovatna.
Pa da, to nije moglo da se završi nikako drugačije nego loše [smeje se].

Siroti tvoj direktor.
Da, pa, nisam ga previše simpatisao. Mislim da su se mnogo zatvarale oči pred postupcima figura od autoriteta. Moraš da imaš na umu da tokom sedamdesetih, a ispostavilo se i osamdesetih, ako si na položaju autoriteta i deo establišmenta – bilo da je u pitanju crkva, politika, ili si direktor škole – svašta je moglo da ti prođe. I ljudi su svašta radili, kao što sada znamo. Naravno, priča nije toliko sočna kao ova sadašnja priča da je Džaba Hat seksualno zlostavljao glumice. Nažalost, to nije ništa novo.

To je jedan od načina da ostaviš traga u školi. Bilo je zanimljivo čitati kako si se obreo u tako fensi ustanovi, kada otvoreno kažeš da potičeš iz radničke klase. Izgleda da se ta radna etika prelila u sve što si radio, čak i u samu knjigu. Tokom čitave svoje karijere si sebi govorio, „U redu, pretpostavljam da samo treba jebeno to da obavim“.
Nisam siguran da li je ova priča ostala u knjizi, zato što je 40 hiljada reči izbačeno iz nje. Urednik je želeo da se čita kao roman, a ja sam bio prilično kooperativan; izbacivali smo čitave stranice teksta, po osam odjednom. Tako da postoji jedna priča za koju nisam siguran da je u knjizi, a to je kada sam vozio karting na trkama, a moj auto je bio raspad. Bio je polovan, možda sam bio treći vlasnik – šasija je bila đubre, a gume ćelave. Nisam imao nikakve šanse da pobedim na trci; jednostavno nije bio dovoljno brz. Svi ostali klinci su imali bogate tate, i mene je bilo sramota i bilo mi je glupo da vozim tu krntiju. Moj tata je samo rekao, „Završi. Završi trku, da vidimo šta će da se dogodi“. Bio sam u fazonu, okej. Završio sam trku. I na kraju su došli i rekli, „Ovaj klinac je osvojio poene, evo mu pehar“. Osvojio sam pehar zato što sam završio trku, a ostali mali genijalci nisu. Tu negde čuči životna lekcija.

Ovo zvuči kao predviđanje onoga što ćeš posle postići.
Ako napustiš teniski teren, nikada nećeš pobediti. Nema smisla da baciš svoje igračke iz kola zato što si ljut ili imaš loš dan. Završi trku.

Znaš, u poglavlju „Jebeš rak“ ima nečega što mi je zaista privuklo pažnju. Kada si dobio dijagnozu, jednostavno si rekao, „Pa, pobediću ovo, i nije u pitanju da li ću to da učinim, već kako“ – i onda si to i učinio!
Kažem da sam ja to učinio, ali uz pomoć mnogo hemikalija, radijacije, i nekih sjajnih lekara. Moja žena je bila apsolutno brilijantna. Terala me je da uzimam mnogo dodatnih stvari da osnažim imuni sistem i prebrodim neželjene posledice lečenja. Moj onkolog je bio brilijantan; otišao sam kod njega i rekao mu, „Vidi, uzimaću gomilu uvrnutih i divnih različitih preparata, sa svih strana. A on je rekao, „Nemam nikakav problem s tim, samo se postaraj za to da nema teškog metala“. Na to sam ga ja pitao, „Zezaš me“, a on je odgovorio, „Ne, ne, ako uzimaš nešto što sadrži teške metale, zeznućeš lečenje“. Tako da nisam uzimao teški metal tokom lečenja raka.

Ozbiljno? To zvuči gotovo isuviše poetski da bi bilo istina.

Moraš da imaš smisao za crni humor da bi preživeo lečenje raka. Ako ti to uspe, onda barem imaš šanse da preživiš. Otkrio sam da imam prava na invalidninu zbog raka – svako ko ima rak je tehnički gledano invalid – i prvo sam pomislio, hej, mogao bih da dobijem jednu od onih plavih značaka, sjajno! Onda sam se prijavio, a do trenutka kada je formular stigao, već sam se osećao bolje. Morao sam da popunim formular i da, na nesreću, iskreno odgovaram na pitanja. Jedno od pitanja je bilo, „Da li imate poteškoća da se popnete uz stepenice“? A ja sam ogovori, „Pre tri nedelje bih možda odgovorio da, stalno sam iscrpljen, ali na nesreću, više nemam taj problem. Prokletstvo“. I to je bilo to! Ali jesam mislio – jel’ gledaš seriju Doktor Hu?

Poznata mi je.
Znaš li šta je dalek?

Da!
Daleci su, kao, bili gospodari svemira, ali sudeći po tom upitniku, shvatio sam da bi dalek imao prava na invalidsku značku. Zato što oni nisu u stanju da hodaju.

Još više je ironično što si morao da uzimaš sve te lekove i hemikalije da bi pobedio bolest, a ni kao divlji i ludi dvadesetogodišnjak nisi baš bio u fazonu droga.
Očekivao sam više od morfijuma, ali razočarao me je. Samo te malo omami, a kičma ti se na neki način ukruti i nekoliko nedelja se ništa ne dešava. Baš je sumorno, ko se toga setio? Nisam sebi odsekao uvo, nisam slikao nevene u zastrašujućim bojama. Šta se dešava?

Kada već govorimo o starim vremenima, u knjizi ima mnogo sjajnih fotografija iz starih dana, a na pola njih si go do pola i nosiš helanke. To je bilo u doba kada ste ti i tvoji ortaci iz benda sve vreme pili buradi piva. Kako ste se uvlačili u te helanke?
Zato što smo imali po 23 godine. Toliko je jednostavno. Kada imaš 23 godine, možeš da popiješ koliko god buradi piva hoćeš, i dalje ćeš izgledati zdravo anoreksično. To se kasnije menja. Malo skakućeš, ili možda jednostavno dobiješ rak grla, koji je takođe dobar za mršavljenje. Mada ga ne preporučujem.

Još jedna sitnica iz tog doba koja me je baš zabavila je to koliko te je nerviralo to što su vas označili kao „NTBHM“.
To je tako glup naziv! Smislila ga je grupa pijanih novinara u pabu – „Nazvaćemo to Novim talasom britanskog hevi metala“. Šta?! Šta je to? Mejdeni su postojali od 75. Čitav taj nazovi pokret su smislili novinari koji su želeli da ukradu komercijalnu prednost od konkurentskog lista, Nju Mjuzikal Ekspresa, koji je u suštini usvojio pank. Saunds je odlučio da izmisli novi talas britanskog hevi metala kao protivotrov, da se napravi distinkcija između časopisa. Postojao je još jedan časopis koji se zvao Melodi Mejker, koji je bio prilično uravnotežen, i na zadnjim stranama je imao oglase po žanrovima. Svaki muzičar u UK je kupovao Melodi Mejker u danima pre interneta, zato što je u njemu bilo bezbroj oglasa u kojima su se tražili pevači, gitaristi, bubnjari. Sve što bi se danas radilo na internetu ili na društvenim mrežama.

To je tako zanimljivo, naročito kada uzmemo u obzir da je pank na neki način bio marketinška prevara.
Mislim, menadžer Seks Pistolsa Malkolm Meklaren je bio bistar, intuitivan lik, u suštini, koji je svoja znanja iz umetnosti i mode iskoristio da udahne život u nešto što je u suštini bila samo gomila prosečnih hevi metal rifova, samo predstavljena na drugačiji način. Seks Pistols su bili sasvim standardan rok bend. Glen Matlok je bio jedini koji je imao talenta za muziku, i koji je bio veliki obožavatelj Bitlsa, a Džon Lajdon je bio pametnica, sa svojim prezrivim smeškom, pojavom i nekim prilično otrovnim tekstovima. Kada sve to sastaviš, odeš na Bi-Bi-SI, ili gde god, i tras – postao si miljenik medija.

U knjizi opisuješ trenutak kada si prvi put video Iron Maiden, i gledao ih iza scene, i jednostavno si znao da ćeš zapevati u tom bendu. Kako si to znao, osim što si imao vere u sebe?
Ne, to je to. To je to. Tu nema logike, ili izvesnosti. To je samo emotivna reakcija. Osećaj koji sam primao od njih je bio tako snažan, pomislio sam, „Bože, vau“. Ne zaboravi, [u tom trenutku, Dikinsonov bivši bend, Samson] oni su bili naši savremenici. Nastupali smo zajedno. Pomislio sam, „Ovo je tačno pravac u kome treba da ide moj glas“. Jednostavno sam to mogao da čujem – stvarno sam mogao da čujem svoj glas sa njima, a mislim da je bilo i obrnuto. Bili su fantastični.

Zvuči skoro kao da si to ostvario samo snagom svoje volje.
Mislim da mnogi ljudi ostvare nešto snagom volje. Prva stvar koju treba da uradiš kada je u pitanju to da se bilo šta dogodi je da to sanjaš, da zamišljaš. Mora da postane opipljivo, iako nije. A onda ćeš videti šta će sledeće da se dogodi. Ako zaista veruješ da će nešto da se dogodi, podsvesno praviš sićušne prve korake u tom pravcu. Moraš to da sanjaš.

Ti si toliko sigurna, ostvarena osoba. Možeš li da se setiš trenutaka kada si sumnjao u svoju sposobnost da nešto učiniš?
O, bože, da.

Stvarno? Toga u knjizi nema.
Nakon kraja projekta iz devedesetih, Skunkworks, ozbiljno sam prelistavao novine, tražio oglase za posao. Pitao sam se da li je čitava ta stvar vredna toga – sve te muke. Delovalo mi je kao da to nikuda ne vodi. Dao sam sve od sebe. Šta mi je još bilo preostalo da učinim? Možda da napustim arenu. Kada ti dosadi da budeš ukrotitelj lavova, to je trenutak da se povučeš.

Knjiga je na momente prično mučno štivo. Mislim, tokom rata ste se ušunjali u okupiranu Bosnu preko nekog planinskog prevoja da biste održali koncert.
Postoji dokumentarac o tome koji se zove Vrišti za mene, Sarajevo, koji je napravio jedan lokalni filmski autor, meni potpuno nepoznat. Pre oko četiri godine, taj tip je počeo da intervjuiše sve ljude koji su bili na koncetru, i za mene su ti intervjui najupečatljiviji deo filma. Jednostavni su, uglavnom crno beli, ljudi su pričali svoje priče o tome kako im je taj koncert promenio život. Jednostavno su srceparajući. Našao je kamion kojim smo se vozili, i dalje postoji. Uspeli su da ga pokrenu. Našli su momka koji nas je dovezao tamo. Našli su snimke koncerta. Našli su sve likove i snimili ih. Na dvadesetogodišnjicu tog koncerta, čitav bend je ponovo došao u Sarajevo i davao intervjue. Ja nisam, zato što sam bio na lečenju od raka grla, a nikome nisam smeo da kažem. Morao sam to da odbijem, ali otišao sam tamo naredne godine i dao intervju za dokumentarac. Premijera će biti u februaru.

Iron Maiden ima mnogo uzbudljivih, veličanstvenih pesma o ratu, borbi i pobedi. Kako je boravak u ratnom području uticao na način na koji gledaš na te priče?
Moraš da podvučeš crtu između onoga što bi mogao da nazoveš „veličanstvenom fikcijom“ i sumorne realnosti. Mi imamo prilično mnogo sumornih trenutaka među svom tom veličanstvenom fikcijom – Trooper je jedan od njih. Nema srećan kraj. Tip na kraju umire. Ispušta poslednji dah na kraju pesme. „Afraid to Shoot Strangers“ je prilično ambivalentna po tom pitanju, ali „Aces High“ puca iz svog oružja. Mi balansiramo između te dve stvari.

Da li je to iskustvo uticalo na način na koji pristupaš takvoj vrsti pripovedanja?
Da, napisao sam pesmu o tome, na albumu Skunkworks, koji je bio naredni album posle onog iz Sarajeva. Pesma „Inercija“ govori isključivo o Sarajevu. Uvodni stih – „Ovo su slike, ovo su reči sa linije fronta“ – to je to. Čitav taj osećaj inercije, opiranje pokretu. Refren ide [peva], „Inercija, nema želje za pokretom. Sve je kameni zid. Inercija, istorija te ostavlja da umreš“. Znaš? [peva] „Otrcana gomila nemih osuđivača. Omiriši krv neznanca. Bez očiju. Bez ušiju. Bez mirisa. Bez ukusa. Usta puna crva. Ubijena savest. Pritisak sada mrvi glave kao lampione od papira. Nesalomivi stisak. Mrtva ruka nas vozi ka kraju“. To je rat.

Još jedna stvar u knjizi mi je upečatljiva. Opisuješ posete koncentracionim logorima, posetio si Sarajevo. Bio si u rokenrol bendu tokom Tačerkine ere. A ipak, politiku pominješ veoma retko.
Zaista nema mnogo toga da se kaže o politici tokom tog perioda što već nije rekao neko mnogo upućeniji od mene. Ja sam muzičar. Da li imam političke stavove? Imam. Da li je autobiografija mesto za njih? Nije. Zato što bi time moji politički stavovi dobili neprimerenu težinu. Ako želiš da ljudi čuju tvoje političke stavove, postani političar! Pristupi nekoj političkoj partiji, ili šta god. Ustani i kaži, „Mislim da treba da čujete moje političke stavove, zato što sam posebno kvalifikovan da vam kažem šta bi trebalo da radite“. Ja nemam u sebi te posebne sokove. Nemam kristalnu kuglu. Nisam stručan svedok za te stvari. Ako želiš da čuješ šta mislim o politici, reći ću ti, ali kakve to ima veze? Ja sam samo jedan od miliona građana i imam jedan glas, kao i svi ostali. Činjenica da sam slavan zbog toga što sam muzičar ili zbog čega god, žao mi je, to nije dovoljno veliki razlog, osim sladostrasne radoznalosti ili pokušaja da se iskopa neka priča koju odmah mogu da naruže.
Ali negde bih se uklopio. Ja sam malo desno od centra, ali ne mnogo daleko. Reći ću ti to ovako, uopšte nisam socijalista, ali verujem da bi društvo trebalo da bude vođeno humanističkim pristupom. Mislim da postoji razlika između profita i pohlepe. Mislim da je profit način da se izmeri koliko uspešno je vođen neki posao ili neko društvo. Neke godine pod Tačerkom su bile grozne, ali u isti mah, ono što se dogodilo sa UK tokom tih godina je bila transformacija. Zato što smo krajem sedamdesetih bili u škripcu. Zemlja je bila izmučena. A krajem osamdesetih to više nije bila. Ono između su bile neke sasvim druge stvari, od kojih se sa nekima nisam slagao, ali svaki političar greši.

Pretopostavljam da ako neko želi da čuje nešto o tvojoj politici na ličnijem nivou, jednostavno može da ode na koncert Mejdena. Poslednjih par puta kada sam vas gledala, ti si isticao, „Ovo je za sve. Svi su dobrodošli, bez obzira na sve“.
Apsolutno, ali meni je to nezavisno od bilo kakvih političkih sklonosti, levičarskih ili desničarskih. Kada se ode u ekstrem, ljudi isključuju druge. U sredini ih uključuju. Sa nekim stavovima bih se složio. U Americi bih bio beznadežan. Jednom nogom bih bio kod demokrata, a drugom kod republikanaca. Zato što se slažem sa nekim republikancima. Slažem se i sa nekim demokratama. Gde se uklapam? Ja samo kontraš. O svakom zasebnom slučaju oformim svoje mišljenje. To nije obavezno na partijskoj liniji, znaš?

Ovih dana deluje da je mnogo teže ostati u sredini.
Mnogo je teže, ali zdravim društvima je u sredini i mesto. Povremeno, kada se stvari sruše, potreban je mali šok. Uz malo nade, to nas vraća u sredinu. Ono što me brine kao čoveka koji je studirao istoriju je što uvek dođe do polarizacije kada se sredina dezintegriše, što zauzvrat dovodi do neprijatnih posledica. To se u Evropi redovno dešavalo. Jedino mesto gde se to nikada nije dogodilo je zapravo UK. Mi smo imali samo jednog diktatora, Olivera Kromvela. Zadržao se na vlasti duže nego što je trebalo, i mi smo ga se otarasili i tražili od kralja da se vrati, što možda zvuči čudno. Ali kada smo vratili kralja, rekli smo mu, „Možeš da budeš kralj zato što nam se dopadaš, ali ako nam se više ne budeš dopadao, više nećeš biti kralj“.
Stotinama godina smo imali te uvrnute provere i balansiranje. Još nešto što nikada nismo imali je Ustav u pisanom obliku. U smislu da je uklesan u kamenu. Imam utisak da pisani Ustav uvek završi u suzama, zato što ne može da se menja. Sve je zapisano, ali procedure za njegovu promenu su toliko stroge i rigidne, da se to nikada ne dogodi.

To nije živ dokument.
Uopšte nije živ dokument. Donekle je podložan tumačenjima, ali sevejedno je i dalje toliko propisan. Meni to deluje kao teret.

Vidiš koliko je namo lepo s njim.
Postaje razdoran, zato što ljudi postanu polarizovani. NRA i sve to – to je razdorno. Nekim stvarima je mesto u sredini.

Šta misliš, kako da dođemo dotle?
Ne znam, nisam Amerikanac. Ovo nije moj cirkus. Ovo nisu moji majmuni [smeje se].

Uvek te opisuju kao renesansnog čoveka; imaš sva ta interesovanja, talente, veštine. Kada bi trebalo da se predstaviš nekome koga nikada nisi upoznao, ko ne zna ništa ni o jednom tvom bendu, kako bi sebe opisao? Ko si ti?
Želiš li neozbiljan odgovor? Ja sam kvantni mehaničar, zato što mogu da budem na dva mesta u isto vreme. Izbegavam da kažem da sam u Mejdenima, ako mogu, zato što to izaziva enormnu reakciju – nikada ne stekneš osećaj o osobi. Odmah prestanu da postavljaju razumna pitanja. Samo žele da saznaju nešto o tebi, a o sebi ti ne govore ništa, i to nije pravi razgovor. S toga obično pokušam da se setim nečeg svakodnevnog što sam tog dana radio, pa im kažem, „Danas sam morao da posetim par mesta na severu, išao sam vozom. Obišao sam neke knjižare. Kako si ti proveo dan“? A kasnije, kada uspostavimo neki odnos, popijemo par piva, onda im možda kažem čime se još bavim. Ali tako se prvo prikažeš kao ljudsko biće, umesto kao prenaduvana rok zvezda.

To je stvarno dobar način da izbegneš da na tebe gledaju kao na karikaturu.
Ti tu ne možeš ništa, ako ti neko priđe i kaže, „To je on“! U tom trenutku te je zeznuo. Ja se trudim da budem nevidljiv koliko mogu. Ne tokom intervjua [hvata se za sako, koji zaista jeste prilično živopisan]. Ovaj sako teško da je nevidljiv, zar ne?

Nevidiljiv koliko je to moguće… kada si pevač grupe Iron Maiden.
U tome je čitava poenta, kada si pevač grupe Iron Maiden, to je ono čime se baviš. Imao sam promociju knjige u nekom pozorištu, i neko me je pitao, „Koju supermoć biste voleli da imate“? Prvi instinkt mi je bio da kažem nevidiljvost, zato što bih tada mogao da istrčim na scenu, dreknem, i pobegnem i budem nevidljiv. I bio bih srećan što sam nevidljiv, sve do trenutka kada treba da izađem na scenu. Bio bih prilično srećan da sam nevidljiv. Druga stvar koju bih rekao bi bila teleportacija, da se odmah posle koncerta stvorim u svom pabu u zapadnom Londonu i popijem pivo, i da me neko pita, „Malo si znojav, jesi li bio u teretani“? „Da, večeras sam bio malo zauzet“.

Kim Keli je urednica u Noisey. Pratite je na Tviteru .

Još na VICE.com:

VICE intervju: Rade Šerbedžija o Jugoslaviji, Krleži i novoj knjizi

Rasta o odrastanju, emocijama i pravljenju hitova

Intervjuisali smo Nikolasa Kejdža koristeći isključivo citate iz njegovih filmova