Bio sam u pravoj Amazoniji na samo par kilometara od Beograda

Biću dovoljno iskren i priznati da do pre dva meseca nisam čuo za Beljaricu. A i kada sam čuo, mešao sam je sa Buljaricama ili izgovarao u množini. Ukratko, nisam imao blagu predstavu kakav se prirodni rezervat nalazi na samo nekoliko kilometara od Beograda, u blizini Pupinovog mosta.

Za Beljaricu (Crvenku, Balaton ili Beogradsku Amazoniju, kako mnogi vole da je nazivaju) sam saznao preko Fejsbuk peticije koju je pokrenula Liga za ornitološku akciju, koja poziva građane da stanu u odbranu ovog specifičnog područja. Naime, na prostoru Beljarice se planira izgradnja nove beogradske luke. Ovakvim postupkom bi to prirodno područje, logično, bilo uništeno.

Prema podacima iznetim u opisu peticije, u Beljarici živi 136 vrsta ptica, od kojih je 108 strogo zaštićeno. Tu se još nalaze i vidre, divlje svinje, kune i brojne druge divlje životinje. Ali najveće bogatstvo Beljarice su četiri gnezda orla belorepana, najvećeg evropskog orla. Beljarica je mesto na kome je zabeležena najveća gustina gnežđenja ovog orla u Srbiji.

Šta će se desiti sa njima ukoliko zaista dođe do izgradnje luke, nemam pojma, ali verovatno ništa dobro.

Kako bih saznao više o čitavoj priči, značaju Beljarice i rizicima njenog betoniranja i ugvožđavanja, morao sam da odem tamo. Naravno, da sam samo otišao i rešio da se prošetam, prvo – ne bih saznao ništa, a drugo – verovatno bih se izgubio i kako nemam želju da strgnem svu odeću sa sebe, premažem se blatom, raskrstim sa civilizacijom i pridružim se divljoj zajednici, verovatno bih poslužio kao ukusan obrok za neke od divljih životinja nastanjenih tamo. Bio mi je potreban vodič, a Dragan Simić, jedan od pokretača peticije "Spasimo beogradsku Amazoniju od uništenja" je idealan čovek za to, s obzirom da veliki deo vremena provodi upravo u Beljarici, posmatrajući ptice.

Sa Draganom sam se našao na brodiću usidrenom blizu kafane desetak kilometara od Beograda, jedne od retkih građevina u ovom području. Padala je blaga kiša, a ja sam bio fantastično opremljen, pa su moje platnene patike bile solidno natopljene, a šuškavac je propuštao vodu, iako je imao odštampanu kapljicu na rukavu. Tako mi i treba kada opremu za divljinu kupujem u Pull and Bear-u. Ovo Bear verovatno znači da su veće šanse da vas pojede medved, nego da ova jakna ima bilo kakvu funkciju u prirodi.

- Pticama odgovara umerena kiša – kaže mi Dragan dok se vozimo brodićem i objašnjava da je ovo zapravo idelan dan za posmatranje ptica i da možemo videti nekih trideset do pedest vrsta.

Dodaje mi dvogled i pokazuje da je posmatranje ptica zapravo mnogo kompleksnije nego što sam mislio. Bio sam konstantno u pokretu, na brodu, što je bilo otežavajuće, a morao sam da gledam u vodu, krošnje, senke ispod granja i da istovremeno izoštravam sliku na dvogledu. Čovek traži pokret, ali ipak treba da zna gde da gleda.

- To je već stvar iskustva. Vremenom počneš da stvaraš mentalne mape, posebno za područje koje češće obilaziš – kaže mi Dragan, lupa me po ramenu i pokazuje polojku koja se nalazi na obali.

Prema njegovim rečima, Beljarica predstavlja 900 najvrednijih hektara rezervata prirode koji je u postupku zaštite. On mi takođe objašnjava da, čak i ako izuzmemo biodiverzitet i njegovu zaštitu i značaj, Beljarica prečišćava vodu pukim procesom taloženja, ali i biljke uzimaju vodu, koriste je, ispuštaju i u tom procesu prečišćavaju. Međutim, Beljarica ima jedan mnogo veći značaj za sam Beograd koga mnogi ljudi nisu svesni.

- Ovo područje nije preteklo tek tako, već da bi moglo da primi više vode od Dunava. Beljarica u sebe prima poplavne talase i tako smanjuje rizik od poplava u Beogradu – kaže Dragan i ističe kako bi se izgradnjom luke, samim tim i rizici od ovakvih katastrofa povećali.

Okej, mogu da razumem da neke investitore zabole uvo šta će se desiti sa kompletnim ekosistemom, ali ko bi želeo da gradi nešto čime bi mogao sam sebi da šteti? Zar rizik od poplava ne bi mogao da bude glavni argument koji ide protiv izgradnje luke na ovom području?

- To je odlično pitanje, ali nije za mene - kaže Dragan.

Pola dana sam proveo u posmatranju ptica, ali i vizuelno upijajući zaista neverovatne slike ove prirodne oaze. Kada razmislim, Beogradska Amazonija zaista ima smisla, to je jedino odgovarajuće poređenje Beograda sa nekom drugom lokacijom u svetu. Paradoksalno je, jer ne pamtim da sam bio u lepšoj prirodi i većoj divljni, a opet toliko blizu velikog grada.

Sa Draganom sam se rastao u popodnevnim časovima. Čovek se, pametan, vratio kući za Beograd, a ja sam krenuo da nađem mesto za razapinjanje šatora.

Nije me toliko ometalo to što sam zaboravio uputstvo za nameštanje šatora, koliko su me iritirali komarci. Komarci sve iritiraju, uvek i svuda. Ne poznajem čoveka koji voli komarce i kaže "Ma ja nemam problem s njima. Pustim ih da lete i ujedaju me, ne smetaju mi". Ali komarci u Beljarici u potpuno druga dimenzija iritiranja. Prvo, veći su od ćele Rodoljuba Šabića. Drugo, ima ih milijardu. Njihov broj se svake sekunde uvećava brže od javnog duga Srbije i što je najgore, ništa ne može da ih zaustavi. Uskočio sam u bure autana, ali nije delovalo. Za minut sam imao pečate svuda po telu, što je pratilo neurotično češanje.

Nekoliko sati kasnije, skoro sam završio montiranje šatora kada je naišao lovočuvar i pitao me šta kog đavola radim ovde. Rekao sam da planiram da provedem noć u prirodi i da se malo bolje upoznam sa Beljaricom, a onda sam čuo nekakvo zavijanje. Ne mogu da kažem da sam ekspert za onomatopeju, ali siguran sam da to nije bio vuk, što ipak nije umanjilo jezu koja mi je prošla kroz telo.

- Šta se ovo čuje? – pitao sam lovočuvara.

- To su šakali . Ima ih dosta ovde – odgovorio mi je.

- Zar šaGali nisu ptice? – pitao sam, misleći na, pogodite, ždrala.

- Ne, šaKal je divlji pas – objasnio mi je lovočuvar i dodao da su bezopasni po ljude.

Malo mi je pomogao oko šatora i pozvao me da se sutradan ranom zorom prirdužim grupi lovaca, a onda me ostavio na milost i nemilost komaraca, prema njegovim rečima, jedinoj pretnji po moj život.

Pa, makar ne spavam u utrobi kamile, pomislio sam. U poređenju sa bilo kojom epizodom Bera Grilza, ovo je hotel sa pet zvezdica.

Buđenje mi je posebno teško palo, mada ne mogu to konkretno da nazovem buđenjem, jer nisam baš spavao. Plašio sam se da li će neka divlja svinja rasporiti šator, a zatim mi zabiti kljove u vrat, a u trenucima kada nisam strahovao za sopstveni život, trudio sam se da izolujem sve moguće zujave zvuke koji su dolazili spolja.

Lovci su me sačekali ispred šatora sa velikim pikapom, postavili me u gepek, pa smo krenuli u šumu. Blago jutarnje sunce mi nije pomoglo da se ugrejem, a čim smo zašli u šumu, već niska temperatura se spustila za još nekoliko stepeni. Gusto rastinje je stvaralo polu-mrak, ali prizor je bio neverovatan. Kao da sam upao na set Parka iz doba Jure. Hej, pa eno ga Džef Goldblum, rešava ukrštene reči.

Imam problem sa lovcima. Imam problem jer ne znam šta da mislim i osećam prema ljudima koji pucaju na životinje. Sa druge strane, kod ovih ljudi vidim istinsku brigu za te iste životinje i uopšte za čitavu Beljaricu. Vode računa o ishrani, zdravlju i razmnožavanju životinja, njihovom kretanju, brojnom stanju, štite ih od lovokradica. A onda ih, pa, upucaju. Ne možete baš da budete ravnodušni prema tome, zar ne?

Do sada nisam imao predstavu kako lov izgleda. Iskreno, zamišljao sam odlazak u šumu, štekanje po žbunju i maskirnim bunkerima, dozivanje životinja pištaljama i sličnim pomagalima. Ali lov je, ako može tako da se kaže, mnogo više fer.

Čak ni kao registrovani lovac, član udruženja sa svim mogućim dozvolama, ne možete tek tako da ušetate u šumi u lovite kako vam ćefne. Ne možete to uopšte da radite. Lovi se isključivo sa čeka (osmatračnice koje su dobile ime po tome što se na njima čeka satima) i smete da pucete na životinje jedino na prosekama, kanalima. Dakle, u tom neku međuprostoru. Ulazak u šumu, njihovo stanište, strogo je zabranjen. Eto, izgleda da i u lovu postoji nekakav ferplej.

Lovci su, kao i ribari, posmatrači ptica i ostali kojima je stalo do Beljarice, čuli za plan za izgradnju luke. Pitao sam ih šta bi se desilo sa svim divljim životinjama kada bi ipak došlo do tih radova.

- Pa, životinje bi nestale sa ovog terena – kažu mi.

Bio sam iscrpljen, a glavi mi se konstantno smenjivalo oduševljenje stvarima koje sam video i saznao i određeni strah i tuga od potencijalnih loših scenarija. Nisam mogao da zamislim da se ovde napravi jedna trafika, a kamoli čitava luka.

A onda sam ga video na nebu. Ne znam ništa o pticama, ali to je bio on, defintivno. Orao belorepan, najveći evropski orao i glavni simbol ovog područja. Toliko lepote i stila do sada nisam video u nekoj tački na nebu. Raspon krila je neverovatan, što mu omogućuje da dobar deo vremena uopšte ne zamahuje, već da samo jezdi nebom poput prirodnog paraglajdera. Ovo je savršenstvo. Čovek može da napravi spejs šatl, džambo džetove, možda čak napravi i X-wingove, ali ovako nešto samo prirodnim putem da nastane. Videti belorepana u letu predstavljala krunu moje mini ekspedicije.

Ukoliko pomislite da vam je stalo do očuvanja Beljarice, morate da odete tamo, upoznate se sa njom, doživite je. Ne morate da se jebavate kao ja, noćite i mačujete se sa letećim krvopijama. Provedite jedno popodne samo, dovoljno je. Jer ovo prosto nije stvar koja može da se odbrani iz fotelje, a jako je bitno sačuvati je. Uspeo sam da napišem samo deo svojih doživljaja tokom ove kratke posete. Mnogo boljih i pametnijih stvari saznaćete u ovom filmu: