Kako napraviti penis

Prvobitno objavljeno na tonic.vice.com

Kako trans zajednica postaje sve vidljivija, to takođe postaje i fascinacija cis osoba hirurškim operacijama potvrde roda koje su dostupne ljudima svih rodova. Ova fascinacija obično je uparena sa upornim mitovima i kod cis, i kod trans osoba. Za transmuževne ljude, jedan od najvećih mitova je da je konstruisanje neofalusa – inače poznatog kao penis – preveliki tehnički izazov za izvesti, i da i onako nije „prava stvar".

Taj mit ne ide u korak sa stvarnošću u hirurgiji, i prošlo je mnogo vremena od prve poznate operacije faloplastije, 1946, čija je svrha bila potvrda roda.

Iako je penis potentan i snažan simbol muževnosti, ne odlučuju se svi transmuževni ljudi za niz procedura poznatih kao „donja operacija". Neki veruju da im donja operacija nije neophodna; ne postoji jedan jedini ispravan način da se bude pripadnik nekog roda, i hirurške operacije nisu nužne da bi se potvrdila nečija muževnost. Drugi odluče da sačekaju, iz različitih razloga, od brige oko troškova, do brige oko ishoda operacije.

Oni koji se odluče za nju, suočeni su sa nekim odlukama o tome kakva im operacija odgovara. „Ne odluče se svi da pribegnu faloplastiji", kaže Loren Šekter, estetski hirurg iz Čikaga, misleći na procedure tokom kojih hirurzi pacijentu naprave penis. „Neki se odluče za metoidoplastiju [ili metu], koja je manje složena".

„Kod mete", kaže Marsi Baures, ginekološki hirurg i specijalista za potvrdu roda iz Kalifornije, „je kul to što se koristi samo lokalno tkivo. Ništa se ne presađuje". Svi, objašnjava ona, „imaju erektilno tkivo, sunđerasto tkivo, svi imamo slične seksualne funkcije". Pacijentima na testosteronima u velikom broju slučajeva vremenom poraste klitoris, koji ovom procedurom može da bude uvećan, tako što se otkači od labije da bi bio istaknutiji. Hirurg takođe može da konstruiše i mošnice, i produži uteru da omogući pacijentu da urinira stojeći. Rezultat je obično manji nego kod faloplastije, zbog čega su neki pacijenti na kraju nezadovoljni. „Ali to je ipak penis. Tu nema sumnje", kaže Bauers.

Za one koji misle da je faloplastija bolji izbor, proživljavanje serije operacija koje su neophodne je dugo i ponekad frustrirajuće iskustvo. „Period oporavka je veoma dug", kaže Kaleb Pejn, trans muškarac koji se prvom stadijumu podvrgao ovog leta. „Stvarno je teško. Jedna od najtežih stvari koje sam ikada uradio, ne samo fizički, već i emotivno i mentalno". Uključuje nedelje života sa izranavljenim, bolnim i natečenim međunožjem, i određeni vremenski period sa kateterom, dok telo ne zaraste dovoljno da pacijent bude u stanju da pokuša da mokri nezavisno.

Ovaj hirurški proces zahteva seriju stadijuma, kaže Šekter, tokom kojih se uzima koža sa podlaktice ili butine i koristi se za konstruisanje falusa; u isto vreme, pacijent može da se odluči za vaginoktomiju i skrotoplastiju, tokom koje hirurg konstruiše testise u koje mogu da se stave implanti. „Nastavili smo da poboljšavamo i unapređujemo naše tehnike", objašnjava on, primećujući da hirurzi širom sveta imaju sopstvene pristupe koje preferiraju, ali većina njih podrazumeva nekoliko stadijuma, zbog složenosti hirurškog postupka.

Jednom kada se potpuno oporave, pacijenti takođe mogu da se odluče za fleksibilne štapiće ili implante na naduvavanje, koji im omogućuju da postignu erekciju – sa ili bez implanta, u penisu postoji osećaj, i pacijenti mogu da dožive orgazam. Procedure mogu da se rastegnu na godinu i više dana, i dolaze sa rizicima kao što su suženja (blokade uretre prozurokovne promenama u obimu) i fistule (neželjeni otvori koji prouzrokuju curenje), objašnjava Bauers. Pejn primećuje da pacijentu posle operacije ostaje uočljivi ožiljak, i potrebna mu je fizikalna terapija – do kraja života će nositi obeležje ovog iskustva na veoma istaknutom delu svog tela.

Među hirurzima, a povremeno i samim trans ljudima, zadržava se stav da je ishod faloplastije i mete nezadovoljavajući – što je nešto za šta Bauers kaže da je možda izazvano brigama o muževnosti. Žalbe na loše ishode uključuju sugestije da rezultirajući falus nije „realističan" ili omogućava ograničeni učinak u seksu. Uzimajući u obzir kolektivnu opsednutost veličinom, oblikom i opštim odlikama penisa, možda ne iznenađuje to što se javljaju pitanja o predstavi o samom sebi i brige o pojavi; za ljude koji dobiju sasvim nove penise kao odrasli ljudi, ni iz čega, pritisak da ih upoređuju može da bude izuzetan.

„Čak sam i ja posle operacije", kaže Pejn, „I dalje razmišljao: 'Ne znam… na telu mi je, i dopada mi se zato što je moj, ali ne znam'. Ali sada, kada sam imao operaciju glansa, zaceljuje, otok opada, i to sve menja. Ljudi koji kažu da rezultat nije onakav kakav bi želeli gledaju fotografije iz veoma rane faze isceljenja, a to jednostavno nije isto".

Pitanje, tvrdi Pejn, ne bi trebalo da bude zašto je toliko teško konstruisati penis koji bi pacijentu dao osećaj sigurnosti, već zašto i hirurzi i pacijenti ne mogu da komuniciraju o izuzetnim prednostima ishoda operacija. On primećuje da je kada su u pitanju genitalije mnogo teže prikazivati rezultate operacija na društvenim mrežama, i da je kao posledica toga onima koji razmišljaju o tome da se operišu teško da nađu fotografije i vide šta ih očekuje, i na kratke, i na duge staze. Umesto toga, prinuđeni su da se oslone na poluproverene informacije koje je teško naći.

Pejn je želeo da njegova transformacija bude samo društvena, ali je shvatio da mu je disforija bila sve izraženija kako je odmicao u tranziciji, što ga je navelo da istraži opcije za faloplastiju. Usput je zatražio informacije i savetovanje od onih koji su prošli kroz taj postupak, i savetuje i drugima da to čine. „Važno je da razgovaraš sa što je više moguće lljudi", kaže on, „Zato što svi imaju drugačija iskustva".

Šekter takođe primećuje da je ovo tip operacije koji ima svetlu budućnost: sve više hirurga je obavljaju i međusobno dele tehnike i savete, što su veštiji u tome. U svetu gde budućnost medicine uključuje kožu i organe proizvedene u laboratorijama, na primer, nije nemoguće zamisliti da će laboratorije jednog dana omogućiti ljudima da sami uzgoje svoje faluse. Nekoliko transplantacija kod cis muškaraca je otvorilo nove mogućnosti, iako su prepune implikacija – jedan muškarac je kasnije tražio preinačenje procedure, zato što mu je novi penis izazivao neprijatan osećaj.

Pejn se nada da će mitovi o donjoj operaciji u nastupajućim godinama biti raspršeni. Konstruisati penis će uvek biti izazov, ali ishodi za pacijente su sve bolji i bolji. Među transmuževnim ljudima koji prolaze kroz intenzivnu disforiju zbog svojih genitalija, ove procedure bi mogle da budu ne samo ohrabrujuće, već i spasonosne po život; a na kraju dana, penis je penis je penis.

Još na VICE.COM:

Sve što smo naučili iz prve transplantacije penisa u SAD

Kako sam polomio penis

Tvoj penis je super