Reklame
Zdravlje

Dobila sam rak u desetoj godini života

„Počela sam da osećam izvesnu paniku da će mi se bolest vratiti.“

pisao Fernanda Gonçalves; Ispričano Débora Lopes; Preveo Gustavo Curi
23 Oktobar 2017, 6:14am

Sve fotografije: lična arhiva

Imala sam skoro 11 godina kada mi se na temenu pojavila prva kvržica – velika, pomalo čudna stvar. Mama me je vodila kod nekoliko različitih lekara. Išla sam kod pedijatra, u urgentni centar, kao i kod dermatologa; mislili su da je možda u pitanju cista. Zapravo, niko nije znao šta je. Čak su pomislili da je u pitanju larva štrklja – bube koja se podvlači pod kožu. Dermatolog je predložio da operacijom skinem krvržicu i da se posle toga biopsijom proveri šta je u pitanju. Do tog trenutka, imala sam veoma zdravo detinjstvo. Nikada nisam bila ozbiljno bolesna, i nikada nisam uzimala antibiotike.

Rođena sam i živim u Sao Paolu, u Brazilu, jedinica sam, a moji roditelji su bili glumci. Uvek sam imala drugare, ali sam bila dete koje je živelo među odraslima. Danas imam 27 godina. Uvežbavam komad koji režira Antunes Filjo u CPT-u (Centru za pozorišna istraživanja). Radim na televiziji, filmu, u pozorištu, a snimam i reklame u Brazilu.

„Nikada nisam bila ozbiljno bolesna, i nikada nisam uzimala antibiotike."

U tom trenutku nisam imala nikakve simptome. Nisam osećala bol i umor, nisam kašljala, niti bilo šta slično. Sećam se da je moja mama bila veoma uznemirena i uplašena. Poslali su me na operaciju kod estetskog hirurga. Obavili smo je, i posle nedelju dana sam otišla u bolnicu da mi skinu konce i saopšte rezultate biopsije, kojom su otkrivene maligne ćelije. U pitanju je bio rak.

To je bilo iznenađenje, zato što nisam imala nikakve simptome, i još sam bila samo dete. Niko nije očekivao da bi jedno dete obolelo od tako teške bolesti.

Moja majka je pozvala službu zdravstvenog osiguranja, iz koje su nas uputili na pedijatrijsku onkološku kliniku. Kada sam stigla tamo, specijalista me je pregledao i otkrio još dve kvržice: jednu iza uha, na istoj strani glave na kojoj se pojavila prva kvržica, i još jednu na vratu. Moj otac je bio začuđen i rekao je, „Idem u kupatilo". Ustao je i onesvestio se. Bio je šokiran. To je bilo stvarno strašno.

Ja možda nisam paničila zato što sam bila dete koje do tada nije imalo nikakve zdravstvene probleme, ali nisam se ni uplašila. Samo sam pomislila, „Pa, lečiću se, i biće mi bolje".

Provela sam nedelju dana na raznim ispitivanjima koja su otkrila da sam obolela od ne-Hodgkinovog limfoma, koji je rak limfnih čvorova. Ali meni limfni čvorovi nisu bili čak ni natečeni, a to je klasičan simptom.

Taj limfom se generalno javlja u stomaku, na jetri ili slezini. Obično je unutar abdomena, u telu. Ali moj nije bio – moj se pojavio spolja. Što je s jedne strane bilo dobro, zato što je rano otkriven.

„Nisam mislila da ću umreti."

Ljudi me uvek pitaju, „Jesi li išla na hemoterapiju? Jesi li obrijala glavu". Sećam se da sam zaplakala kada je lekar rekao da će lečenje uključivati i hemoterapiju, zato što nisam želela da izgubim kosu. Onda sam roditeljima rekla, „Ma, kosa mi je najmanja briga".

Sve su govorili predamnom. Sve su objasnili do najsitnijih detalja. Ni u jednom trenutku nije bilo razgovora nasamo između lekara i mojih roditelja. Znala sam za sve: kako će ići, šta je u pitanju, a šta nije. Razumela sam težinu cele situacije – znala sam da je u pitanju ozbiljna bolest, ali verovala sam da ću se oporaviti. Nisam mislila da ću umreti, čak možda i zbog toga što mi je postalo loše tek kada sam počela sa lečenjem, koje je veoma agresivno, naročito kada se primenjuje na detetu, zato što deca imaju brži metabolizam i kod njih je sve još u razvoju.

Tokom lečenja sam počela da se osećam loše, i počela da se osećam kao bolesna osoba. Morali su nekoliko puta da mi daju transfuziju, zato što je hemoterapija otrov; uništava krvna zrnca. Postala sam anemična, a zdravija ishrana to nije rešavala; zbog toga su mi davali transfuzije. Ali razumela sam da je to sastavni deo lečenja. Sećam se da su prijatelji mojih roditelja bili stvarno zabrinuti za mene, poklanjali mi stvari i pokušavali da me usreće, baš kao i moje tetke. Ponekad me je to navodilo da pomislim, „Bože, proživljavam nešto stvarno ozbiljno".

U jednom trenutku sam bila ozbiljno anemična. Hemoglobin mi je bio na veoma niskom nivou. Bili smo u liftu na klinici, na putu za transfuziju, i ja sam se onesvestila. To je bilo malo šokantno.

Sve je bilo pomalo uznemiravajuće. Mučnina, osećaj da ti je loše, sati i sati sedenja u u stolici dok ti ubrizgavaju tu stvar u vene. Lekari nisu hteli da mi stave kateter, zato što bi bila potrebna operacija da mi ga ugrade, kao i još jedna da ga skinu. Mislili su da u mom slučaju to nije potrebno. Tako da su svake nedelje morali da mi nađu novu venu i urade ispitivanje krvi. To se uvek događalo nedeljom. Ponedeljkom sam uzimala lekove. Drugim rečima, dvaput nedeljno su me boli u venu. Dolazilo je do trenutaka kada više nisu mogli da nađu nijednu, pa je bilo teško; bolelo je.

Imuni sistem ti baš oslabi usled hemoterapije. Imala sam zauške i kamen u bubregu. Ali to nije bilo povezano, i ništa nije menjalo. A zbog hemoterapije sam imala mnogo rana od herpesa.

U to vreme sam stvarno volela japansku kuhinju, ali nisam smela da jedem sirovu hranu. Nisam smela da plivam u bazenu ili okeanu, niti da se sunčam. Morala sam baš da pazim da ne dobijem neku infekciju, pa nisam smela ni nokte da sređujem. Te stvari su mi smetale. Ne samo da mi nije bilo dozvoljeno da plivam tokom lečenja, već i dve godina nakon njega, a to je bilo nešto što sam zaista želela da radim. Nisam zbog toga plakala, ili tako nešto, ali tako žarko sam to želela. Takođe sam želela i da mi izraste kosa.

Prognoze su uvek bile veoma pozitivne. Odmah nakon prve ture hemoterapije, one dve kvržice su nestale. Imala sam mnogo sreće, možda zato što sam ih otkrila u začetku. Ali na klinici na kojoj sam se ja lečila je bilo dece kojoj se bolest vraćala, ili je bila dovoljno uporna da ne nestane.

„U to vreme, nisam želela da budem stigmatizovana kao dete koje pati i drugima predstavlja 'opterećenje'."

Nastavila sam da idem u školu. Propustila sam mnogo nastave zbog lečenja, ali moja majka je radila sve što je mogla da se to ne dogodi. Prešla sam u naredni razred, nisam ponavljala, ili tako nešto. Sećam se da su ljudi bili pomalo radoznali zbog mene. „O, to je ono dete koje je bolesno i ide na terapiju". To me je malo uznemiravalo, ali ništa nije ostavilo predubok utisak na mene. Dve godine kasnije sam prešla u drugu školu, i nikome nisam rekla da sam bila bolesna, zato što nisam želela da budem stigmatizovana. Ja to ne krijem, ali u to vreme, nisam želela da budem stigmatizovana kao dete koje pati i drugima predstavlja 'opterećenje'. Nisam to želela. Želela sam da budem veselo dete, klinka. A pošto sam mnogo vremena provodila sa odraslima, imala sam malo zreliju prirodu.

Koliko god da sam vodila normalan život, s obzirom na okolnosti, takođe sam se osećala kao da sam izgubila jedan deo detinjstva. To je bio trenutak tranzicije. Sećam se da sam prvu menstruaciju dobila pre lečenja, ali da je menstruacija prestala čim sam ga započela. To je bio trenutak kada mi se telo menjalo. Morala sam da uzima kortikosteroide, i sva sam bila otečena; telo mi se izmenilo. Previše transformacija se događalo u isto vreme.

„Počela sam da osećam izvesnu paniku da će mi se bolest povratiti. Postala sam hipohondar; stalno sam išla kod lekara i mislila da sam se razbolela."

Lečenje je trebalo da traje četiri meseca, ali zbog tih komplikacija, odužilo se na šest meseci. Posle toga sam još dve godine uzimala lekove oralno.

Nisam osećala nikakav strah. Nisam. U jednom trenutku mi jeste prošlo kroz glavu da bih mogla da umrem. Postala sam svesnija težine čitave te situacije kada sam postala tinejdžerka, godinama kasnije. Postala sam svesna toga, „Imala sam veoma ozbiljnu bolest kada sam bila dete. Šta ako se vrati? Šta ako se to ponovo dogodi? Da li ću morati još jednom da prođem ceo tretman"?

Morala sam čak da idem i na psihoterapiju. Počela sam da osećam izvesnu paniku da će mi se bolest povratiti. Postala sam hipohondar; stalno sam išla kod lekara i mislila da sam se razbolela; stalno sam tražila kvržice na glavi i vratu. Stalno sam išla na ispitivanja. Prošla sam kroz period kada sam bila veoma neurotična i paranoična zbog činjenice da bi bolest mogla ponovo da se pojavi.

Ali to se nikada nije dogodilo. Ne žalim se zbog toga što sam bila bolesna. Naravno da ne bih želela ponovo da prolazim kroz to, ali mislim da sam naučila neke stvari, odrasla, i prošla stvari koje druga deca nisu. Razvila sam unutarnju snagu, čak iako se to dogodilo na veoma podsvesnom nivou. To mi je oblikovalo ličnost i pripremilo me za druge stvari koje sam iskusila kasnije u životu.

Još na VICE.COM:

Kako je to kad se mladom čoveku odstrane testisi

Dobiću rak i život mi je jebeno lep

Zašto se rak debelog creva kod milenijalsa učetvorostručio?