Kako je prvi sneg resetovao srpski fudbal na ono na šta smo navikli

Jedan od boljih viceva o srpskom fudbalu koji čuh u minulih petnaest godina ispalio je jedan moj prijatelj, sad se i ne sećam koji, ali to sad nije ni bitno. Elem, na nekom forumu, pre nekog vremena, neko je naglas kukao o tome kako na smeni Zvezdi i Partizanu produžavaju utakmice po pet, šest, sedam i više minuta ne bi li im dali dovoljno vremena da postignu pogodak ukoliko situacija zahteva tako nešto. Moj se danas neznani prijatelj oglasio sa prilično luckastim objašnjenjem – utakmice večitih, veli on, traju toliko jer je fudbal koji se tu demonstrira prosto previše kvalitetan da sav stane unutar regularnih devedeset minuta, pa se mečevi produže da niko ne bi ostao nedorečen.

Nešto malo različito, ali opet sasvim slično, desilo se i u minulih nekoliko dana tokom poslednjeg kola jesenjeg dela srpske Superlige u fudbalu. Ni Zvezdi, ni Partizanu ovaj put nije trebalo šurnjajs’ minuta nadoknade da postignu spasonosne golove, ali je ponovo došlo do prelivanja kvaliteta. Ovaj put, međutim, nadoknada se nije desila na terenu već van njega. A kako je krenulo, čini se da je minulo kolo bilo baš, baš, kvalitetno, jer se neke teme i dalje razvlače po medijima. I kraj se, bojim se, ne nazire.

Cirkus je, elem, otvorio FK Partizan u petak veče, kada je po vremenskim uslovima koji su bili takvi da bi Dart Vejder otkazao invaziju na planetu Hot zbog previše snega remizirao na svom stadionu sa Mačvom. Odmah po okončanju susreta Zoran Mirković je oštro reagovao govoreći da će „dobro razmisliti da li da ostaje u Partizanu“, uz implikacije da mu ne smeta sam klub koji ga zapošljava već nešto treće. Ubrzo se osovina problema sama iskristalisala – crno-beli bili su ogorčeni što je utakmica uopšte odigrana. S pravom, dodao bih.

I dok su zvaničnici Mačve, ispred svih predsednik Ivica Kralj, tvrdili da su svi bili za to da se utakmica nastavi uprkos kijametu koji se samo pojačavao, te da bi se rado složili sa idejom o prekidu ako bi je iko predložio, iz Partizana je ubrzo stigao kontra-komentar sa zahtevom da se utakmica ponovi. U suprotnom, vele u Humskoj, istupiće iz lige. Superliga je glat odbila predlog, a onda je usledio još jedan od klasičnih reterna profesora Vladimira Vuletića, koji ima navike da piše legalno opširna saopštenja začinjena latinskim terminima i tome sličnim.

Situacija nadasve interesantna, složićete se, kojoj nažalost ne možemo uhvatiti ni glavu ni rep. Kakav dogovor je postojao između Mačve i Partizana oko odigravanja više izgleda nikome nije jasno, a konspiratorika je izostala jer sa strane šabačkog kluba u uglu stoje dva bivša istaknuta igrača crno-belih (društvene mreže bi verovatno eksplodirale da se ovo desilo protiv kluba koji ima neke crveno-bele elemente na ključnim pozicijama).

Ali, svejedno, čini se da Partizan želi da potpuno istraje u nameri da se meč ponovi, a Vuletić je već naoštren da to legalno istera do kraja (dok se Superliga, jasno, ne slaže). Koliko se ovde radi o legitimnoj nameri i želji za nova tri boda, a koliko o dimnoj zavesi kojom bi uprava Partizana pokušala da se opere kod navijača za očajnu jesen, to već ostavljam vama da procenite.

Pretnje jednog od večitih oko istupanja iz elitnog ranga bi verovatno obeležile svaki bogovetni vikend u kalendaru jedne fudbalske godine, međutim, to ovoga puta nije bio slučaj. Jer, koliko god divalj fudbalski vikend za nama bejaše, sa sve snežnom olujom, pravnim aktima u crno-belom i demantima odgovornih lica, te neformalnim ratom navijača na društvenim mrežama, ono što se desilo u ponedeljak u Kruševcu bacilo je sve u svoju senku. I verujem da dosad već znate o čemu se tu radi.

Kada je pre neku godinu Grof Božović na svojoj sada već mitskoj konferenciji za štampu verbalno napao jednog novinara i njegovo stanje fizičke spreme, mislili smo da je to nešto najžešće što se odigralo unutar jednog srpskog medija centra. Više puta sam pričao o tome kako su konferencije za štampu najdosadniji element domaćeg sporta – niko ne priča ono što želite da čujete, novinari ne postavljaju ništa mimo najelementarnijih pitanja, pa tako svi zajedno ubijete pola sata slušajući floskule toliko otrcane da bi ih urednik „Sporta“ iz 1982. bacio u smeće da mu ih neko uopšte i stavi na papir.

Grofovi pokušaji humora, koje je kasnije nevešto skrenuo u manje politički korektne vode (pošalice o tome kako Zvezda „čeka dimne signale iz Afrike“ da bi saznala da li dolazi Gelor Kanga, za kojeg je inače ranije naglas komentarisao da ga „ovde zovu Kanga, u Rusiji Konga, samo da ne ispadne King Kong“, su zavrednile jako malo osuda domaće javnosti), bili su u neku ruku dašak osveženja. Hajd’ barem neka neko lupeta nešto kad ne možemo da čujemo ništa suvislo. Ipak, ono što su nam trener niškog Radničkog Nenad Lalatović i drugari priredili u ponedeljak veče je sad već ušlo u domen ekstremnih medijskih sportova, i samim time zaslužuje da se malo više popriča o tome. Ako niste imali snage da pogledate ceo klip dva pasusa iznad, kratak opis bi bio „Nenad Lalatović je kompletno prezupčio“.

Dakle, počinje press, portparolka Napretka u tridesetoj sekundi ulazi đonom na trenera gostiju skandaloznim pitanjem, bivši defanzivac Zvezde i Šahtjora kreće da se brani na njemu znan način, a onda iz petog ugla se čuje neko ko Lalatoviću kreće sve po spisku – ovaj mu vraća istom merom, situacija eskalira, i ubrzo se sve pretvara u tiradu psovki kakvu i na dežurnim TV rijalitijima retko vidimo.

Da je Nenad Lalatović Amerikanac, tamošnji mediji bi rekli da on „ima problem“. Još kao igrač, Lalatović nije bio poznat po dugačkom fitilju – svojevremeno je zbog napada na sudiju dobio jednogodišnju zabranu igranja fudbala u Ukrajini. Kao trener, njegova karijera miks je odličnih rezultata sa na papiru slabijim timovima i konzistentnih medijskih skandala u čijem se središtu neretko nalazi. Recimo, ovaj. Ili ovaj. Ili ovaj. Jasno vam je već da Nenad Lalatović, da, definitivno „ima problem“. Ali u ovoj situaciji problem nije nužno bio u Nenadu Lalatoviću.

Postoji određena mala predistorija između Napretka i Radničkog ove sezone. Kada su se te dve ekipe sastale na „Čairu“ u avgustu, meč je završen sa spektakularnih 3-3 uz sijaset ultra-sumnjivih odluka prvog sudije Dragana Čolovića. Čoloviću su najviše osporena dva jedanaesterca za domaćina, a svoju rezignaciju tim odlukama na interesantan način iskazao je šef struke „čarapana“ Milorad Kosanović, koji je posle prvog dosuđenog penala napustio klupu i otišao u svlačionicu.

U snežnom revanšu većih kontroverzi, barem fudbalskih, nije bilo. Ali, izgleda da nisu svi zaboravili avgustovske marifetluke, pa je tako veći deo utakmice Lalatović bio surovo vređan od strane nepoznatog lica iz predsedničke lože. Lalatović je, jasno, odgovorio „srednjakom“, što je postavilo odličnu uvertiru za požar na pressu koji je čekao da se desi.

I stvarno, nije nam trebalo previše, jer portparola Napretka Valentina Vasić je još u uvodnom ekspozeu (komentar o „nehumanom terenu“) pažljivijim gledaocima stavila do znanja da ovo neće biti tek neko obraćanje medijima. Vasićeva već u prvom minutu razbija protokol (jer PR, realno, nije tu da postavlja pitanja) i uz šeretski osmeh namešta „penal“ Lalatoviću uz pitanje…a kome ste vi to pokazivali srednji prst, da li vašoj upravi ili našoj? Jer, znate, sedeli smo na istoj tribini. Da je dodala „pitam za druga“, ne bi delovalo isforsirano.

Da je sa druge strane mikrofona bio neko treći, konferencija bi se verovatno završila u narednih petnaest sekundi jer bi taj neko treći rekao da je to pitanje neprimereno, tendenciozno, da on ne želi da igra ovu igru i shodno tome bi napustio media centar. Neki bi možda čak i samo rekli da ne žele da odgovaraju i nastavili dalje po planu. Ali Nenad Lalatović je i za manje išao punom paljbom, a sada, vidljivo isfrustriran jer mu je neko psovao familiju 90 minuta, plus primoran da rizikuje zdravlje svojih igrača po snežini, verovatno je bio spreman i za korak dalje. Uostalom, sada je imao i koliko toliki etički high ground da krene u ofanzivu.

Kad, međutim, najednom se neplanski – ili planski? – u diskurs uključuje i treći element, kasnije identifikovan kao izvesni Stevan Milutinović, akreditovani novinar ispred portala kladza.com, i kreće da šiba po Lalatoviću iz svih raspoloživih verbalnih oružja. I dalje već i znate šta ide.

Verovatno najlakše od svega bi sada bilo baviti se isključivo Lalatovićem. Svakako, jedan solidan deo celog skandala je na njegovim plećima. Javne ličnosti često ne shvataju da su svi njihovi nastupi javna obraćanja, i da pravila „običnog sveta“ ne važe u tim slučajevima. Mada negde u sebi imam puno razumevanje za njegovu tiradu, jer iskreno, probajte sebe da stavite u poziciju da vam neko „na uvce“ 90 minuta serenadira kako bi vam kopulirao sa maloletnim ženskim članom porodice pa onda prosudite sami o vašoj potencijalnoj reakciji, ja njega ne mogu i da branim. Rečnik koji je iskoristio bio je ispod svakog nivoa, na stranu direktne pretnje fizičkim nasiljem kada se obraćao Milutinoviću.

Ali, da li bi bila greška reći i da je Lalatović ovde, narodskim jezikom, „namešten“? Ceo incident startuje već spomenutim „nepristojnim pitanjem“ Vasićeve, koja je takođe izašla u javnost sa tvrdnjom da je „žrtva nasilja nad ženama“, doživljenog od strane Nenada Lalatovića „pošteno i odgovorno radeći svoj posao“. Već sam spomenuo da je startno pitanje bilo ne samo mimo protokola, već i mimo ikakve norme pristojnog ponašanja, što opet ne opravdava tiradu koja je usledila ali se postavlja pitanje koji je cilj bio iza te izjave? Dalje od provokacije se ne može videti.

Što se tiče „rodne karte“ koju Vasićeva odigrava, tu se isto mora povući neka linija. Nasilje nad ženama je opipljiva i jako ozbiljna tema, i ne bi je smelo olako uzimati u usta, a pogotovo ne u ovakvim slučajevima. Nasuprot nekim skorijim incidentima, kada su određene javne ličnosti ženskog roda nazivane različitim manje lepim komentarima, da se primetiti da se Lalatović u svojem „čašćavanju“ ne koristi rodno određene uvrede. Vasićeva svakako ima potpuno pravo da se oseća uvređenom, ali žrtva nasilja nad ženama? Pa nisam baš siguran. Isto kao što nisam siguran ni da je „pošteno i odgovorno radila svoj posao“ jer zaista…čemu onakvo pitanje?

A šta reći opet o tom Stevanu Milutinoviću? U impresumu portala kladza.com, za koji sam, bez uvrede, prvi put čuo danas, stoji sledeće (sic) : „Kladža je malo drugačiji sajt o odnosu na većinu koju ćete naći na ovim prostorima. Mi nismo “politički korektni”, niti nas interesuje da budemo fini i uljudni, već da iznesemo nase mišljenje. Ono se nekada neće poklapati sa Vašim, ali ne bi ni bilo interestantno da smo svi isti.” Par redova kasnije, saznajemo i ovo : “Tako da nemojte da se začudite ako vidite tekst gde stoji fraza “Venger je prs’o pored aut linije” ili “Nejmar je jedan mali ciganin”. Sve je to uobičajeno sa nama. Nemamo nameru nikog da uvredimo, ali da mu kažemo istinu to već hoćemo.” OK onda.

Stevan, ergo, nije imao nameru da uvredi, ali je izašao sa “istinom”. Da li je Stevan u ovoj situaciji bio slobodni strelac sa nekim internim neraščišćenim računom – kakvim god - sa Lalatovićem ili je opalio rafal po nečijem nalogu, verovatno nećemo saznati. Ovo drugo bi povuklo ozbiljnu teoriju zavere (Lalatović, u sred psovačine, dotičnog naziva “navijačem”, a kasnije i kaže da “zna ko je”, što dodaje malo tu u prilog), ali ovo prvo uopšte nije nemoguće, štaviše, vrlo je verovatno.

Kako god bilo, kladza.com je u jučerašnjem danu obojenom saopštenjima dodala i svoje, u potpunosti se ograđujući od Milutinovića koji, kako tvrde, od utorka nije više njihov saradnik i svi njegovi tekstovi su uklonjeni. Častan potez portala, i barem neko da iz cele priče izađe koliko-toliko čist.

Imamo li epilog cele priče? Napredak je najavio disciplinski postupak, saopštenje Vasićeve ste već videli, svoje saopštenje – direktan odgovor na Vasićkino – objavio je i Nenad Lalatović, a Superliga će svakako već imati spremne kazne za aktere ovog kruševačkog verbalnog delikta jednom kada se ispečatiraju i ispotpisuju svi neophodni akti. Ali kada se podvuče linija ispod svega, opšti je utisak da je ovo samo jedna sistemska brljotina koja je mogla, i morala, da se spreči na vreme samo da je neko reagovao proaktivno. Drugim rečima, kriv je – fudbal.

Jer, da je neko pametan samo izašao u petak na travnjak JNA, makar i posle 45 minuta jalove igre u snegu, i rekao…gle, ovo ne treba da se igra, sve se ovo verovatno ne bi ni izdogađalo. Ovako, proveli smo subotu prateći odlaganja za nedelju, da bi u nedelju odložili mečeve u ponedeljak, da bi u ponedeljak odigrali to što moramo jer je neko zamislio da to tako treba i ’bemliga, daj da završimo pa svi na raspust. Naredna godina je 2019, niti imamo evropsko niti svetsko prvenstvo pred nama, siguran sam da je neko pametan mogao da iseče kolo na vreme i da ga nadoknadi negde, ne znam, u martu ili aprilu.

I tako smo zbog tog neznanog junaka koji je zagoreo da arhivira superligašku 2018 dobili krajnje bizaran subplot u kojem Partizan preti istupanjem iz lige, nervoznog Lalatovića kojem psuju sve milo i drago povrh 48 sati odlaganja, portparolku koja pita škakljiva pitanja, naoštrenog „novinara“ koji tera u materinu, celokupno pomračenje svesti koje se odigralo na način na koji se odigralo, i barem dvadeset dana prašine o nečemu što uopšte nije moralo da se desi.

Opet vam kažem – nije opravdanje nikoga. Lalatović nije trebalo da izgori. Portparolka nije trebalo da pita to što je pitala. Milutinović, takođe, nije trebalo da psuje. Ali oni su svi akteri unutar sistema koji dopušta njihovo delovanje i ohrabruje takvo ponašanje. A kakav je to sistem koji se urušio posle jednog jačeg snega?

Postoji ona izreka koja kaže, ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže trag. Ovog decembarskog vikenda, dobili smo izuzetno verodostojnu interpretaciju te narodne umotvorine. Sneg je doslovno pao, a mi smo se podsetili da je naš fudbal, uprkos dva evropska proleća, jednom svetskom prvenstvu i jednom mitskom ulasku u Ligu Šampiona još uvek svetlosnim godinama daleko od nečega što godinama čekamo. I da sve ovo čemu smo svedočili nije izuzetak, nego pravilo.