Zabranjen mi je odlazak na utakmice kluba za koji navijam, pa sam našao drugi način da ih gledam

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Germany .

Poštu obično dobijam samo od svog fudbalskog kluba, Hamburg Šport Ferajn – ekipe iz druge nemačke divizije – kada mi stigne sezonska karta, na početku svake sezone.

Ali pre početka poslednje sezone, znao sam da će mi stići jedno mnogo drugačije pismo. I naravno, stiglo je, i sadržalo poruku kojom se obistinila moja noćna mora: dobio sam trogodišnju zabranu ulaska na stadione u zemlji, zato što sam upalio baklju na jednoj utakmici Bundeslige. Tri godine: to je do 2021. Do tada ću imati 26 godina, i već biti okoreli član huligana sa kauča. Da li će HSV 2021. uopšte i postojati u ovom obliku, ili će ga prodati nekom investitoru?

Zabrana me nije iznenadila. Par nedelja ranije, dobio sam priliku da objasnim svoj slučaj klubu, zajedno sa drugim tvrdokornim navijačima. Raspoloženje u čekaonici je bilo napeto, kao da čekamo da nas primi direktor škole. Ali ispostavilo se da je mnogo ozbiljnije od toga: optuženi smo da smo palili pirotehnička sredstva na stadionu. Nemački fudbalski savez je zbog tog incidenta kaznio HSV sa 115 hiljada evra – što je suma zbog koje su u klubu bili veoma ljuti.

Smirenim glasom, menadžer stadiona je objasnio da je dobio spisak navodnih počinilaca. Ja sam bio na njemu. A iako u klubu nisu gledali snimke sa sigurnosnih kamera, moja odbrana nije izazvala nikakvu reakciju. Moja reč protiv reči policije nije značila ništa. Slučaj zaključen.

To mi je hvala za godine lojalnosti. Za sav džeparac koji sam trošio na ulaznice, dresove i karte za voz. Za onda kada sam kilometrima pedalao na biciklu, uz i niz planine, na utakmice u gostima. Sada moj klub ne želi da ima ništa sa mnom.

Naravno, to osećanje nije uzajamno, pa sam rešio da osmislim plan. U 13. kolu, HSV je igrao u gostima protiv FK Erzgebirge Aue – kluba čiji je stadion okružen planinama i šumama. Do 2017, mogao bih da pratim dešavanja na terenu sa šumovite padine iznad istočne tribine, a da ne prekršim propise i kročim nogom na tlo stadiona. Međutim, pošto je Erzgebirge renovirao svoj stadion, njegov novi krov je zaklanjao veći deo pogleda. Moglo je da bude tako lako.

Misli sam posvetio visinama. Neki prijatelji i ja smo se sastali i diskutovali o tome da iznajmimo kran, ali niko od nas ne bi mogao na vreme da položi za dozvolu za kran. Pretražio sam „paraglajding u Erzgebirgeu“, ali nije bilo rezultata. Dron, možda? Očigledno ne. Bolje da gledam utakmicu na televiziji i da ne rizikujem da me potencijalno optuže za terorizam. Brzo je postalo očigledno da mi je potreban saučesnik – onda imam sreće što je i moj najbolji ortak dobio zabranu.

Iako je grad Erzgebirge mali, navijači sa istoka umeju da budu žestoki, pa je bilo važno da smislimo plan koji će nam obezbediti da letimo ispod radara – iako nas činjenica da moj ortak na kolima ima tablice koje uključuju slova „HSV“ već stavlja na klizav teren.

Popodne pre dana kada je utakmica, otputovali smo u Aue na izviđanje. Da bismo to izveli, morali smo da stignemo do šiblja pre mraka. Kada smo prelazili neku rečicu, ja sam se okliznuo na kamen i telefon mi je iz džepa ispao u vodu. Dobar početak.

Onda smo bauljali preko kamenjara i oborenog drveća. Kasnije smo saznali da na tom usponu postoji staza. Izviđali smo čistine i diskutovali o tome koje su tačke sa kojih je najbolji vidik, ali kao što smo i očekivali, drveće nam je na većini mesta zaklanjalo pogled.

Gde god da se na kraju smestimo, biće nam potrebno malo visine, pa smo otišli u gvožđaru i iznajmili merdevine od četiri metra – najveće koje smo mogli da nađemo.

Pogledajte i VICE film o navijačima Liverpula sa naših prostora:

Sledeći zadatak: kako da izbegnemo da nas prepoznaju specijalci koji su obučeni da prepoznaju „problematične navijače“? Ako nas vide, naša mala ekskurzija po prirodi će biti okončana po kratkom postupku. Naravno, ne radimo ništa nelegalno, ali policija može da opravda skoro svaki svoj postupak, pa nam je bio potreban izgovor, što znači da moramo da imamo spreman odgovor na pitanje: kakvi to ljudi bi imali dobar izgovor da lutaju šumom noseći merdevine?

Šumari, naravno. U lokalnom garden centru, nabavili smo neke zelene kombinezone, rukavice koje se ne klizaju, štitnike za uši, i par piva da se da nam vreme brže prođe, pre nego što smo se vratili u pansion da prenoćimo.

Alarm nam se oglasio sutradan u pola sedam. Još nije bilo svanulo kada smo krenuli preko obližnjeg polja za ispašu ovaca, sa merdevinama na ramenima, voki-tokijima u rukama, i dvogledima u našim rancima.

Do svog skrovišta smo stigli u osam ujutru, pet sati pre studijskog zvižduka za početak utakmice. To nam je dalo dovoljno vremena da uporedimo beleške o tragičnoj situaciji u kojoj smo se obreli – o tone kako su nas u pritvoru skinuli do gole kože pred potpunim neznancima, kada su nas ispitivali u klubu.

Do 10 ujutru, popili smo skoro svo pivo i pojeli skoro sve sendviče. Sve što nam je preostalo je bilo da sedimo uživljeni u likove dva posvećena inženjera šumarstva.

Naravno, ništa od toga nije učinilo da se osećamo kao da učestvujemo u dešavanjima vezanim za utakmicu. Ako ste odrasli na navijačkoj sceni, znaćete da je jedna od najvećih radosti odlaska na utakmicu to što lično poznaješ pola stadiona i što se po dolasku rukuješ sa svima. Radi se o malim stvarima: o tome da mašeš zastavom duplo većom od svog tela; o tome da ti lupa srce dok ti baklje šište pored uva. Umesto toga, mi smo bili dva tipa sa merdevinama, koji sede negde u šumi u Saksoniji.

Što se početak utkamice više bližio, pesma sa stadiona je bila sve glasnija. Pola sata pre početka, približili smo se na 80 metara od stadiona, i ugledali gust plavi dim kako se diže sa tribina na kojima su bili navijači Hamburga. Nekim čudom, mesto koje smo izabrali je već bilo zauzeto; jedan ćelavi starac u ljubičastom Aueovom dresu je delovao kao da se dobro zabavlja dok smo mu prilazili.

Konačno smo našli mesto i raširili merdevine, da bismo proverili da li možemo išta da vidimo, samo da bismo shvatili da merdevine nisu dovoljno visoke da bismo mogli da imamo pogled na stadion. Na kraju smo uočili mali prorez između krova i tribina, kroz koji smo mogli da vidimo šta se dešava. Odatle smo mogli da vidimo skoro sve, osim dva bitna dela: prostor oko bele tačke za penale.

Prešli smo na drugo mesto, sa koga smo mogli da vidimo gol na koji je HSV napadao u prvom poluvremenu, pa smo se smenjivali na merdevinama i prenosili jedan drugome ono što se događa.

Kada je HSV poveo posle samo 21 minut, bili smo na savršenom položaju. Prvi put otkako smo se upustili u sve ovo, imali smo sreće. Malo kasnije, naš protivnik je izjednačio – ali bili smo te sreće da ne vidimo taj gol, već smo samo čuli klicanje navijača domaćina.

Do početka drugog poluvremena, dalji kraj stadiona je goreo od baklji. Prišao sam ogradi da bih bolje video, ali sam podsetio sebe da ne budem isuviše drčan – jedini ljudi koji su nas izgleda primetili su bila dva navijača Auea u Fred Peri majicama koji su stajali pored toaleta, i koji su samo bacili pogled na gore, a posle toga nas ignorisali.

Iznenada je nivo buke na stadionu porastao. Sa naše tačke dobrog pogleda smo mogli da vidimo kako Aueov golman pada na travu i bori se za dah. Ponovo smo dali gol i poveli sa 2 prema 1.

Treći gol nam je obezbedio pobedu u 68. minutu. Osećajući se prilično radosno i ne želeći da izazivamo sreću, odlučili smo da odemo – verovatno nikada nisam ranije napustio stadion. Nisam želeo, ali morali smo da vratimo merdevine u gvožđaru pre nego što se zatvori.

Na povratku kući, ponovo smo bili puni te jedinstvene vrste radosti koju možeš da osetiš samo kada uživo odgledaš pobedu svog kluba. Nismo bili na terenu, i nismo mogli da slavimo sa našim prijateljima, navijačima HSV-a, ali sopstvenim očima smo videli jedan i po gol.

Sve što smo morali da uradimo je bilo da tumaramo po opalom lišću, da nabavimo jedne merdevine i dva glupava kostima. Rado ću isponova i isponova plaćati tu cenu.

Ime autora je izmenjeno na njegov zahtev.