Stranci otkrivaju šta ih je šokiralo na Britanskom univerzitetu

Odrastajući u Britaniji, znate otprilike šta da očekujete od dana kada stignete na univerzitet.

Biće ragbi momaka u WhatsApp grupama predodređenih da budu opisivani u naslovima tabloida kao “gadni”. Tamo ćete nailaziti na devojke sa konjima iz predgrađa koje menjaju sebe sa parom Air Max 95. Biće neverovatno količina alkohola, koju očekujete da konzumirate kao da je novootkriveni zdrav tonik.

Ako niste odrasli u UK, neke od ovih stvari mogu biti veliki šok. Pričale smo sa nekoliko ljudi iz inostranstva koji su išli – ili su i dalje na – Britanskim univerzitetima da vidimo šta ih je najviše šokiralo.

Živeo sam u UK oko pet godina, i mislim da je ono što me je najviše šokiralo to koliko su ljudi labilni. Kod kuće, ako izađite i povratite, nije nešto čime biste se ponosili – ali u Britaniji povraćanje je znak dobroh noćnog izlaska. Za mene, to je veoma čudno.

Još jedna veoma čudna stvar za mene je kako ljudi ne vole da dele ništa – sve ovde je samo vaša stvar. Kod kuće, ako kupite cigarete ili piće, vi ga delite sa svima. Za zagrevanje nećete poneti samo flašu za sebe; ponećete da delite. U UK, vi nosite piće za sebe. To je ono na šta definitivno nisam navikao.

Celokupni studentski život me je šokirao – posebno noćni život. Reklo mi je mnogo ljudi pre nego što sam došla [u UK] da će biti ludo, ali nisam očekivala da će biti baš ovako. Nisam očekivala ceo brucoški vajb i izlaženje nekoliko puta nedeljno, svake nedelje i svaki vikend. Mislim, super je, samo nije ono što sam očekivala.

Takođe, ne slažem se sa stereotipima da britanci nisu veoma druželjubivi i fini. Mnogo mojih prijatelja su britanci. Pre nego što sam napustila kuću, moja porodica mi je reka, “Budi pažljiva, ljudi iz Britanije su veoma hladni – nemoj da uzimaš sve k srcu,” ali nisam se susrela sa tim ovde. Čak ni ne mislim na to zato što živim severno u Lidsu, Sauthemptonu, Londonu, i Devonu, i otkrila sam da su ljudi veoma slični u smislu koliko su druželjubivi. U Londonu, ljudi su malo hladniji, ali mislim da je to samo zbog grada. Možete to očekivati i od na primer Nju Jorka ili Dubaija. Svi su u žurbi i zauzeti, ali mislim da su ljudi generalno ovde veoma topli.

Glavna stvar koja me je šokirala je kako studenti koji imaju kola nikada ne nude prevoz. Može da pada kiša ili sneg, i čak iako idu u istom pravcu, niko nikada neće biti u fazonu “E, samo uskači.” Mislim da je to baš čudno, zato što znam da u Južnoj Africi osobe čak rizikuju da dobiju kaznu zato što imaju previše ljudi u kolima.

Takođe, ne znam da li je to zato što idem na prilično mali univerzitet ili ne, ali svi ovde su okrenuti samo sebi. Ali istovremeno, na univerzitetu se vaši predavači mogu nekako sprijateljiti sa vama ili upoznati na ličnom nivou. To može biti, zato što moj univerzitet jeste veoma mali, ali u Južnoj Africi postoji mnogo ljudi u klasi da ne postoji šansa da možete da budete u interakciji sa svojim predavačima na neakademskom nivou.

Takođe mi je veoma čudno, kako su ljudi u Britaniji mnogo više druželjubivi tokom leta. Bukvalno sam se osećala kao da sam u drugoj zemlji. Na primer, ako živite u bilo kom gradu kao student, i dalje ćete upoznavati ljude koji su stariji od vas. U Južnoj Africi, uobičajeno je da se javite bilo kojoj starijoj osobi koju poznajete. Ne morate da ih znate mnogo dobro, samo treba da im se javite kada ih vidite. Sećam se mojih prvih meseci, koji su bili tokom zime, vidim stariju osobu i kažem joj dobro jutro ili dobar dan, a ona me gleda u fazonu ‘Šta to radiš?’ Ali leti, oni su ti koji me pozdravljaju i kažu ćao ili mi kažu da izgledam veoma lepo.

Najšokantniji aspekt u vezi sa univerzitetskim životom za mene je kultura žurki. Nešto što sam primetila dok sam živela ovde kao internacionalni student je da lokalni studenti mogu da stvarno partijaju. Očigledno, nisu svi u tom fazonu – postoji neko ko ne voli gužvu, da izlazi i pije, ali volja za žurkama je i dalje malo ekstremna. Znam neke koji su počinjali svoj vikend petak uveče u 9, praćeni dugom noći izlaska, a onda se probude u subotu ujutru i počinju dan tako što piju, a onda te noći izađu na još jedan izlazak. Mislim da je to baš smešno – da su lokalni studenti ovde baš otporni.

Takođe sam primetila da lokalni studenti ovde ostaju među sobom. [Kada sam počela], mislim da nisu znali da znam da pričam engleski prilično tečno, pa se u početku nisu činili toliko pristupačni. Ali to se promenilo; do poslednje godine, svi moji prijatelji su bili Britanci. Ali je u fazonu moraš ti da da im priđeš ili oni neće prići tebi. Ti moraš da budeš ona koja pokreće konverzaciju. U redu je, ali me je šokiralo.

Još jedna vrlo šokantna stvar za mene ovde je bila kultura šetnje. Odrasla sam uz vreme gde je obično 35 stepeni u Kuala Lumpuru. Zbog toga, šetnja do nekog mesta je bila definitivno nemoguća, zato što je previše vruće i sparno. Tako da sam odrasla, naviknuta da prelazim samo određene distance. Kada sam počela ovde pre tri godine, doživela sam potpuno drugačiji kulturu u kojoj su ljudi zapravo uživali u šetnji, čak i kada padne sneg. To je jedan šokantan aspekt koji sam počela da volim. Ja sam promenjena osoba – rekla bih da sad uživam u šetnji.

U toku moje prve godine studija živela sam u stanu isključivo sa Britancima. Obično internacionalni studenti žive zajedno, ali u mom stanu nije živeo niko ko nije iz Liverpula i Londona. Osećala sam se kao stranac u početku. Bilo mi je šokantno koliko su drugačiji ljudi od bilo koga koga sam do tada mogla da upoznam u životu. Nisam bila navikla ni na njihovu kulturu - a ta kultura se svodi na opijanje i izlaske, tako da mi je bilo zaista teško da se na to priviknem. Išli smo na piće kad god bismo obavili i najmanju sitnicu.

I mnoga druga društva takođe su bazirana na opijanju, tako da je to definitivno učinilo da se pomalo osećam kao autsajder, zbog toga što i prirodno nisam neko ko bi stalno da izlazi. Shvatila sam da se bavim upoređivanjem mog života ovde i sada sa onim što je bilo nekada - i to sve zbog toga što sam bila okružena opijanjima, ljudima koji uzimaju droge i koji zaista jako izlaze u provod. Ipak, na kraju je sve bilo sasvim dobro i uvek bismo se proveli vrhunski, ali to ne menja činjenicu da, s obzirom na to da dolazim iz internacionalne škole, nisam bila pripremljena na to da budem okružena isključivo Britancima.

Takođe, rekla bih da je većina mojih prijatelja danas internacionalnog porekla; bilo mi je jako šokantno to koliko se britanski studenti drže odvojeno od svih nas. I nije kao da bih sad ovde da generalizujem ili grupišem ljude, ali se zaista jesam osećala kao da bi većina lokalnih studenata radije vreme provodili sa ljudima koje već znaju i sa kojima im je prijatno da provode vreme. Samo nekoliko mojih prijatelja su zapravo britanski studenti koji su ovde živeli ceo život, i to je verovatno zbog toga što smatram da umeju da budu pomalo drski i ne prežu od toga da osude. Ipak, znam da nisu svi Britanci ovakvi - možda je ovo slučaj samo sa onim ljudima sa kojim sam imala kontakta na fakultetu.

London ume da postane dosta haotičan i naporan s vremena na vreme. Ume da bude teško održati fokus na fakultetu, raditi i socijalizovati se. Ljudi ne žele da propuste nijedan od ovih aspekata, ali je špkantna činjenica da su mi mnogi ljudi nudili sintetičke droge koje bi, bar kako su oni rekli, trebalo da mi pomognu da se na što brži način adaptiram na život u ovom gradu. Čak i na fakultetu, ljudi konzumiraju “droge za učenje“ - mikrodoziraju se esidima ili uzimaju lekove za poremećaje pažnje - oni su, na primer, svuda i uvek dostupni. Možda sam samo bio naivan ranije, ali mislim da nikada nisam iskusio nešto slično dok sam živeo u Nemačkoj.

Takođe, plagijarizam i to da ti drugi završe posao očigledno se smatraju akademskim prekršajem i imaju ozbiljne posledice po studente koji su ih počinili, pa ipak, šokantno mi je da postoji nebrojeno mnogo sudentskih servisa koji su maskirani kao “tutorski programi“ i “helplajnovi“, a koji se reklamiraju na svakom ćošku, u parkovima, pa čak i na samom fakultetu. Oni sve urade umesto tebe, i to po povoljnoj ceni. Prosto, nije moguće da autoriteti nadgledaju i regulišu svaki pojedinačni servis ovog tipa, tako da postoje ljudi koji na kraju dobiju i diplomu, a da nikada za nju nisu radili kako treba.

Bio sam zaista iznenađen u toku prve nedelje studija, i to činjenicom koliko mnogo ovi ljudi piju. Odrastao sam uz američke medije, tako da sam univerzitetski život zamišljao kao neku vrstu američkog koledža - konstantne žurke. Ipak, Britanci su ovo podigli na novi nivo. Svakoga dana su nam se ljudi onesvešćivali i povraćali od alkohola. Nisam imao pojma da će to tako izgledati.

Takođe mi je bilo šokantno koliko su užasno loši servisi za mentalno zdravlje internacionalnih studenata. Ponegde možeš dobiti terapijske usluge besplatno, i to u zavisnosti od okolnosti, ali su meni rekli da su ovi servisi dostupni isključivo Britancima i studentima koji dolaze iz zemalja EU. Postoji neka vrsta savetovališta, kao i savetnici za učenje ili terapeuti, ali oni za mene nisu bili dostupni.

Uvek mi pažnju privuče način na koji se ljudi oblače, a ovde na fakultetu sam primetio da se ljudi oblače jako opušteno. Na fakultetima u Kanadi moramo izgledati profesionalno, pogotovo ukoliko studiramo medicinu ili pravo, tako da ti studenti na časove dolaze sređeni. Ovde, studenti nose treše i dukseve, tako da mi je bilo pomalo teško da se stilski uklopim u novu okolinu.

Kada sam tek došao, bio sam napet i nervozan, zato što sam nosio košulje na čas, a nosio sam i aktovku. Ljudi su buljili u mene i bili u fazonu, “Je l' ovaj lik profesor ili šta?“

Bila mi je šokantna i kultura opijanja. Kada sam se doselio ovde, primetio sam da je alkohol nešto poput ulja koje tera mašinu da radi dalje; svi ovde uvek piju. Nisam navikao na to da postoji toliko pabova u okviru fakultetskog kampusa, posebno jer ih nikada nećete videti prazne, nezavisno od doba dana kada prolazite pored njih. Bilo da je deset ujutru ili deset uveče, barovi su uvek prepuni ljudi. Ovde se uvek nađe razlog da se popije.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.