Droga

Meteorski uspon GHB-a, najopasnije klupske droge na svetu

Ako uzmete jedan mililitar previše, pašćete u komu. Zašto je onda i dalje sve popularniji?

pisao Emma Garland
04 Mart 2020, 11:58am

Print screen iz VICE filma.

Lako je razumeti primamljivost GHB-a – poznatog i kao „Dži“. Za oko evro za mililitar, to je jedna od najjeftinijih dostupnih droga, koju je lako uneti u klub ili na festival, u bočicama ili kapsulama, a njeni efekti su slični kombinaciji alkohola i MDMA, ali bez mamurluka. Ako ste ikada proveli ceo vikend potpuno razmontirani, verovatno ste pomislili, „Zvuči sjajno, odmah ću da ga nabavim“.

Ali kao što izreka kaže: ako zvuči suviše dobro da bi bilo istinito, verovatno i jeste. U ovom slučaju, loše strane toga da uzmete makar i kap previše mogu da budu visok rizik od smrti, ili makar pad u komu. Iz ovog razloga, dži – opaka tećnost koja je i bez boje i bez mirisa – obično mere i ubrizgavaju u vodu oralnim špricom.

Razvijen kao anestetik tokom šezdesetih, džijeva jedina rasprostranjena medicinska upotreba danas je lečenje narkolepsije ili alkoholizma, ali gama-butirolakton – skraćeno GBL, preteča koja se u organizmu pretvara u GHB – sada se legalno prodaje kao sredstvo za uklanjanje fleka, skidanje rđe ili čišćenje legura. Krajem osamdesetih, GHB je postao popularan među bilderima, zbog navodnog svojstva da uvećava rast nivoa hormona, i među klaberima, zato što oslobađa od inhibicija, bez balavljenja koje izaziva alkohol. Tokom devedesetih, postao je poznat kao „droga za silovanje“. Tokom druge decenije 21. veka, dospeo je na naslovne stranice nakon što ga je „Grindr ubica“, Stiven Port, koristio da drogira svoje žrtve.

Danas je to samo još jedna stavka na klupskom jelovniku.

„Može da pojača bilo koje stanje u kome si“, kaže dvadesetčetvorogodišnja Kler* iz Londona. „To je kao kada popiješ piće – možeš da budeš više kul, ili da ti se razveže jezik. Možeš da se napališ, ali ne uvek. U određenim dozama, u određenim okruženjima, može da izazove onaj nalet empatije, ali ne uvek. Ja sam juče uzela dži i otišla da vozim bicikl“.

Decenijama unazad, GHB je bio najrasprostranjeniji u LGBTQ+ zajednici, naročito među gej muškarcima. Poslednjih godina se povezuje sa kemseksom, gde se obično koristi uz kristal metamfetamin, ketamin, kokain, katinone (3MMC, 4MMC), popers i vijagru. „Dži u gej zajednici uopšte nije stigmatizovan“, kaže socijalni radnik i stručnjak za GHB, Dejvid Stjuart, kome se pripisuje kovanica „kemseks“.

A tako je uprkos tome što je broj smrtnih slučajeva u LGBTQ+ zajednici vezanih za dži dostigao proporcije epidemije tokom sredine i kraja druge decenije dvehiljaditih, po Stjuartovim podacima, „dva smrtna slučaja mesečno“, u proseku.

Ova droga nije toliko postojano popularna van gej zajednice – ili se o njoj možda manje priča. Tokom ranih dvehiljaditih, došlo je do niza slučajeva prekomernog doziranja džijem u UK i na Ibici, što je izazvalo novinske izveštaje o tome kako Britanci izvoze svoje „probleme s drogama“ u inostranstvo, ali ništa nije ukazivalo na epidemiju.

Međutim, skorašnji podaci ukazuju na to da se upotreba džija povećala širom Evrope. Prema Globalnom istraživanju droga, zabeleženo je da se jedna od četiri žene koje uzimaju drogu i jedan od šestorice muškaraca onesvestilo na džiju između 2017. i 2018. U Parizu, policija je prijavila deset slučajeva kome usled džija, u tromesečnom periodu 2018, u poređenju sa deset slučajeva tokom čitave 2017. U Holandiji, gde je GHB postao popularan na gaberskoj i hardstajl sceni, upotreba postojano raste tokom decenije. Studija holandskog Instituta za mentalno zdravlje i zavisnost otkriva da se broj pacijenata koji je završio u urgentnim centrima pod uticajem GHB-a povećao za 40 posto, od 2009. do 2014, dok je amsterdamska bolnica OLVG zabeležila uvećanje od 266 posto primljenih zbog prekomerne doze, u proteklih pet godina.

Ovo su generalni statistički podaci – i ne znamo seksualno opredeljenje uživaoca – ali Adam Vinstok, osnivač Globalnog istraživanja droga, veruje da je GHB u porastu u čitavoj populaciji. „Sada više heteroseksualaca uzima GHB nego ikada ranije“, objašnjava Vinstok. „Počeo je da se širi sa svojih tradicionalnijih uporišta, kao što su scene gej muškaraca i kemseksa, ali to je i dalje droga koja se retko koristi, u poređenju sa svim drugim drogama koje su poznate uživaocima. Mislim da je delom tako i zbog toga što GHB ima reputaciju da je rizičan, i mislim da je to ono što odvraća ljude od njega“.

Dejvid Stjuart dodaje da možda takođe postoje i rupe u podacima, zato što LGBTQ+ i heteroseksualni ljudi tipično koriste različite zdravstvene usluge. „Pre dvadeset godina smo viđali mnogo gej muškaraca iz gej zajednice koji su ga uzimali, ali nisu tražili pomoć“, kaže on. „U ranim danima, kada bi zatražili pomoć, u službama zaduženim za droge je vladalo neznanje. Moram da kažem da strejt službe i dalje nisu dorasle džiju, pa možda postoje ljudi koji traže pomoć ali je ne dobijaju, pa ne čujemo ništa o tome“.

Bez oralnog šprica, dži je teško dozirati, a čak i jedan mililitar previše može da te ubije. Konzumacija postaje još rizičnija kada se meša sa alkoholom i drugim depresivima. Uprkos komparativno ograničenoj rekreativnoj upotrebi, dži je sada treći najčešći medicinski uzrok vezan za drogu kod lekarskih intervencija u Evropi, posle heroina i kokaina. On može da postane navika kod redovnih uživalaca – apstinentska kriza je ista kao i kod skidanja sa heroina ili alkohola: znojenje, anksioznost, zbunjenost, halucinacije, napadi. Zbog toga što se rapidno metaboliše i ostaje u organizmu kratko vreme, do apstinentske krize dolazi smesta, i u nekim slučajevima, ona može da ugrozi život.

„Ljudi koji počnu da uzimaju GHB svakodnevno i ne samo zbog seksa i socijalizacije, da bi lakše zaspali ili lakše podneli mamurluk posle uzimanja droga, mogu da postanu zavisni u roku od možda svega par nedelja“, kaže Vinstok. „Doza za dozom, to je jedna od najopasnijih droga na svetu“.


Stjuart se slaže: „Ja to obično kažem ovako: čoveku je potreban jedinstven i brižljivo razvijen niz veština da se nosi sa džijem bez previše štete. Pomislili biste da ljudi koji umiru nisu znali kako da pažljivo odrede dozu, ali to nije istina. Kod te droge je jednostavno isuviše teško odrediti je“.

Razumno je zapitati se zašto iko uopšte uzima dži, ali na mnogo načina on ima jedinstvene prednosti u odnosu na ostale klupske droge. „Dži može da deluje na svakojake načine“, objašnjava Stjuart. „On ne samo da diže – on i spušta, on je samoubilačka droga, on je vesela droga, droga za opuštanje, droga za podizanje samopouzdanja. Većina droga ima samo jednu ili dve funkcije. Dži ispunjava sve, ako se uzima na različite načine“.

Odgovori poslati govornom poštom na pitanje koje je VICE UK postavio ljudima širom Evrope o njihovim iskustvima sa džijem masovno variraju, što ističe koliko može da bude nepredvidljiv. Neki su to nazvali svojim „najboljim iskustvom sa drogama ikad“, ali broj upozoravajućih priča je bio jednak. Mat, 28, iz Notingema, je rekao: „Neki od mojih prijatelja su bili hospitalizovani i umrli su, neki su čak pokušali i da izvrše samoubistvo na njemu“. Dora, 20, iz Mančestera, je rekla: „Nedavno se jedan moj ortak ukomirao od njega. Bio je na džiju i zaspao je. Jednostavno se nije probudio“.

Ono što Dora opisuje je „džiziranje“, ili „patosiranje“ – u suštini, padanje u veoma dubok san, dok dejstvo doze ne iščili. Gubitak svesti na džiju izaziva usporavanje disanja i pulsa, na opasan nivo. Takođe postoji i rizik da se čovek uguši sopstvenom povraćkom, ako nije u bezbednom položaju. Džiziranje je posebno opasno ako neko zavisan od droga bude uhapšen ili odveden u urgentni centar, zato što deluju nesvesno ili dezorijentisano, što većinu ljudi smesta asocira na pijanstvo.

„Urade test za drogu, i u krvotoku im ne nađu ništa, osećaju se na alkohol – i strpaju ih u ćeliju. Šest ili sedam sati kasnije,takva osoba počinje da se ponaša bizarno, i policajci misle da pravi spektakl“, objašnjava Vinstok. „Takva osoba se skida sa dejstva GHB-a, što mora da se tretira u ranoj fazi, po mogućnosti na isplanirani način“. Ovo obično uključuje i davanje velikih doza sedativa na bazi benzodiazepina, ili lekova protiv padanja u fras. U Holandiji, skidanje sa GHB-a se obično leči davanjem farmaceutskih doza GHB-a pacijentima, sa postepenim smanjivanjem doze.

ghb syringe
ORALNI ŠRIC PUN DŽIJA.

Problem sa time što dži postaje sve popularniji izvan gej zajednice je to što mu je njegova reputacija kao „droge za silovanje“ donela stigmatizaciju zbog koje su obrazovanje i redukcija štete otežani. U određenim okruženjima – u velikim klubovima ili na festivalima, na primer – deo je opasne kulture provoda. Od džija uživaoci mogu da postanu neverovatno napaljeni i nekontrolisani, što je loša kombinacija. U maju 2018, škotski di-džej Džekmaster je seksualno zlostavljao nekoliko žena u bekstejdžu, na bristolskom festivalu Love Saves The Day, nakon što je uzeo dži, i jedna od pripadnica osoblja festivala je rekla da je „prekoračio granice prihvatljivosti, bez obzira što je evidentno bio van sebe“ (Džekmaster je kasnije objavio saopštenje u kome se izvinio zbog svojih postupaka).

„Kada smo pre više od dvadeset godina prvi put u gej zajednici identifikovali dži, prve dokaze smo otkrili u klubovima“, kaže Stjuart. „Viđali smo ljude na džiju, klupski promoteri su postali malo uznemireni zbog ljudi koji su kolabirali ili padali u san, a u zajednici je počelo da se priča o tome. Ono što sada vidimo u strejt zajednici su isti rani pokazatelji: klupski promoteri i obezbeđenje u strejt klubovima razgovaraju o njemu iz iskustva“.

Činjenica da su tu umešani i špricevi – iako su u pitanju oni oralni – kod nekih ljudi izaziva i faktor straha. „Čim ljudi vide špric, oni odlepe“, kaže Kler. „Kada ljudi prebrode tu stigmatizaciju, i kada ga na kraju probaju i zavole ga, nema edukacije ni podrške. Stigmatizacija ga gura dublje u podzemlje“.

Džek*, 24, iz Londona, se slaže: „Ako pričate o njemu i ljudi ga prepoznaju, ili pričaju o njegovoj upotrebi kao droge za silovanje, ili počnu da pričaju o Grindr ubici, zato što su to upadljive stvari o kojima se govorilo u medijima. Ima mnogo pretpostavki da, ako ga uzimaš, uzimaš ga iz nekog sramotnog ili manipulativnog razloga, zbog čega ćeš ređe reći ljudima šta si uzeo“.

Očigledno je da to nije dobro. Ako nekome pozli, ali njegovi prijatelji ne znaju šta je uzeo, možda neće znati kako da postupe. Manja stigmatizacija donosi bolju svest o redukciji štete, što čini verovatnijim da se ljudima ukaže pomoć koja im je potrebna. Međutim, kao i kod svake droge, destigmatizacija ne znači ništa, ako je ne potkrepljuju edukacija i odgovornost.

„Društvena prihvatljivost droga nikada nije dobra stvar, ako postoji u vakuumu brige o samom sebi“, ističe Stjuart. „Stigmatizacija je uvek loša, ali destigmatizacija nečega uvek treba da se dogodi u klimi u kojoj se podstiče briga o samom sebi, i u kojoj su informacije o umanjenju štete naširoko dostupne“.

*Imena su izmenjena zbog poverljivosti.

POGLEDAJTE I FILM: