Predsedniče, Milošević nije bio veliki srpski lider

"Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on ili bilo ko drugi to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu." -Aleksandar Vučić, 9.9.2018, u Kosovskoj Mitrovici.

Govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je u nedelju održao na Trgu Šumadija u Kosovskoj Mitrovici trebalo jeda bude klimaks višemesečnih najava o iznošenju "predloga" za rešenje pitanja Kosova. Umesto toga, dobili smo još jedno, manje-više klasično izlaganje predsednika na koje smo već navikli. Predstavljao je zašto je njegov pristup problemu ispravan, zašto su pregovori u Briselu, koji traju već pola decenije, ispravan format za dijalog. U govoru je, ne pominjući imena napadao opoziciju, iskazivao je svoju ljubav prema Srbiji, ponovo je rekao da neće priznati nezavisnost Kosova, opet nije isključio mogućnost podele Kosova - ali nije ni rekao da je za nju. Usput je izneo i svoje ocene istorije Srbije i zaključio "da nas je 20. vek ubio", što nije opaska koja je netačna.

A onda je rekao i da je Milošević bio veliki srpski lider i čini se da je to mislio ozbiljno.

Njegova poseta severu Kosova ovog vikenda je najavljivana kao "Vučićev Gazimestan", ali implikacija je bila da će se za razliku od Miloševićevog, ovaj umesto u rat u sukobe, odvesti Srbiju u bolju i napredniju budućnost. I iz govora predsednika, može se zaključiti da mu je to bila namera. Njegov govor jeste bio "odgovor" na Miloševićev. Samo ne onaj koji smo očekivali.

U poslednjih 30 godina, očigledno je da postoji problem u srpskoj politici i u srpskom javnom prostoru. Političari ne predstavljaju svoje namere iskreno, konstantno se laže, stvari ispadaju drugačije od onoga što je najavljeno. Milošević je svakako pokrenuo to. Mi i danas ne znamo šta je i da li je on bilo šta osim vlasti želeo. Zakačio se za ideju srpskog nacionalnog projekta, ali nikada za sebe nije govorio da je nacionalista, njegovi stavovi nikada do kraja nisu bili jasni, i to sa namerom.

Miloševićev na Gazimestanu se - kao i svi njegovi govori - sastojao od gomile ispraznih sintagmi koje nisu značile ništa i predstavljale su sve. Šta god da si hteo, mogao si da nađeš u njima. "Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene," rekao je Milošević na Gazimestanu. I ta rečenica postala je bitan isečak tek u retrospektivi, kada su bitke stvarno postale oružane. Sa druge strane, Milošević i Srbija, tj. SRJ, nikada nisu bili u otvorenim oružanim sukobima tokom devedesetih, iako je svima bilo jasno ko vuče konce. Kao i sve u vezi sa njim, to je bilo implicitno jasno, ali eksplicitno nedefinisano.

Predsednik Vučić je pomenuo te ratove u svom govoru, i to odmah nakon što je rekao da je Milošević "bio toliko veliki" da je imao ogroman miting na Gazimestanu, i pre nego što ga je naslovio "velikim liderom":

Ovim je predsednik pokazao svoju nameru da uđe u istorijski dijalog sa Miloševićem, i sa Gazimestanom i sa prethodnih 30 godina istorije Srbije. To je sve normalno, logično, čak i neophodno. Ako je ovo njegov "Gazimestan", to valjda znači da bi trebalo da se zatvori krug koji je počeo sa onim prvim.

Iako, načelno, predsednik zatvara krug, njegovo tumačenje savremene istorije Srbije, Miloševića i ratova, finala 20. veka "koji nas je ubio", ne završava se odbacivanjem ideje srpskog nacionalnog projekta - preko kojeg je Milošević došao, i održavao se na vlasti 13 godina - kao stravične greške koja je izazvala neverovatne količine zla, pljačke, uništenja, ratnih zločina i koštala ovo društva svega što ima.

Predsednik Vučić u svom govoru, na Kosovu, skoro 30 godina od kada je zapetljan "kosovski čvor" na Gazimestanu, ne kaže da je sve to bilo pogrešno. On, u ova tri pasusa, i kroz citiranje Nikolaja Velimirovića, kaže da ta ideja nije sama po sebi bila loša. Ono što je bilo loše, prema Vučiću, bila je njena egzekucija.

Ovo nije prvi put da predsednik Vučić govori o Miloševiću kao "lošem taktičaru". Letos, u intervjuu na Pinku, rekao je "da Milošević nije dobro prebrojao tenkove". Ali to je moglo da se tumači kao spontana opaska, a ne kao analiza savremene političke istorije. Veliki, značajan i najavljivan govor je nešto drugo.

I ironično je koliko ovaj govor sada, nakon što je izgovoren, izgleda drugačije od onoga kako se on najavljivao. Plan za razrešenje kosovskog pitanja nismo dobili. Tokom leta, predsednik je odbacivao ideju priznanja Kosova, iznova je ponavljao da Srbija "trenutno nema ništa na Kosovu", i da se on bori da "dobijemo bilo šta" (iako nije optimista). Između redova smo mogli da protumačimo da je ideja razmena teritorija ili korekcija granica, iako se to nikada nije izgovarilo naglas. I kosovski predsednik Hašim Tači ne isključuje ideju. Evropska unija se ne preterano glasno protivi rešenju, dok Amerika drži odškrinuta vrata. Reč razgraničenje, zapravo niko sem Ivice Dačića ne pominje. Uvek se govori o nekakvoj demarkaciji, ili precrtavanju granica.

Očekivalo se, i u Srbiji, i na Kosovu i na Balkanu, da će sve to o čemu se šapuće i šta možemo da vidimo između redova dobiti svoju formulaciju u ovom govoru. Međutim, umesto toga, sa bine čiji je krov bio zastava Srbije (verovatno da bi kadar iz drona izgledao bolje), predsednik Vučić je, posle meseci vežbanja materijala na konferencijama za novinare, izneo uglađenu, napisanu verziju onoga što smo toliko puta već čuli: nije lako, pregovaramo, nismo blizu rešenja, želim mir, saradnju sa Albancima i ekonomski uspešnu budućnost Srbije.

Jedina stvar koja je nova je bilo njegovo tumačenje savremene istorije Srbije. I njegov zaključak je da su namere i ciljevi bili dobri, ali da rezultati nisu valjali. U svetlu toga, postaje jasnije zašto predsednik govori o "razgraničenju", zašto ulaže u vojsku, zašto hvali Miloševića kao velikog srpskog lidera. Opet se vraćamo na staru debatu koja je u srpkom društvu važila krajem prošlog i početkom ovog veka - da problem sa Miloševićem nije bio u tome šta je hteo, nego u tome što u tome nije uspeo.

Ovo ne znači da je predsednik Vučić kao Milošević. Niti da treba da očekujemo novi rat. Ali znači da postoje zajedničke karakteristike. Kao što postoje i između Miloševića i Koštunice i gotovo svih drugih srpskih savremenih političara. Svi su naučili od Miloševića da se namere nikada ne iznose do kraja. Da se nikada do kraja javnosti ne kaže iskreno i konkretno šta se želi, kako i zašto.

Na kraju, lakše je pričati o ovome u Beogradu, tu je predsednik u pravu kada se žali na svoje kritičare iz fotelja u Beogradu. Ali, ako je već otišao u Mitrovicu, pred sve te ljude koji su u sred letnjeg dana stajali na suncu i gledali ga na bini, mogao je valjda da im kaže šta namerava da uradi sa mandatom od 80 odsto, koji su mu oni dali na izborima da reši osnovno pitanje njihovih života. Ovako, najznačajnija stvar koju je rekao je nešto što je objektivno netačno: Milošević nije bio veliki srpski lider. Nije bio "veliki srpski" ništa - osim zločinca, pljačkaša i diktatora koji nas je "ubio" najviše od svega u 20. veku.