Psihologija

Kako je to kada znaš da ćeš u 35. godini umreti od raka

"Shvatila sam da nije moj posao da činim da se svi osećaju dobro. Moj posao je da budem iskrena."

pisao Gideon Jacobs; ilustracije Lia Kantrowitz
06 Novembar 2018, 7:18am

"Kako egzistirati okej" je kolumna kojom pokušavamo da shvatimo kako egzistirati okej. U njoj autori, umetnici i egzistencijalistički Hampti Dampti Gideon Džejkobs sednu sa mudracima neke vrste – monasima, sveštenicima, teolozima, psiholozima, filozofima, šankerima, starcima i drugima – i pitaju ih kako opstati kao ljudsko biće, kako ići po svetu, tegleći sa sobom kilogram i po gnjecave svesti u rapidno propadajućoj kožnoj vreći.

Ne znam kako tačno da počnem, ali u danima otkako sam razgovarao sa Katjom Božikovom za ovo izdanje kolumne, i kada smo bili spremni da je objavimo, Katja je umrla. Imala je 35 godina. Znala je da je kraj blizu. To je bilo nešto sa čime je već neko vreme bila suočena. Katji je rak prvi put dijagnostikovan pre skoro deceniju, a ovog proleća su joj lekari rekli da se bolest proširila na jetru, rebra, limfne čvorove, pluća i mozak. Ali njena smrt me je svejedno šokirala, verovatno zbog toga što smrt to obično učini u društvima kao što je naše, gde jedine dve sigurne životne činjenice – da se rodimo; i da ćemo umreti – nisu baš dobro integrisane u naše svesno iskustvo.

Katju sam upoznao preko svoje sestre, kliničke psihološkinje koja proučava smrt i smrtnost. Kada sam čuo Katju da objašnjava kako joj je uskoro neizbežna smrt promenila način na koji shvata život, zamolio sam je za intervju. Ono što sledi je kratak razgovor koji smo vodili tokom njenog dana pauze u ekstremno bolnim eksperimentalnim tretmanima. Između napada kašlja i gutljaja vode, govorila je jasno i sa razoružavajućim samopouzdanjem – ne zbog toga što nije bila uplašena, tužna ili ljuta, već, po mom utisku, zbog toga što je dovoljno dugo živela u senci aveti smrti da bi joj ona postala učitelj. Kao što sam rekao svojoj sestri noći kada je Katja preminula: umreti zvuči strašno, misteriozno, teško i čudno, ali ako je neko znao kako to da uradi, to je bila Katja.

VICE: Jednom sam čuo da na nečije pitanje da li je tvoje stanje smrtonosno odgovaraš nešto u smislu, „Pa, sva naša stanja su smrtonosna“. Tvoj odgovor je razgolitio to koliko malo imamo običaj da razmišljamo o svojoj smrtnosti. Kako je tvoja svest o smrtnosti evoluirala tokom vremena, od doba pre nego što si obolela od raka pa do sada, i kako je uticala na tvoje poimanje smrti?
Katja Božikova: Kada sam dobila prvu dijagnozu, imala sam 26 godina. To nije uzrast u kome te ljudi ohrabruju da razmišljaš o smrti. Toliko toga potiče iz medicinske zajednice, naročito kada si toliko mlad, i tera te da ne razmišljaš o smrti. To je bila ta velika tabu tema. Čak i samo postavljanje pitanja o tome mi je delovalo kao da radim nešto pogrešno.

Postavljanje pitanja?
Na primer, šta se događa kada umreš? Šta ako umrem? Stalno su me odvraćali od toga. Ali mislim da se moje istraživanje zaista produbilo kada mi je dijagnostikovana četvrta faza, zato što nisam smesta osetila nenormalnu količinu straha od smrti. Osećala sam strah od dela svog života koji će predstavljati umiranje..

Dakle, nije smrt ono što je strašno? Strašno je umiranje?
Da. Imala sam neka psihodelična iskustva pod duhovnim vođstvom, a ne zabave radi, i to je razgolitilo veliki deo mog straha od smrti. Takva iskustva nisu za svakoga, ali moje je bilo slično onome koje mnogi ljudi opisuju kao poništavanje ega.

Ali na nekom svesnijem nivou, pre dve godine sam gledala kako mi od raka umire jedan prijatelj, pored mnogo mašina koje su drndale, i on nije bio kod svoje kuće, i najiskrenije, to me užasava više od trenutka smrti. To mi je najveći strah. Prošlo je oko pola godine otkako mi je dijagnostikovana četvrta faza, i već sam prošla kroz mnoge nalete različitih iskustava, od kojih su neka bila veoma pozitivina, a druga veoma negativna. Plašila sam se da će me, zbog toga što ne živim u svojoj rodnoj zemlji i daleko sam od svoje porodice, predati u ruke neznancima. Međutim, moji prijatelji i zajednica su pokazali da veoma grešim. Ne znam gde bih trenutno bila da nije njih. Uvek sam nalazila ljude koji su se starali o meni. Često ima dana kada me celo telo boli, i teško mi je da tražim od nekoga ko ujutru mora na posao da ostane sa mnom celu noć, da bih mogla da odem u toalet ili popijem malo vode, ili uzmem lekove. Meni je to delovalo kao teret, ali niko od mojih prijatelja nikada na mene nije ostavio utisak kao da sam im na teretu. Ni u jednom trenutku me nisu napustili.

Da li ti se zbog čestog razmišljanja o smrti i mogućnosti njene neizbežnosti promenio pogled na sam život? Da li je to izmenilo karakter tvoje svesti?
Mnoge sitnice zbog kojih sam bila zabrinuta, kao što je to kako izgledam, i određeni društveni standardi, su pomalo izgubile na značaju. To je uklonilo mnoge filtere, u smislu da sam mnogo autentičnija po pitanju same sebe. Više na druge ljude ne gledam kao na sastvni deo predstave o sebi.

Da li bi to opisala kao osećaj veće jasnoće nego ranije?
Apsolutno, i to je imalo posledice po moje veze s majkom i drugim ljudima koji život i smrt ne doživljavaju kao ja. Shvatila sam da mi nije posao da činim da se drugi osećaju dobro. Posao mi je da budem iskrena.

Kako nalaziš smisao u ulozi bola u životu, i da li ga smatraš za vredan deo ljudskog iskustva?
Ovo je dobar trenutak za to pitanje, zato što sam upravo prošla kroz dve nedelje u teškim bolovima. Izgubila sma razum. Nije bilo lepo. To nije ona vrsta bola koja daje mudrost.
Neko mi je nedavno rekao da je „Bol divan učitelj, ali samo naknadno“. Tokom tog perioda bola nije bilo poente da pribegnem za meditacijom ili razmišljanjima, zato što te bol povuče nadole, do korena, na način koji ti zaista pokaže granicu na kojoj se telo, duša i duh spoje.

Bol je veoma sužavajuća sila, zar ne? Fokusira te na način koji ne omogućava bilo kakvu perspektivu i otvorenost.
Jedino što mi je pomoglo je bilo to da se fokusiram na disanje i da mu se ne opirem. To mi je pomoglo da ublažim oštrinu, ali time bol nije nestao ili bio umanjen. Ljudi se dosta batrgraju i opiru, a ja sam u određenim trenucima naučila da prestanem s tim, i da se samo prepustim tom iskustvu. Velika lekcija u svemu tome je bila to da sam lišavala sebe života koga još ima u meni, time što sam pokušavala da odagnam bol, zato što je bol veliki deo mog života u ovom trenutku, i to ne može da se porekne. Opiranje i batrganje mi je isisavalo svu energiju.


Pročitaj i:


Kada govoriš o smrti, ti tim teškim temema pristupaš sa pijetetom, ali takođe i sa određenom dozom lakoće, kao da nije u pitanju ništa preterano ozbiljno. Kako si pronašla takvu vrstu ravnoteže?

Više ne gubim vreme na upoređivanje s drugima. Time sam otklonila mnogo bespotrebne patnje. Kada se osećamo kao da smo lišeni nečega što bi trebalo da imamo, nešto što smo odlučili da nam pripada zato što pripada i drugima, tada stvari obično postanu „ozbiljne“. Život je isuviše ozbiljan da bismo ga shvatali ozbiljno.

Jasno je da te je dijagnoza raka transformisala. Da li istinska promena iziskuje tako krupne i konsekventne događaje u životu? Šta omogućava istinsku promenu?
Ono što nas natera da se promenimo je to kada nam se oduzme nešto za šta mislimo da na to polažemo pravo. Naša tela su iznajmljena. Ovaj dan je iznajmljen. Ništa neće ostati. A ako živimo sa stavom, „Ovo mi sleduje“, „Zaslužujem ovo“, u nekom trenutku ćemo se zaglaviti pokušavajući da zadržimo nešto što nije naše, čega više nema, i onda moramo da se promenimo.

Kako čovek egzistira okej?
Važno je okružiti se ljubavlju. Mi smo plemenska stvorenja. Ali to nije nešto što dolazi iz obaveze. To dolazi iz gajenja odnosa. Ja trenutno prolazim kroz najluđa lečenja, koja ne bih bila u stanju da podnesem sama. Podrška i ljubav mog plemena mi znači sve na svetu.

Ovaj intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

Pratite Gideona Džejkobsa na Instagramu.