Reklame
Film

Scene iz domaćih filmova koje su nas traumirale u detinjstvu

I onda sam ja tako, u društvu roditelja, bez bilo kakvog upozorenja, bio izložen sceni u kojoj Berček Lečiću seče nožne prste.

pisao Vuk Bošković
02 Avgust 2017, 8:18am

Filmovi nikada nisu objektivna stvar. Ne postoji način da se odrede „realno" najbolji filmovi, ni generalno, ni po kategorijama, jer su kriterijumi uvek lični. Čak i kada grupa određuje bilo kakvu listu, uvek se sve svodi na konsenzus i kompromis između njihovih ličnih ukusa, bilo da se radi o kritičarima koji su pogledali hiljade filmove i imaju svoj „sistem", ili o fanovima koji se međusobno svađaju oko toga koji od desetine Avangers dvoiposatnih reklama za CGI kompanije predstavlja „vrhunac umetnosti".

I sve ovo važi i za traume koje filmovi proizvode. One se gotovo uvek dešavaju u detinjstvu kada se nerazvijeni mozak, bez roditeljskog nadzora, susretne sa materijalom koji ne može emotivno/psihički/fizički da obradi. Pored toga što sam ja sve ovo „osvestio", i što je gledanje filmova i dalje jedan od osnova moje celokupne ličnosti - i biće do trenutka kada počne nuklearni rat - još uvek me određene scene iz određenih domaćih filmova „trigeruju". Za to nije presudan objektivan kvalitet tih scena, nego pre svega kako, kada i gde sam ih prvi put pogledao.

Ova lista je nasumična, i svakako nije kompletna, i njena poenta nije da hejta bilo koji od navedenih filmova - osim kada jeste.

Lepa sela lepo gore


Iako sam bio mali, sećam se da je ovaj film bio big thing kada se pojavio. Da je, odmah nakon završetka rata, trebalo da objasni sve što se desilo i da ga stavi u pravi kontekst. U kuću je stigao na kaseti iz video kluba, i više ne znam da li je bio pirat ili ne (verovatno jeste) ali se jasno sećam da sam zatvarao oči i uši i sve ponavljao „aaaaa" kada se dešavalo bilo šta što je izgledalo kao da je strašno. Ali nisam prestajao da gledam jer roditelji nisu bili tu, a ništa pametnije i zabavnije nije bilo da se radi. Kasnije, kada mi se cerebralni korteks razvio, i kada sam pogledao celokupnu rediteljevu karijeru u kojoj je svaki sledeći film lošiji od prethodnog - opet, subjektivno mišljenje - i iznova pogledao Sela, film kome je za rat odgovoran jednostavan nesporazum između nevinih komšija koje su svi samo žrtve jedne velike zavere, najveći deo „straha" od filma je pročišćen. Ali i dalje, Milan koji puzi po podu bolničke sobe sa ciljem da ubije ranjenog muslimanskog vojnika i leševi na gomili u tunelu izazivaju jezu.

Igmanski marš

Igmanski marš je emitovan u udarnom terminu, odmah posle dnevnika, jedne večeri tokom kasnih devedesetih. I onda sam ja tako, u društvu roditelja, bez bilo kakvog upozorenja (stikeri sa „nije prporučljivo deci ispod x godina" bili su deceniju i po daleko) bio izložen sceni u kojoj Berček Lečiću seče nožne prste, a ovaj prvo ne gleda, pa gleda, pa ne gleda i ništa ga ne boli fizički ali se emotivno raspada.

Ova scena verovatno i danas izaziva traumu svakom ko je pogleda u bilo kom trenutku u životu. Jer, ima nešto u toj lutki stopala koja se stvarno seče makazama koje CGI ne može da replicira. Svi specijalni efekti do pre 20 godina su rađeni uz pomoć lutki i bazirali su se na sakrivanju (Tuđin, Ajkula, milion slešera osamdesetih) i onda, kada je ovako eksplicitno i jednostavno i otvoreno, a imaš osam, devet godina, to garantuje materijal za gomilu noćnih mora u naredne dve, tri decenije.

Boj na Kosovu


Postoje filmovi koji postaju traumatičniji što ih više puta gledate. Boj na Kosovu je užasan film sa užasnom idejom i užasnom porukom koji izgleda kao srpski Svemirski basket, u smislu da zastrašujuće neuverljivi kostimi i šminka imaju moć uzimanja talenta svim glumcima koji se nađu u njima. Gotovo svi su ostvarili najgore uloge svojih karijera i to verovatno nije zbog toga što se nisu trudili da budu dobri. Ovaj film je kao ilustracija „šta se desilo Srbiji tokom devedesetih": užasna ideja za koju je svima bilo jasno da je užasna, ali ih to nije sprečilo da je sprovedu u delo. I da, posledice su bile katastrofalne.

Postoji razlozi zašto se ovaj film pušta samo kada se nešto jako loše dešava u društvu i ljudima „treba" pražnjenje. Jer film sam po sebi nema smisla, nijednog trenutka ne prebacuje do mesta gde bilo ko može da poveruje da su na ekranu stvarni likovi u stvarnim prostorima sa stvarnim motivacijama. Scena iznad bi trebalo da referiše Tajnu večeru i da bude ključan trenutak u kome se određuje narednih 600 godina Srbije, ali je tek stepen iznad parodije.

Lude godine/Sekula/Tesna koža

U ova tri serijala filmova nema ničeg strašnog, ničeg jezivog, ali ne postoji ni bilo šta što je smešno, duhovito ili zabavno. Jedina poruka koja možda postoji u njima je ojačavanje "muškarac je muškarac, žena je žena" pogleda na svet koje uspeva da se održi i pored društvenog uređenja koje mu se, makar na površini, suprotstavljalo, ali ni to nije sprovedeno tako da liči na nešto. Ono po čemu ja ove filmove pamtim i kako su me traumirali je njihova sveprisutnost u mom detinjstvu: dečiji rođendani na kojima roditelji pokušavaju da smire hiperaktivnu decu puštanjem jednog od nastavaka Ludih godina; dosadna putovanja na ekskurzije u autobusu na čijim minijaturnim televizorima ide pohabana kaseta Tesne kože; Sekula kojim se popunjava vreme na lokalnoj/komercijalnoj/državnoj televiziji; klinci na ivici puberteta kojima su Gidrine replike vredne ponavljanja do iznemoglosti; Šojić koji se pretvorio u arhetip koji svako može da povuče kada hoće da ocrni političara/šefa/poznanika koji mu se ne sviđa - iako nikada u istoriji čovečanstva nije postojalo ljudsko biće koje izbliža liči na Šojića, u pojavi ili karakteru.

Ovi treš filmovi i ovi treš likovi nemaju nikakvu vrednost osim sposobnosti ponavljanja istih forica iznova i iznova i iznova, što im je nekako omogućilo nezasluženu kulturološku relevantnost koja i dalje izaziva gnev kada vidim, razmišljam ili pišem o njima.

Davitelj protiv davitelja


Mnogo se stvarno strašnih filmova nije našlo ovde. Pre svega, horori Đorđa Kadijevića Leptirica i Sveto mesto, ali sam te filmove nekako uspeo da izbegnem kao dete. O „traumama" govori i celokupan „crni talas" i još gomila pojedinačnih domaćih filmova u poslednjih pedeset godina (Srpski film je, i pored svih mana, najistinitiji film o Srbiji u poslednje dve decenije), ali na Davitelja sam naišao u savršenom trenutku. Još uvek sam bio dovoljno mali da se plašim onoga čega treba da se plašim, a da mi bude smešno ono što treba da bude strašno. Karamfili su smešni, pogled Pere Mitića je strašan.

Inspektor koji prazni bes u sobi je urnebesan - i dalje sam uveren da je to najbolji način da se osoba reši gneva - kupanje Pere Mitića je jezivo. „Bejbi, bejbi" je zarazna pesma, Kopiclovo postepeno propadanje u ludilo je uznemiravajuće. Sonja Savić je super. Pajkićev scenario je savršeno sklopljen sa svih strana, a Šijan ovde uspeva u svemu što je namerio. Film nije izmakao kontroli u susretu sa publikom kao što je to bio slučaj sa Ko to tamo peva i Maratoncima. Sve u ovom filmu i dalje funkcioniše i posle 30 godina, i branio sam ga milion puta od ljudi i braniću ga još toliko, što je totalno zdrav i nimalo ekstreman odnos prema filmu. Isto kao što je moja mržnja prema karamfilima potpuno nevezana za Peru.

Još na VICE.com:

Gledali smo „Ubice mog oca" da vi ne biste morali

Ovi fanovi "Aliena" imaju najžešće tetovaže

Ložite se, plačite i pobegnite od svega uz najbolje bokserske filmove

Tagged:
Rat
Träume
Detinjstvo
três
domaći film
Pera Mitić