Quantcast
život

Kroz Beograd sa cerebralnom paralizom: ljudi su mi jedini oslonac

Šta raditi kad svaki dan morate najmanje troje nepoznatih ljudi da pitate za pomoć, da biste prešli ulicu ili ušli u autobus ili sišli niz stepenice?

Nevena Tarlanović

Fotografija: autorka.

Znate onaj neprijatan osećaj kada se nalazite u gradu i pokušavate da stignete na određenu adresu, ali nemate pojma gde se ta ulica nalazi i pritom, već dosta kasnite. Međutim, najveći problem vam je da pitate nekog prolaznika za pomoć, jer vas je blam da ne pomisli kako ste neinformisani ili nesposobni da se snađete. Pa onda uporno uključujete GPS na telefonu, ali on jednostavno nije od pomoći. Nezgodna situacija, zaista.

A šta da svaki dan kada izađete napolje morate najmanje troje nepoznatih ljudi da pitate za pomoć, da biste prešli ulicu ili ušli u autobus ili sišli niz stepenice? Zvuči strašno, znam, ali zapravo nije. Ja sam neko ko vam iz prve ruke može reći koliko to može da bude zabavno, izazovno i korisno.

Rođena sam sa dijagnozom cerebralne paralize. U praksi to znači da sam pojurila da sam, umesto da u horoskopu budem blizanac, želela da budem ribe. Rodila sam se "malo" ranije, u godini Velikog brata (1984). Samo on tom prilikom nije posmatrao moje rođenje, nešto drugo je bilo zanimljivije.

Naravno, došlo je do određenih problema i meni su od rođenja skraćene Ahilove tetive. Eto, imam istu slabost kao i Ahil. Teže se krećem i imam priličan problem sa ravnotežom i kordinacijom. To je ono kad vam treba vremena da razmislite šta ide prvo, ruka ili noga. U svađi sam sa sinhronizacijom pokreta i to je jedan od razloga što nikada nisam imala uspeha u korišćenju štaka, štapova i sličnih pomagala.

A onda sam jednog jutra ili dana, ne sećam se tačno, osmislila plan kretanja po Beogradu. Okej, "koristiću" ljude. Razne, nepoznate ljude, ovde ih ima 2 miliona i nešto. Dakle, problem rešen!

Evo kako je to izgledalo u početku. Budući da sam po prirodi ekstrovertna i hipersocijalna, verovala sam da neće biti problema. I nije ih ni bilo. Naravno, uvek sam imala uključen radar: kome treba da se obratim za pomoć, a koga jednostavno da preskočim. Na putu od kuće do posla imam nekoliko pešačkih prelaza, naravno autobus, trotoare i sve te strašne prepreke i karakondžule koje iskaču na mom putu do cilja, kancelarije, kafića, bioskopa.

Prva stvar koju treba da rasčistite sa sobom u glavi pre lova na pomoć je da nema ničeg sramotnog, poražavajućeg ili glupog da svoju slabost učinite vidljivom i pitate za pomoć. Jer verujte mi, i onima koji vam je pruže može da zatreba baš vaša pomoć. A čak i ako to ne bude slučaj, taj koji vam je pomogao osećaće se dobro zbog toga, u to sam sigurna.

U redu je osećati strah od odbijanja ili ignorisanja. U redu je imati misli poput "ovaj će sada da me kidnapuje, odvede u mračan podrum i veže lancima za radijator" ali, osećati da manje vredite ili da ste manje pametni, lepi ili duhoviti zbog toga što vam treba nečija ruka da pređete taj belim štraftama ofarbani deo puta, zvan pešački prelaz... E to nije u redu.

Ono što mi prvo prođe kroz glavu dok stojim ispred zgrade i čekam osobu X da prođe jeste da li će X biti nasmejan ili namrgođen, u žurbi ili ne. Podignem pogled sa telefona na kojem sam upravo iskucala poruku: „Oke, vidimo se za 20 minuta, čekaj me na stanici" i u mom pravcu ide X... "Ćao, izvini da li bi mogao/la da mi pomogneš da odem do stanice". Uobičajan startup line, koji se gotovo nikad ne menja, ali sa njim sve počinje.

Moguće opcije odgovora na moje pitanje su:

1. „Naravno, kako da ne". (Najčešće) Tu uvek ima materijala za razmenu dobrote.

2. „Apsolutno, je l' treba da te ponesem" (Često) Takve najviše volim, ispostavljalo se da se radi o ljudima sa dobrim smislom za humor.

3. „Hoću, samo ne znam kako". (Povremeno) Takvima rado ispričam kratko uputstvo kako pomoći osobi sa invaliditetom. Bude vrlo jednostavno i svede se na - treba mi tvoja ruka da se pridržim. Ustvari, mnogima sam na taj način objasnila šta je cerebralna paraliza, tako da to mu dođe kao edukacija u hodu.

4. „Bih rado, ali sam u žurbi". (Dešava se), Hm, malo je tricky odgovor, jer može da bude zaista iskren, a može da bude i laž iz razloga koji je samo toj osobi poznat.
*Dodatak: desi se da ljudi iz straha, nepoverenja ili neznanja o mom problemu u trenutku smisle odgovor kao ovaj, a da suštinski nemaju ni jedan drugi motiv, sem već navedenih.

5. „Nemam, nemam". (Desilo se samo jednom) X je mislio da prosim za novac, ali mi nije dao vremena da mu kažem da mi zapravo treba samo njegova ruka. U trenutku sam pomislila da nema ruku. Crni humor.

I na kraju:

6. „A ako ti dam ruku, hoće li to što ti imaš da pređe na mene?" (Desilo se jednom). Inače, moje omiljeno pitanje.
*Dodatak: ovaj odgovor je tipičan primer neinformisanosti ljudi, a poznato je da se većina nas plaši nečega što ne poznaje.

Ovo je bio deo u kojem ja pitam, a drugi odgovaraju. Naravno, posle svakog od ovih odgovora, imam neki osećaj ili mišljenje koje na određeni način diktira to kako ću dalje da se postavim, ali to se uči u hodu, a može i bukvalno u hodu.

U prva tri slučaja, postaje zanimljivo. Tada oni pitaju, ja odgovaram i tu se upravo dešava onaj meni omiljeni deo, a to je razmena energije, upoznavanje i jedna posebna vrsta deljenja i razumevanja. Razgovori počnu mojim omiljenim pitanjem: „A šta ti se desilo"? Pošto ispričam svoju kratku priču, uvek zaključim da se svaki problem koji imamo, pre svega, nalazi u našim glavama. I da je jedino bitno kako da ga izlečimo.

Najčešća reakcija koju dobijem na ovo je osmeh i: „Da, upravu si". Mnogo mojih beogradskih asistenata u tom trenutku započinje priču o nekom svom problemu sa kojim se bori. Nekada imam osećaj kao da na taj način žele da me uteše i kažu: „Hej, pa nisi jedina". Važno je da vam kažem da su sve to mahom mladi ljudi i na moje zadovoljstvo, uvek "izaberem" ljude koji lako ulaze u priču sa mnom.

Jedno od top 5 pitanja bilo je: „A na koji način hodaš, mislim, je l' imaš neki razvijeni sistem?" Naravno, ne morate ni da pogađate da me je ovo pitao tip koji se bavi programiranjem.

Sećam se priče jedne devojke o njenom strahu od zatvorenog prostora. Pričala mi je koliko se plaši da uđe u lift i kako zapravo to nikada nije uradila, već se pela na 15. sprat peške. Na sopstvenom primeru je pokušala da mi da do znanja da razume moj strah od prelaska ulice. Iako ona nema nikakav fizički problem da uđe u lift, a ipak nikad to nije uradila.

No, da se vratim na top 5. „Nije mi jasno zašto u zakonu ne postoji uredba da sva lica sa hendikepom moraju da rade od kuće i imaju super plate". Ovo je više bila konstatacija nego pitanje, jedne pravnice, naravno. Ponudila mi je plazmu usput. Rekla sam joj da to nije loša ideja, ali da ljudi sa invaliditetom, posebno mladi, ne žele baš da provode sve vreme u četiri zida i da je kul i kada im poslodavac ponudi posao negde u nekoj kancelariji van stana u kojem žive. Sjajan momenat ovog pitanja se pre svega odnosio na "super plate".

Jednom sam se vozila busom i pored mene je sedela jako simpatična bakica. Imala je potrebu da priča sa nekim i to se videlo. Naravno, počela je priču o gužvi u busu, današnjoj omladini, a završila sa njenim bivšim mužem (pokojnim), trećim po redu. Bila je jako zabavna i imala je neopisivu energiju koju je prosto širila unaokolo. Kada je trebalo da siđem na sledećoj stanici, ispostavilo se da i ona silazi na istoj. Samo je ustala i dala mi ruku bez reči, iako sam sedela sve vreme i nije mogla da primeti da imam bilo kakav problem.

Na izlasku iz autobusa pitala me je: „Sine, a da te pitam jesi li probala da mažeš Tedonal mast? Meni baš pomaže". Kada sam izašla na stanicu, stajala je par minuta pored mene i rekla: „Borac si, ne znam da li Bog postoji, ali nemoj mnogo da misliš o tome i probaj mast!"

Ta bakica ima posebno mesto među mojim asistentima. Bez obzira što Tedonal nije pomogao!

Jednom sam se vraćala noćnom 32-kom sa neke žurke i u busu sam upoznala dečka koji je imao slušalice na ušima, pevušio je prilično glasno Californication od Pepersa. Povukla sam ga blago za rukav da ga pitam da li može da mi pomogne da izađem, jer mi je bio najbliži. U prvi mah me nije konstatovao, a onda je skinuo sluške i rekao: „M?"

Objasnim mu šta mi treba, a on me gleda apsolutno zbunjeno i posle par sekundi pita: „Ovaj… a da li treba nekako posebno da stanem, mislim nisam siguran da mi je ravnoteža okej, pelinkovac i to, ali 'oću, brate". Jasno je da je bio pripit, ali ne i pijan, i kao da se u sekundi otreznio pred osećajem odgovornosti koja mu je potpuno iznenadno data. Uhvatila sam ga za ruku i krenuli smo da izlazimo zajedno, nestabilni. Insistirao je da mi pomogne dokle god treba, tako da smo se lepo ispričali. Ima bend, zove se Ognjen i super peva.

Ovo su samo neki od ljudi, neke od priča... Ima ih mnogo. Možda nisu posebno zanimljive, možda i jesu. No, meni su posebne. Ono što sam shvatila iz svih ovih iskustava je da, ako imate neki problem, niste jedini. Ako ste u mraku, niste sami u njemu, a to što ne možete sami u bus ili prodavnicu, apsolutno ne znači da ne možete mnogo veće stvari da uradite u vašim životima.

Zavisnost od drugih ljudi može biti ružna i strašna, ali može biti i lepa i zabavna, i to zavisi samo od vas. Ako je cena vašeg ponosa ili straha da se obratite za pomoć drugom ljudskom biću, tada ste zatvoreni u svoja četiri zida.

Moj savet je: nemojte da je plaćate. Jednu stvar vam garantujem, steći ćete nove prijatelje i ljude koji će vas poštovati, pa čak vam se i diviti. A svima nama dobro dođe malo divljenja ponekad.

Zato, izađi i bori se, u ovom gradu ima mesta za sve nas.

JOŠ NA VICE.COM:

Vodič za zabavljanje sa devojkom sa hendikepom u Srbiji

Sa čim se sve žene sa hendikepom u Srbiji suočavaju pri odlasku kod ginekologa

Imam 33 godine i postepeno gubim vid