Quantcast
Droga

Zašto droge više škode ženama

Žene se manje drogiraju od muškaraca, ali više njih umire od posledica zloupotrebe supstanci.

Emily Goddard

fotografija sa vice.com

Kroz uzan procep na vratima dotrajalog garderobera u kome se krila, En* je videla trojicu naoružanih muškaraca koji su provalili u stančić u kome je živela. Ova četrnaestogodišnjakinja, gotovo suviše uplašena da diše, iz straha da će je čuti, znala je da oni traže samo jedno: pozamašan štek heroina i kreka koji je prodavala na ulici da bi održavala sopstvenu zavisnost.

Ono što joj se odvijalo pred očima je bio rat za teritoriju, i ona nije znala kako da ga okonča. Tog dana, pre više od deset godina, uspela je da preživi, ali kako je dotle došlo? Takva egzistencija – svakodnevni život na oštrici noža, balansiranje između izbegavanja smrti i tuposti delovanja droge koja joj je pružala trenutno olakšanje od problema – nije bila u skludu sa njenim odrastanjem u srednoj klasi u malom engleskom gradu. „Imala sam sve što je detetu potrebno", kaže En sad. „Ljubav, stabilnost, dobrotu".

Godinu dana ranije je bila silovana. Čovek koji je počinio zločin koji će zauvek promeniti tok njenog života je bio osuđen na šest godina zatvora, ali izgleda da je En još uvek služila svoju kaznu, zarobljena akutnom mentalnom bolešću i neumoljivom zavisnošću od droge. Pošto je bila isuviše mlado dete da bi mogla da shvati svu težinu traume koju je doživela, ona je umesto toga pobegla od svojih emocija i svoje porodice – jedine pouzdane mreže podrške. Poniženje i samoprezir koje je okinuo gnusan čin jednog čoveka primorali su je da očajnički traga za načinima da ublaži patnju koja nije prestajala.

Na kraju je našla utehu u heroinu i kreku: to joj je izgledalo kao jedini način da prebrodi duboki psihički bol, makar na kratko. „Kada si toliko depresivan, radiš bilo šta da pobegneš od tog osećanja", kaže En.„Droga mi je ublažila tugu. Bilo je lako navući se, i prodaja droge mi je postala normalan deo života. To je značilo da ću svakako imati dovoljno droge da me zaštiti od mojih misli. U mojoj glavi, ideja da se pozabavim svojim osećanjima je bila strašnija od opasnosti koje je dilovanje droge nosilo sa sobom".

Enin život je krenuo nizbrdo, i njen pad u kriminalno podzemlje i loše zdravlje – više puta je bila hospitalizovana zbog respiratornih problema – se alarmantno ubrzavao. Sada, 11 godina kasnije, kao majka dvoje dece – iako joj je nad jednim detetom starateljstvo oduzetao – sa još jednim na putu, porođaj se očekuje ovog meseca, kao i s fizičkim i emotivnim ožiljcima stečenim u nizu veza u kojima je bila zlostavljana, još uvek se sa mukom trudi da ostane pozitivna, ali je i dalje na metadonskoj terapiji.
Enina priča je tragično isuviše tipična. Žene koje iskuse fizičko i seksualno nasilje imaju osam puta veće šanse da postanu zavisne od droge nego one koje ga ne iskuse, prema istraživanju Agende, saveza organizacija koje vode kampanju za žene i devojke kojima preti rizik. Postoji razumevanje da je za žene koje su bile zlostavljane droga i alkohol vid svojevoljnog lečenja i načina za savladavanje nevolja i negativnih misli. „Uzimanje droge je često simptom niza problema, a ne njihov uzrok", piše u izveštaju dobrotvorne organizacije pod imenom Hidden Hurt. „Za razliku od svojih vršnjaka koji odluče da droge uzimaju rekreativno, zavisnice često imaju osećaj da su im droge neophodne".

Ovu vezu između preživljenog nasilja i zavisnosti kod žena priznala je i vlada, u svojoj Strategiji za droge iz 2017, koja je objavljena u julu. U njoj se obećava da će se proučavati veza između zlostavljanja intimnog partnera i uzimanja droge, da bi se "podržali inovativni pristupi u radu sa žrtvama i počiniocima, i da bi se ostvarilo održivo smanjenje ponovljenih prestupa i zloupotrebe".

Ketrin Saks-Džons, direktorka Agende, pozdravlja ovaj potez. „Od vitalnog je značaja da postoji razumevanje o tome šta je zavisnost po polovima, i koliko je drugačija za muškarce i žene", kaže ona. „U tome što vlada prepoznaje da je ženama potreban drugačiji pristup i što želi da podrži 'inovativne pristupe', mi vidimo nadu da će se razmišljati o tome kako da se podstaknu i finansiraju službe sa specijalističkim znanjem koje im omogućava da rade sa ženama".

Možda je visok porast broja žena koje umiru od zloupotrebe droge – koji u UK raste zapanjujućom brzinom, i na najvišem je nivou otkako se evidencija vodi – simboličan za ove razlike. Broj takvih smrtnih slučajeva se tokom protekle decenije gotovo udvostručio u Engleskoj i Velsu, dok je broj smrtnih slučajeva usled zloupotrebe droge među muškarcima porastao za 48 procenata tokom istog tog perioda. Ipak, ovi podaci nisu ništa u poređenju sa situacijom u Škotskoj, gde je broj smrtnih slučajeva usled zloupotrebe droge među ženama porastao za više od 216 procenata od 2006. do 2016. Kod muškaraca, to povećanje iznosi 77 procenata.

„Svaki smrtni slučaj usled zloupotrebe droge je tragedija, i dok je zloupotreba droga manja nego pre deset godina, potpuno smo posvećeni njenom smanjenju i smanjenju štete koju izaziva", kaže portparol vlade. „Zbog toga je u julu vlada objavila sveobuhvatnu novu strategiju borbe protiv droga, zauzimajući balansirani pristup, kojim će se policija, zdravstvene službe, zajednica i globalni partneri zajedno uhvatiti u koštac sa ilegalnom trgovinom droge, štititi najranjivije i pomoći zavisnicima od droge da se oporave i preokrenu svoj život".

Ali podatke o smrtnim slučajevima od droge je još teže razumeti kada postane jasno da nisu posledica toga što više žena konzumira drogu. Začuđujuće, izgleda da je manje žena konzumira, ali ipak više njih umire usled zloupotrebe supstanci. Gotovo 12 odsto muškaraca uzrasta između 16 i 59 godina je uzimalo nelegalne droge, otkriva kriminalističko istraživanje za Englesku i Vels za 2015. i 2016. godinu, u poređenju sa samo 5 odsto žena. Međutim, žene brže od muškaraca prelaze put od prvog susreta s drogama do trenutka kada konzumacija postane problematična. Za ovaj fenomen, koji nazivaju „teleskopskim", se smatra da je posledica veće fizičke i psihičke osetljivosti žena na droge i alkohol.
Vlada za povećanje smrtnih slučajeva vezanih za drogu krivi brojne i složene razloge, uključujući i „kumulativna fizička i mentalna stanja", zbog kojih su ostareli zavisnici od heroina podložniji riziku od prekomerne doze.

„Odsustvo podrške često dovodi do tragedije, kao što svedoči skorašnji porast smrtnih slučajeva među ženama u Engleskoj i Velsu, a zatim u Škotskoj".

Ajlin Kempbel, škotska ministarka zdravlja, takođe kaže da je ukupno povećanje smrtnih slučajeva od droge možda „direktno povezano sa onima koji su počeli da se drogiraju pre više decenija", ali insistira da drogiranje u celini opada, praćeno „znatnim skraćenjem trajanja rehabilitacije", i da je njena zemlja od 2008. godine uložila više od 689 milona funti za borbu protiv zloupotrebe alkohola i droga. Svejedno, ona za VICE kaže da je škotska vlada oformila komisiju koja će ispitati porast smrtnih slučajeva vezanih za drogu među ženama, i „ispitati razloge za to i razmotriti šta može da se preduzme tim povodom".

Ian Hamilton, istraživač konzumiranja supstanci sa Univerziteta u Jorku, sugeriše da je porast broja žena koje umiru od zloupotrebe droge indikativan za način na koji ih neadekvatni sistem često izneveri kada im je pomoć najpotrebnija. „Odsustvo podrške često dovodi do tragedije, kao što svedoči skorašnji porast smrtnih slučajeva među ženama u Engleskoj i Velsu, a zatim u Škotskoj", kaže on. „Vlada i Ministarstvo zdravlja Engleske iznose tvrdnju da je razlog za porast smrti muškaraca i žena zaslužno starenje heroinskih zavisnika, ali ovo prigodno skreće pažnju sa smanjivanja fondova za lečenje i podršku, za šta je Enina priča tipičan primer. Lečenju narkomana u UK je potreban radikalan zaokret, ako želimo da ispunjavamo potrebe žena i smanjimo broj smrtnih slučajeva".

Ali u čemu se greši u podršci ženama koje pokušavaju da nađu pomoć za lečenje zavisnosti? Iako se muškarci drogiraju dvostruko više nego žene, triput više njih odlazi kod specijalista. Alarmantno je to što ovo ukazuje na to da mnoge žene nemaju pristup lečenju. Pored toga, ovakvo okruženje može više da zastraši žene koje su pretrpele zlostavljanje od strane muškaraca, i potencijalno ih odvrati od toga da uopšte potraže pomoć, ili odlaze kod specijalista za droge.

En kaže da se jednom srela sa bivšim dečkom koji je bio nasilan prema njoj – i od koga je nekoliko meseci ranije pobegla i završila u ženskoj sigurnoj kući – u rehabiltacionom centru. „Ne možeš da pobegneš iz tog sveta, to je je ludilo", objašnjava ona. „Ponekad ne možeš da izbegneš ljude koje ne želiš da vidiš, kada odlaziš na takva mesta". I Saks-Džons i Hamilton takođe prepoznaju ovaj faktor, i slažu se da mnoge žene odbija pomisao da odu u centre za lečenje zato što znaju da u njima „dominiraju muškarci, a mnogi od njih su počinioci nasilja i zlostavljanja prema ženama". „To je pojačano nedostatkom veština i stručnosti među medicinskim radnicima, kada su u pitanju traume koje su te žene iskusile", dodaje Hamilton.

Saks-Džons veruje da bi ustanove namenjene samo jednom polu bile od vitalnog značaja za to da se omogući odgovarajuće lečenje ženama koje boluju od zavisnosti. „Zaista je važno da postoje službe samo za žene, kojima žene mogu da se obrate i u kojima mogu da budu u bezbednoj fizičkoj i emocionalnoj sredini, da mogu da počnu da pokušavaju da reše neke od problema sa kojima su suočene", kaže ona. „Bez takve podrške samo za žene, sa razumevanjem jedinstvenih problema vezanih za zlostavljanje i traumu, i razumevanjem činjenice da će mnoge od tih žena biti majke, na primer, i dodatnog osećaja sramote i stigmatizacije koji se javljaju kada si žena koja pati od zavisnosti od droge, nikada nećemo doći do srži problema. Službe moraju to da prepoznaju i da reaguju. One trenutno to ne čine".

Slično tome, Džejn Slejter, menadžerka projekata za organizaciju Svačije dete: porodice za bezbedniju kontrolu droga, kaže da je uvođenje lečenja specijalno namenjenog ženama od kritičnog značaja, i insistira da odsustvo takvih usluga u sušini osporava ženama osnovna prava. Takođe se zalaže i za progresivnu politiku zasnovanu na dekriminalizaciji, za koju tvrdi da bi oslobodila fondove koji zatim mogu da se investiraju u efikasnije programe oporavka.

„Žene pate disproporcijalno i specifično, što znači da službe za borbu protiv droge moraju posebno da se prilagode njihovim potrebama", objašnjava ona. „To se često ne dešava, i zbog tog nedostatka, žene su posebno prepuštene patnjama, a ponekad i smrti. Nije ništa drugo do opsceno to što vlada i dalje veći deo sredstava za borbu protiv droga troši na sprovođenje zakona protiv droga, što samo još više marginalizuje i ugrožava žene. Vlada mora da uvede hitne mere i prestane da kriminalizuje sve uživaoce droge, i prebaci sredstva na obezbeđivanje usluga po polovima, da bi podržala prava žena i obezbedila osnovnu zdravstvenu negu. Bilo šta manje od toga bi bio neuspeh u zaštiti nekih od najmarginalizovanih ljudi u našem društvu".

Vladin predstavnik za javnost ponavlja da nema planova da se zloupotreba droga dekriminalizuje, zato što, kaže on, „Postoji niz pouzdanih naučnih i medicinskih dokaza da su kontrolisane droge štetne i mogu da naškode mentalnom i fizičkom zdavlju ljudi, i našoj široj zajednici".

Dodatnu prepreku za lečenje žena predstavlja strah od toga da budu označene kao nepodesne za roditelje. Mnoge izbegavaju da potraže pomoć i umesto toga pate u tišini, zato što se brinu da će im ako priznaju da imaju problem oduzeti decu. En i sama zna kolliko je bolno kada ti oduzmu dete zbog toga što si zavisnik od droge i mentalni bolesnik. Njen prvenac, koji sada ima šest godina, legalno je dodeljen na staranje njenim roditeljima kada je imao dve i po godine, zato što su lokalne vlasti presudile da mu preti rizik ako ostane sa majkom. A pošto je njeno drugo dete rođeno pre 18 meseci, socijalne službe je pomno prate, pošto je prvi sin pod socijalnom zaštitom. Održavaju se redovni sastanci „uže grupe" i konferencije za zaštitu dece, na kojima se procenjuju potrebe i proverava se kako se En drži i da li se pridržava svih određenih pravila.

Enino drogiranje se „zaista pogoršalo" kada je njen najmlađi sin imao oko četiri meseca, i bila je opasno blizu toga da izgubi starateljstvo i nad njim. Bila je spremna da učini sve da ga zadrži, i apelovala je na socijalne službe da je pošalju u rehabilitacioni centar za majke s decom, da bi se izlečila, ali sredstva koja su bila neophodna za to nisu odobrena. Umesto toga, Enini roditelji su morali da uskoče i obezbede dvadesetčetvoročasovnu podršku – jedina druga opcija je bila davanje deteta na staranje nekoj hraniteljskoj porodici. Pošto se ostatak porodice pobrinuo za to da En nije prepuštena sama sebi u nezi deteta, lokalne vlasti su bile zadovoljne i mogao je da ostane s njom. Počela je sa metadonskom terapijom na kojoj je i danas, i jednom nedeljno se testira na drogu da bi dokazala da se naporno trudi da se oslobodi kandži zavisnosti. Ne zna šta će se dogoditi kada joj se za par nedelja rodi ćerka.

Rozana O'Konor, direktorka Direkcije za droge, alkohol i duvan u Ministarstvu zdravlja Engleske, kaže da se u smernicama za lečenje od droge prepoznaje potreba da službe obezbeđuju podršku za probleme kojima su često izložene žene koje su zavisne od droge, uključujući i zlostavljanje i traumu. „Lokalne vlasti su odgovorne za procenu lokalnih potreba i organizovanje službi u onolikom opsegu koliki je neophodan da se zadovolje potrebe za lečenjem od droge i alkohola", dodaje ona. „To može da uključuje i službe za roditelje i decu, i podršku namenjenu isključivo ženama, ako se smatra da je to lokalna potreba ili prioritet. Lokalne vlasti imaju sopstvene kriterijume po kojima procenjuju kolike su potrebe za rehabilitacionim centrima u njihovoj oblasti, i kolika su sredstva potrebna".

Predstavnik za štampu lokalnih vlasti koje su vodile Enin slučaj kaže da nije u mogućnosti da komentariše individualne situacije, ali da su zaštita i podrška za one koji su bili žrtve zlostavljanja apsolutni prioritet: „Razvili smo jak sistem saradnje između resora, u okviru koga sarađujemo sa policijom i drugim agencijama, da bi se postarali za to da budemo u stanju da na probleme reagujemo brzo i na najadekvatniji način, i obezbedimo holistički pristup za pružanje podrške i savetovanje žrtava. Što se tiče podrške porodicama koje doživljavaju poteškoće, individualno procenjujemo svaki slučaj, i sa čitavom porodicom radimo na tome da roditelje i decu zadržimo zajedno, kada je to moguće bezbedno učiniti".

En očajnički želi da se oporavi i nada se da će jednog dana biti u stanju da se stara o svo troje svoje dece. Napravila je ogroman napredak, i postepeno smanjuje dozu metadona, uz pomoć stručnjaka za drogu. Ali njenom putovanju se još ne nazire kraj, i ona se brine da terapija koja zavisi od zamene za heroin nije samo kao flaster, jer se nije pozabavila korenima svoje zavisnosti. „I dalje su mi potrebni odgovarajuća terapija i pomoć da prebrodim godine trauma i drogiranja, ali sada sam došla do tačke kada mi je dosta, i znam da mogu da se promenim", kaže ona. „Želim svojoj deci da pružim najbolji život koji mogu, ne mogu da živim bez njih i znam da ona ne mogu da žive bez mene".

*Ime je izmenjeno zbog zaštite identiteta

JOŠ NA VICE.COM:

Kako sam postao heroinski zavisnik

Kako sam drogu i alkohol pokušala da zamenim seksom

Duboki ožiljci droge u mojoj vezi sa bratom