Reklame
stanovi

Povraćke iza kreveta, fleke od hrane, krađa: Kako je biti 'gazdarica' stana u Beogradu

Odavno bih ja njima pokazala vrata, ali me strašno smara sve oko rentiranja.

pisao Dragana Nikoletic
16 Oktobar 2017, 9:11am

Sudbina mi je u rasporedu kapitala dodelila ulogu stanodavke, odnosno, „gazdarice". Ne raspolažem bogznakakvom nekretninom, već garsonjerom od ni 20 kvadrata na „izuzetnoj lokaciji", kako navodim u oglasima. Prihod mi omogućava presipanje iz šupljeg u prazno, kako egzistira većina građana.

Karijeru sam započela izdajući jednu manju prostoriju u dvosobnom stanu na Dorćolu. To je podrazumevalo zajedničku upotrebu kuhinje i kupatila, često se pretvarajući u horor.

Isprva sam koristila sve benefite pozicije, pozajmljivala hranu iz frižidera koju nikad ne bih vraćala. Sladila se zimnicama i kompotima koji su mojim stanarima stizali na autobusku stanicu, u ogromnim torbama. Posudila nečiji kaput il'suknju i nosila do potpunog habanja.

Posle mi se ta bahatost višestruko vratila.

U sobici su stale da se smenjuju neviđene spodobe. Higijenski i na druge načine needukovane.

Fotografija: Aleksa Vitorović

Najgrđi primer je jedna koja je logorejom usmerena na period proveden u Iraku, kao prevodilac. Satima bi trtljala o tome kako se tada i tamo imalo para, kako je krišom pila, kako su joj se neštedimice udvarali razni građevinski eksperti i arapski magnati.

Deo koji se odnosi na njen prinudni odlazak, uvek bi preskakala. A iz prethodnog „zlatnog doba", sačuvala je par hiljada iračkih dinara, čini mi se da se radilo o tako nekoj cifri.

U svakom slučaju, te dane nije prebolela, pa je, kad se vrati s posla cirkala i cirkala. A onda povraćala, zamislite gde – iza kreveta.

Ujutru bi preko te štrokave garderobe samo navukla pristojnu, a preko razmazanog lica tonu šminke i pravac u biblioteku jednog fakulteta, gde je bila zaposlena. Ne sećam se da li je prala zube pre izlaska.

I taman kad sam odlučila da joj sobičak otkažem, desio se incident. Na gajbu je upao moj „prijatelj" pajdoman i, uz mojih 200 nemačkih mraka, njoj maznuo ušteđevinu u egzotičnoj valuti. Nikad nisam videla takvu tugu, jad i čemer, takvo bolno arlaukanje, kao kad je ona otkrila da je pokradena. Lično bih, možda, ćutke prešla preko svega, samo da se ne drndam sa policijom. Ali, njenu histeriju je mogla da umiri samo intervencija organa reda.

Irački dinari su joj vraćeni (odakle tom mentolu, uopšte, ideja da ih uzme), a mi smo se burno rastale.

Fotografija: Lazara Marinković

Kroz tu sobu su prošli raznorazni čudaci, tačnije, čudakinje. Aljkave, koje ne mare ako im nešto ispadne iz tanjira, prepodobne koje su se protivile mom noćnom dovlačenju tipova, preterano druželjubive sa istim tim običajem, kompulzivno-opsesivne, čije je neposredno okruženje ličilo na apoteku, za razliku od ostatka stana i slične sa granično-problematičnim osobinama.

Ali čega sam se sve nagledala kao gazdarica garsonjere!

Bio je tu jedan klipeta, sasvim slučaju sin muža moje prijateljice, takoreći, njen pastorak. Zanesen svetom IT-ja, nije baš mario za realni. Tako su mu obe česme u kupatilu par meseci kapale, a potom i curile, a da on to nije ni primetio. Ali jeste komšija sa donjeg sprata čiji je klozet zaličio na pećinu, sa sve stalaktitima od odvaljene tavanice.

Probala sam da izbegnem posledice u vidu plaćanja dovođenja svega u prvobitno stanje, jer je komšija radio u inostranstvu. Prepoznavši klasični srpski bezobrazluk od kog je možda i pobegao, lik se zainatio.

Tako sam prsla za gletovanje i krečenje, ali i za svotu za poslednje dažbine. To sam svom vajnom stanaru oprostila, samo da ga više ne gledam.

U svakom slučaju, te dane nije prebolela, pa je, kad se vrati s posla cirkala i cirkala. A onda povraćala, zamislite gde – iza kreveta.

Posle sam garsonjeru izdala kolegi iz jedne redakcije. Superpedantan i sposoban, nakačio se na kablovsku suseda, a sobičak obogatio dvema policama. Baš se bio odomaćio. Za par meseci je stiglo leto, kolega je tražio klima uređaj. Bez reči sam pristala, setivši se trenutka kad sam u isto vreme lane došla po kiriju.

Tadašnji stanar je bio go do pasa, obliven znojem, dok su mu se pluća obrnutom evolucijom pretvarala u škrge. Izašla sam kolegi u susret i drugim, mnogo sitnijim nabavkama od klime, a on mi zabio nož u leđa.

Stan mi otkazao 30. decembra, dakle, dan uoči dočeka Nove godine.

Odlepila sam, posebno što mu nije bila žurba, preselio se u sestrin stan na Vidikovcu. Kad sam mu se požalila, uz kritiku zaodenutu u kuknjavu, izrekao je sledeću mudrost: „Nije život sačulatac". Evo, i sad moram da pogledam u Gugla da se prisetim da to znači „šarena laža", iako sam po nemarnom tonu mogla da naslutim da me zajebava.

Došlo mi je da ga udavim, ali sam imala preča posla. Valjalo je garsonjeru ponovo rentirati. Ko traži stan u pet do 12, nego očajnici. Zanemarujući tu činjenicu, vrlo sam se obradovala kad je jedna takva pozvala. Nešto mi se u njenom glasu odmah umililo.

Takva je i bila u ličnom susretu, s tim što je dovukla i muža – zamlatu, automatski mi nesimpatičnog. Naglasih da garsonjera baš i nije za dvoje, ali je ona cvrkutala „nekako ćemo se već snaći". Posle se preko telefona nagodila da joj kiriju smanjim za 10 evra. I zatim kao slučajno pomenula da će tu povremeno boraviti i njihova petogodišnja ćerka.

Tek tad sam razumela gazde i gazdarice koji ne prihvataju stanare sa decom. Kako da ih izbaciš iz stana kad nejač zakenjka? Da to, kao, sprečim, sastavih ugovor, koji je ostao neoveren. Više nisam imala poverenja ni u nju, cvrkutavu. Lepo mi je rekao onaj moj kolega, bratac-sačulatac, da je ona „lukava, prava Čačanka". A ja to odbacila kao političko i geografski predrasudu i nekorektnost.

Svaki naredni dolazak po tu siću, pojačavao mi je bol u želucu. Po zidovima, stolicama i drugom nameštaju, množile su se fleke od hrane. Na patosu taložila masnoća, vrlo prisutna i na kuhinjskim elementima i sanitarijama. Međutim, gori od svega toga bio je razgovor sa stanarom. Koji je, recimo, jednom primetio da bi se drugačije vladao - mislio je, bio uredniji - da je gajba njegova.

Na to bi redovno nadovezivao prezrive navode o tome kako on „na Kosmaju ima par stotina kvadrata kuće, istina, u izgradnji i neke silne evre od nasleđa zasad, blokirane, te da mu je ovo ovde ispod časti. Ne baš tim rečima, ali tako nekako.

Uvek bi beskrajne traktate o svojim mogućnostima - da bude biznismen, da se zaposli u inostranstvu, gde se više ceni talenat - zasolio citatima, obično na engleskom. Time bi dočarao, ili bar to nastojao, svoju svestranost. Koju ova naša usrana zemlja ne ume da nagradi, zbog čega je odbijao sve poslove. Reći ćete – njegova stvar, kao i to što je, dok mu je žena na šljaci, iz kreveta vrteo Jutjub, pa kad se zanese, ponešto od doručka štrcao oko sebe, ali je to dovodilo do po mene ugrožavajuće situacije.

Od dobre volje njegove majke zavisilo je da li će on imati za svoj deo kirije. A ona je prkosila snaji konstantnim kašnjenjem slanja novca, što je i mene dovodilo do ludila. Ova je nju ucenjivala viđanjem unuke, koja se, gle čuda, stalno nastanila u mom stančiću.

Tako je svakog prvog u mesecu nastupao isti horor. Preganjanje, natezanje, sa sve izvlačenjem prljavog familijarnog veša. U jednom trenutku smanjenih strasti, od onog luzera sam saznala da su im kumovi bili Jovan Ćirilov i brat Marine Abramović. Umesto da me ovo fascinira, podatak sam otpisala u sklopu uobičajene „avioni-kamioni" retorike. A kad bih natuknula da mi od njegove polovine rente zavisi goli život, klipan bi zaključio da je „on u mnogo boljoj životnoj situaciji".

Odavno bih ja njima pokazala vrata, ali me strašno smara sve oko rentiranja. Davanje oglasa po sajtovima sa vrlo zakukuljenim pravilima, promenada ozbiljnih tragalaca ili pukih radoznalaca, period upoznavanja navika stanara, sa sve brigom svakog prvog oko plaćanja. Pa krečenje, popravke, odgušenja.., sve ono što radiš, a nekad i ne moraš u sopstvenom domaćinstvu. Jedini razlog da to podneseš je novac, koji u mom trenutnom slučaju odlazi na iznajmljivanje gajbe u kojoj živim sa nevenčanim suprugom. Trenutno, na minimalcu.

Znajući za moje finansijske tegobe, drugarica mi je predložila da pristupim brojnoj porodici Airbnb-ja. Samo treba da garsonjeru malo picnem, kupim par peškira i komada posteljine i posvetim se digitalnom izdavanju.

Smorila sam se od samog pomena te opcije.

Ali se onda zamislim – možda sam previše lenja. Šta bi mi falilo da za pet dana uzmem jednomesečnu kiriju? Pomalo sam se zbog toga i jela, dok mi ta drugarica, i sama Air-bnb rentijerka, nije podnela sledeći izveštaj. Saldo 20-dnevnog boravka grupice mladih Tunižana - u većem broju od dogovorenog, videlo se po upotrebljenom inventaru i načinjenoj šteti - bio je tužan.

Zidovi su bili ispečatirani njihovim đonovima, slično je bilo i sa navlakama za nameštaj. Ponešto razbijeno, poneka šerpa sasvim izgorelog dna, što se dogodilo i sa džezvom i kantom za smeće. Posuđe po policama izmašćeno, a upotrebljeno tek ovlaš oprano. Kupatilo da i ne opisujem. Sanirala je sve to ona, osmočasovnim udruženim radom sa sestrom. Ali, ko bi se oko toga akao, ako ne mora? Ako ne otplaćuje kredite, deci školarinu, uvodi centralno grejanje, pvc stolariju... Ili ko, kao ja, presipa iz šupljeg u prazno. U večitoj agoniji iščekivanja kakva će sledeća psihička nakaza da mi se javi na oglas.

Uzgred, garsonjera je od 1. novembra prazna, da li ste zainteresovani? Delujete mi kao neki normalni likovi.

Još na VICE.com

Pitali smo ljude u redakciji VICE Srbija odakle njima stanovi

Vodič za brucoše: šta oglas za stan govori o tvom budućem gazdi

Ova kuća je sve što mi treba

Tagged:
beograd
Srbija
kirija
iznajmljivanje stanova
Stanari