Berlinski filmski festival

Ana Nedeljković i Nikola Majdak o filmu „Neputovanja“ i Berlinskom festivalu

Četiri godine nakon osvajanja Kristalnog medveda, novi film autora "Rabbitland"-a je ponovo uvršten u takmičarsku selekciju prestižnog Berlinskog filmskog festivala.

pisao Sara Radojković
07 Februar 2018, 9:53am

Fotografija: ljubaznošću autora Ane Nedeljković i Nikole Majdaka

Prvi kratkometražni animirani film „Rabbitland“ Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg ostavio je jak utisak van granica naše zemlje osvojivši, između ostalih nagrada, i Kristalnog medveda u Berlinu. Ove godine su u prilici da ponove, ako ne i nadmaše uspeh iz 2013. godine. Njihov novi film „Neputovanja“ je među šesnaest kratkih filmova u selekciji „Generation 14plus“.

Iako su naizgled svetovi i likovi „Rabbitlanda“ potpuno drugačiji od "Neputovanja", postoji nešto u atmosferi što je zajedničko za oba filma, a nije samo ravni uznemiravajući glas naratorke u izvedbi Maše Mileusnić. Oba filma kao da koriste „veselost“ plastelina i otklon imaginarnog sveta da bi na jedan zabavan način prikazali sva naša potisnuta osećanja i brige koje nas ganjaju budući da smo živeli u jednoj izolovanoj, a sada u najmanju ruku haotičnoj državi.

Popričala sam sa autorima o tome kako su se našli i šta ih inspiriše da nastave u pravcu novih umetničkih putovanja.

VICE SRBIJA: Šta je ono što vas kao tandem održava?

Nikola Majdak: Upoznali smo se sada već relativno davno na jednoj žurci. Ana je završila slikarstvo i u tom trenutku je spremala izložbu «Rabbitland». Ja sam po obrazovanu snimatelj, i najviše sam radio kao snimatelj dokumentarnih filmova, ali sam još na fakultetu napravio svoju prvu animaciju. Odlučili smo da pokušamo da Anine svetove Zlih Devojčica i Zečeva Bez Mozga pokrenemo i pretvorimo u animirani film. Naravno, posle Rabbitlanda bilo je logično da nastavimo da radimo zajedno, a trenutno pripremamo i novi projekat čiji je radni naslov O novcu i sreći.

Fotografija: ljubaznošću Ane Nedeljković i Nikole Majdaka

Mislim da je u našoj saradnji zapravo najinteresantnije to što ni Ana ni ja nismo animatori u klasičnom smislu te reči, i da nam upravo naše različite profesije iz kojih dolazimo omogućavaju odličnu saradnju, jasnu podelu posla i specifičan filmski izraz.


Budući da je tehnika u kojoj radite vrlo specifična postoje li autori čiji vas rad pokreće?

Ana Nedeljković: Da, stop motion je veoma specifična tehnika. Ona vam omogućava da se legalno, ”pod stare dane” igrate sa plastelinskim lutkama. I veoma je zahtevna. Kada smo u super raspoloženi u studiju, moguće je snimiti oko pet sekundi dnevno.

Za naš novi film “Neputovanja” koji traje 9 minuta i 20 sekundi bilo potrebno skoro godinu dana.

Nikola Majdak: Postoji puno interesantnih primera stop motion filmova. Neki nama najdraži su klasici kao što su Jan Švankmajer i Braća Kvej. Ali, to nam nije inspiracija u suštinskom smislu…Ono što nas pokreće su neverovatni bizarni događaji na globalnoj (a naravno i lokalnoj) političkoj sceni, jutarnje čitanje novina u lokalnom kafiću, a možda ponajviše lična iskustva i traume.


Kada i kako je nastala ideja za drugi film?

Ana: Ideja za „Neputovanja” je nastala na osnovu mog ličnog, traumatičnog iskustva života u Srbiji tokom problematičnog perioda kada nam je bilo otežano da putujemo zbog viznog režima.

To nije samo politička nego i izrazito lična priča, zato što sam bila pogođena tim viznim režimom i do svoje dvadeset i neke godine skoro da nigde nisam putovala. Jako dugo me je zapravo bilo sramota da o tome govorim, kao da je to neka moja greška…

Fotografija ljubaznošću autora

U tom periodu, veoma često, zaista sam sanjala isti san kako putujem prvi put u životu, i svaki put se nešto iskomplikuje, nikada ne uspem da stignem u obećani svet sa turističke razglednice. Na kraju, Nikola i ja smo skupili hrabrost da moj san pretvorimo u univerzalniju priču o izmišljenoj sivoj izolovanoj zemlji ograđenjoj visokim zidom, u kome živi devojčica koja nikada nigde nije putovala, ali ceo život mašta da će jednog dana otići u savršeni svet koji se zove Inostranstvo.

Između vašeg prvog filma „Rabittland“ i „Neputovanja“ prošlo je četiri godine. Kako vas je iskustvo pripremilo za novi film?

Ana: Zapravo, prošlo je pet godina. Ali je to ok, Srbija je zemlja gde si večno mlad, i omogućava ti da se svaki put osećaš kao da si na početku karijere...

Naravno, svaki film je priča za sebe. Želeli smo svakako da odemo korak dalje, i u scenariju i u animaciji, i dosta smo toga naučili u međuvremenu kroz kontakte sa drugim animatorima.

Ali, mislimo da je nemoguće biti dovoljno pripremljen za neke od izazova stop motion tehnike kao npr. za celo leto snimanja depresivnih noćnih scena, u kojima mali crveni autobus, frejm po frejm, frejm po frejm, frejm po frejm, pokušava da ode iz sivog grada... dok svi vaši prijatelji po ceo dan postuju razdragane fotografije sa letovanja.


Vaš film je na Berlinalu u selekciji „Generation“ koja je posvećena mladima i koja ih poziva na društvenu angažovanost. Šta im vaš film poručuje?


Ana: Zaista je bio ozbiljan izazov raditi film o ličnoj traumi i izmišljenom sivom plastelinskom svetu u trenutku dok se svuda po realnom svetu pojavljuju novi zidovi i granice. Gledano sa strane deluje super da imamo film koji se bavi izrazito aktuelnom temom, ali to je zapravo bila stalna trka sa realnošću, koja je u nekim trenucima imala mnogo jače scenariste od nas. Snimanje smo započeli sa idejom da će film razrešiti našu ličnu dilemu otići ili ostati, a završili smo ga sa još intenzivnijom dilemom, i strahom da smo možda stvorili animirani priručnik za preživljavanje u nekoj od budućih izolovanih zemalja.


A da, šta film poručuje... Nadamo se puno toga, i otvoreni smo za veoma različita čitanja. Iskreno verujemo da animirani film ima veliki potencijal da na upečatljiv način predstavi i diskutuje aktuelne društvene teme. Film poručuje da je bilo kakvo zatvaranje granica, podela sveta na nas i njih, proglašavanje nacionalnog identiteta kao najvažnijeg, vera u čudne političke sisteme koji se konstantno kunu u veličanstvenu prošlost i fiktivnu bolju budućnost. Da su sve to veoma opasne besmislice, i da je jedna od mogućih koraka za rešavanje problema konstantni kritički pristup stvarima.


A otići ili ostati? To mi i dalje nije jasno.


Postoje li neke smernice za dalje festivalsko putovanje filma „Neputovanja“?


Nikola: Naše iskustvo sa Rabbitlandom posle premijere na Berlinalu je bilo odlično. Film je bio prikazan na preko 100 festivala širom sveta. Nadamo se da će se slično desiti i sa Neputovanjima.

A svega ovoga ne bi bilo da nije bilo podrške producentkinje Jelene Mitrović, kopriducenata Eve Pavlovičove i Petera Badača, montažerke Miline Trišić, muzičara Dušana Petrovića, Vladimira Jankovića i Aleksandra Protića odgovornih za zvuk, naratora Maše Mileusnić, i mnogih drugih ljudi koji su pomogli da realizujemo ovaj film.

JOŠ NA VICE.COM:

Ovaj neodoljivi crtać koji su napravila deca iz Vranja proganjaće vas ceo dan

Glumac Milan Marić za VICE: Hod po ledu do međunarodne slave

Gustav našeg detinjstva