Ana Nedeljković i Nikola Majdak o filmu „Neputovanja“ i Berlinskom festivalu

Prvi kratkometražni animirani film „Rabbitland“ Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg ostavio je jak utisak van granica naše zemlje osvojivši, između ostalih nagrada, i Kristalnog medveda u Berlinu. Ove godine su u prilici da ponove, ako ne i nadmaše uspeh iz 2013. godine. Njihov novi film „Neputovanja“ je među šesnaest kratkih filmova u selekciji „Generation 14plus“.

Iako su naizgled svetovi i likovi „Rabbitlanda“ potpuno drugačiji od "Neputovanja", postoji nešto u atmosferi što je zajedničko za oba filma, a nije samo ravni uznemiravajući glas naratorke u izvedbi Maše Mileusnić. Oba filma kao da koriste „veselost“ plastelina i otklon imaginarnog sveta da bi na jedan zabavan način prikazali sva naša potisnuta osećanja i brige koje nas ganjaju budući da smo živeli u jednoj izolovanoj, a sada u najmanju ruku haotičnoj državi.

Popričala sam sa autorima o tome kako su se našli i šta ih inspiriše da nastave u pravcu novih umetničkih putovanja.

VICE SRBIJA: Šta je ono što vas kao tandem održava?

Nikola Majdak: Upoznali smo se sada već relativno davno na jednoj žurci. Ana je završila slikarstvo i u tom trenutku je spremala izložbu «Rabbitland». Ja sam po obrazovanu snimatelj, i najviše sam radio kao snimatelj dokumentarnih filmova, ali sam još na fakultetu napravio svoju prvu animaciju. Odlučili smo da pokušamo da Anine svetove Zlih Devojčica i Zečeva Bez Mozga pokrenemo i pretvorimo u animirani film. Naravno, posle Rabbitlanda bilo je logično da nastavimo da radimo zajedno, a trenutno pripremamo i novi projekat čiji je radni naslov „O novcu i sreći “.

Mislim da je u našoj saradnji zapravo najinteresantnije to što ni Ana ni ja nismo animatori u klasičnom smislu te reči, i da nam upravo naše različite profesije iz kojih dolazimo omogućavaju odličnu saradnju, jasnu podelu posla i specifičan filmski izraz.

Budući da je tehnika u kojoj radite vrlo specifična postoje li autori čiji vas rad pokreće?

Ana Nedeljković: Da, stop motion je veoma specifična tehnika. Ona vam omogućava da se legalno, ”pod stare dane” igrate sa plastelinskim lutkama. I veoma je zahtevna. Kada smo u super raspoloženi u studiju, moguće je snimiti oko pet sekundi dnevno.

Nikola Majdak: Postoji puno interesantnih primera stop motion filmova. Neki nama najdraži su klasici kao što su Jan Švankmajer i Braća Kvej. Ali, to nam nije inspiracija u suštinskom smislu…Ono što nas pokreće su neverovatni bizarni događaji na globalnoj (a naravno i lokalnoj) političkoj sceni, jutarnje čitanje novina u lokalnom kafiću, a možda ponajviše lična iskustva i traume.

Kada i kako je nastala ideja za drugi film?

Ana: Ideja za „Neputovanja” je nastala na osnovu mog ličnog, traumatičnog iskustva života u Srbiji tokom problematičnog perioda kada nam je bilo otežano da putujemo zbog viznog režima.

U tom periodu, veoma često, zaista sam sanjala isti san kako putujem prvi put u životu, i svaki put se nešto iskomplikuje, nikada ne uspem da stignem u obećani svet sa turističke razglednice. Na kraju, Nikola i ja smo skupili hrabrost da moj san pretvorimo u univerzalniju priču o izmišljenoj sivoj izolovanoj zemlji ograđenjoj visokim zidom, u kome živi devojčica koja nikada nigde nije putovala, ali ceo život mašta da će jednog dana otići u savršeni svet koji se zove Inostranstvo.

Između vašeg prvog filma „Rabittland“ i „Neputovanja“ prošlo je četiri godine. Kako vas je iskustvo pripremilo za novi film?

Ana: Zapravo, prošlo je pet godina. Ali je to ok, Srbija je zemlja gde si večno mlad, i omogućava ti da se svaki put osećaš kao da si na početku karijere…

Naravno, svaki film je priča za sebe. Želeli smo svakako da odemo korak dalje, i u scenariju i u animaciji, i dosta smo toga naučili u međuvremenu kroz kontakte sa drugim animatorima.

Vaš film je na Berlinalu u selekciji „Generation“ koja je posvećena mladima i koja ih poziva na društvenu angažovanost. Šta im vaš film poručuje?

Ana: Zaista je bio ozbiljan izazov raditi film o ličnoj traumi i izmišljenom sivom plastelinskom svetu u trenutku dok se svuda po realnom svetu pojavljuju novi zidovi i granice. Gledano sa strane deluje super da imamo film koji se bavi izrazito aktuelnom temom, ali to je zapravo bila stalna trka sa realnošću, koja je u nekim trenucima imala mnogo jače scenariste od nas. Snimanje smo započeli sa idejom da će film razrešiti našu ličnu dilemu otići ili ostati, a završili smo ga sa još intenzivnijom dilemom, i strahom da smo možda stvorili animirani priručnik za preživljavanje u nekoj od budućih izolovanih zemalja.

A da, šta film poručuje… Nadamo se puno toga, i otvoreni smo za veoma različita čitanja. Iskreno verujemo da animirani film ima veliki potencijal da na upečatljiv način predstavi i diskutuje aktuelne društvene teme. Film poručuje da je bilo kakvo zatvaranje granica, podela sveta na nas i njih, proglašavanje nacionalnog identiteta kao najvažnijeg, vera u čudne političke sisteme koji se konstantno kunu u veličanstvenu prošlost i fiktivnu bolju budućnost. Da su sve to veoma opasne besmislice, i da je jedna od mogućih koraka za rešavanje problema konstantni kritički pristup stvarima.

A otići ili ostati? To mi i dalje nije jasno.

Postoje li neke smernice za dalje festivalsko putovanje filma „Neputovanja“?

Nikola: Naše iskustvo sa Rabbitlandom posle premijere na Berlinalu je bilo odlično. Film je bio prikazan na preko 100 festivala širom sveta. Nadamo se da će se slično desiti i sa Neputovanjima.

A svega ovoga ne bi bilo da nije bilo podrške producentkinje Jelene Mitrović, kopriducenata Eve Pavlovičove i Petera Badača, montažerke Miline Trišić, muzičara Dušana Petrovića, Vladimira Jankovića i Aleksandra Protića odgovornih za zvuk, naratora Maše Mileusnić, i mnogih drugih ljudi koji su pomogli da realizujemo ovaj film.

JOŠ NA VICE.COM:

Ovaj neodoljivi crtać koji su napravila deca iz Vranja proganjaće vas ceo dan

Glumac Milan Marić za VICE: Hod po ledu do međunarodne slave

Gustav našeg detinjstva