Sve čega se plašiš kada u porodici postoji nasleđe bipolarnog poremećaja

Kompleksi ili strahovi, nekada i zajedno, često su sile koje nas voze kroz život a da toga nismo ni svesni. U to, barem ja verujem. Kako primarno gorivo kroz život ne bi bilo nešto tako neekološko kao što je trovački strah ili još gore kompleks, ljudi moraju uraditi ono od čega obično beže. Moraju se suočiti sa sobom. Ili, ako se već držimo eko terminologije, moraju pogledati u ružno i izmrcvareno lice životne sredine koju su do tog trenutka zatrovali naftom, opustošili sečom šuma, rastopili globalnim zagrevanjem i rešiti da svoje navike iz korena menjaju. A to i nije baš najlakša stvar na svetu.

Ipak, da nije bilo mog strica da mi na proslavi dečijeg rođendana čestita ulazak „u klub Bipolaraca“ misleći na sebe i svog brata, a mog oca, nikada o tome ne bih krenula ni da razmišljam. Lažem, bih. Samo bi taj strah, koji je oduvek bio tu negde u prikrajku, miran ali spreman da me zaskoči u krivini, ostao nepomičan u svom mračnom ćošku iz koga mu se cakle samo okice. Ali moj stric prosto nije čovek koji će da razmišlja o tuđim osećanjima pre nego što nešto izgovori, i za to ne možemo okriviti bipolarani poremećaj. Pitao me je zašto sam smršala, ja sam mu rekla da nisam imala apetit neko vreme, on me je pitao zašto, ja sam rekla zato što sam bila neraspoložena i eto ti njega, sav veseo i razdragan predaje mi ključeve Bipolgrada kao gradonačelnik zaslužnoj građanki. I ja šta ću, budući da takvu čast nisam očekivala, nespremna prihvatam učlanjenje u klub.

Nedugo zatim mi moja psihoterapeutkinja, koja zna da otac i stric imaju istu dijagnozu, govori da je apsurdno etiketirati sebe takvim poremećajem, samo zbog toga što ti je neko pružio dobrodošlicu u inače nepostojeći klub. Ali već je kasno, misao o tome da ću biti ista otac, mada fizički to već i jesam minus drugi pol, proganja me mnogo pre stričeve opaske, pa čak i mnogo pre očeve prve velike manične faze. Jasno je kao dan kada se pogledam u ogledalo koliko on i ja neosporno ličimo u svakom smislu, ali je mnogo jasnije od toga i šta sve neću uraditi da bih od takve slike pobegla.

Dobra stvar mog bežanja od njega, iako je u pitanju jedna dosta genijalno iščašena osoba (ali ko želi biti nalik na svog roditelja?) je to što sam o svom mentalnom zdravlju krenula da brinem na vreme. Istina, krenula sam da brinem o tome nakon nekoliko traumatičnih događaja koje sam doživela u sred usijanja očeve manične faze i majčine histerije. Da se razumemo, oboje su fini ljudi, ali su u periodu kada je otac „u plus fazi“ kombinacija iz pakla. On u maniji postaje sam Isus Hrist koji samo što ne krene da hoda po vodi, a ona ga u svojoj histeriji već zamišlja u ludačkoj košulji, preti razvodom i paralelno brine o tome šta će misliti svet. Međutim, dok je u maniji otac kao da je na kokainu sa koga, logično, ne želi ni da se skine. Uzimanje lekova dolazi tek kada ga depresija sačeka na naplatu, pa mu sa kamatom uzme sve one sate nespavanja, obori ga u krevet, doda anksioznost, natera ga da se trese u toj meri da će prihvatiti bilo kakvu pomoć pa makar ona bila i u vidu lekova. Nakon par ovakvih epizoda, naučili smo da nas proleće ne prevari i da u stabilnoj fazi ipak nastavi sa lekovima, iako hemija u mozgu kreće da ludi k'o šumski svet u „Bambiju“ i tiho mu šapuće na uvo da njemu to ne treba i da on uopšte ni nije bolesan već je sve to deo kreativnog procesa.

Što je najgore od svega, to na neki način i jeste deo kreativnog procesa jer je bipolarni poremećaj karakteristična pojava za ljude sa bujnom maštom i umetničkim predispozicijama. A pogodite čime se i on i ja bavimo? Stric je doduše iz oblasti nešto egzaktnijih društvenih nauka. Pa ipak, meni majka ceo život govori da sam emotivna kao otac i racionalna a škrta kao strici, tako da sam dosta rano u svom životu shvatila da sam ja, a ne moj brat, logični naslednik genetskog koda i poremećaja od koga obojica pate.

Nakon moje prve psihološke krize prozrokovane nespavanjem, nejedenjem i prekomernim radom, što su sve odlike manije, sve više sam verovala u tačnost te teze. Ipak, rođena psihoterapeutkinja, Bog je blagoslovio tako mudru i iskusnu, još uvek nekako izbegava da mi kaže da se sam poremećaj razvio i kod mene. Verovatno zbog toga što još uvek zapravo i nije ili je dovoljno stručna da shvati da takva stvar može da me istripuje i gore od samog poremećaja. Ali, čemu služi porodica nego da vas, kao moj stric, suoče sa vašim najgorim strahovima baš onda kada to najmanje želite. Trenutna terapija koja ne uključuje medikamente mi govori da još uvek nisam dogurala dotle, ali mi dužina ovog uvoda i te kako govori da mi strah već odavno lebdi nad glavom i to se najsnažije vidi u gomili drugih malih strahova koje je porodio taj jedan, primarni.

Strah da nećete ili ne zaslužujete da budete voljeni

Možemo reći da se ovoga boji svaka, na bilo koji način, iskompleksirana osoba. Međutim, ovo kod mene ima nešto specifičniju manifestaciju. Osoba sa kojom sam u vezi ni u jednom trenutku ne sme da pokaže da ju je blam od mog ponašanja. Okej, naravno da ni u jednoj vezi pertnera ne treba da bude blam od vas, ali isto tako se ni svi partneri, ne ponašaju uvek baš najprikladnije a ja ponekad kao da testiram tu granicu. Bilo kako bilo, svaka opaska, pa makar i najmanja je autmatski žuti, do crveni karton. Jer u mojoj glavi to se odmah prevodi na – aha, ako te ovo blamira, šta ako nekad budem manična, kako ćeš onda da se ponašaš, najbolje da mi ovo odmah prekinemo.

Strah od „širenja zaraze“

Paradoksalno, upravo je otac taj koji se konstantno čudi mom nepostojećem materinskom instinku govoreći da žene imaju super moć da nebiće prevode u biće a ja je se tako lako odričem. Naravno, ni u jednom trenutku se nije zaista zapitao zašto je to tako, osim što veruje da mi je „feminizam isprao mozak“. A nedostatak mog materinskog instinkta leži upravo u tome što još uvek nisam sigurna kako se osećam povodom potencijalne mogućnosti da te „loše“ gene prosledim kao vruće krompiriće, u onoj retardiranoj dečijoj igri, dalje.

Strah od toga da više ne verujete sebi

Ne znam da li je u pitanju struktura ličnosti ili poremećaj, ili ta dva idu ruku uz ruku, ali na ruci mi ne stoji džabe natpis „smanji doživljaj“. Često mi se dešava, kao verovatno i svima oko mene, da se previše uživljavam u neke stvari ili da se izrazim terminologijom psihologije – da me preplavljuju emocije. Osim što bih ja to preplavljivanje pre uporedila sa cunamijem. Svaki moj projekat u koji se emotivno zaista investiram je veći od života, spremna sam da ginem i ne spavam, ali je isto tako i svaka svađa u kojoj se nađem, ili ne daj Bože, momenat ljubomore, taj koji me totalno izbaci iz koloseka. Nešto preuzme moje biće i ja se ponašam kao nekontrolisana furija, sve što se desi postane intenzivinije i barem dvostruko veće i jače nego što zapravo jeste. E sad, ovo nije ništa neobično, kao što rekoh dešava se svima. Ali deo u koji se upliće moj strah od bipolarnosti je taj što uvek sumnjam u to da li je u pitanju moja zapaljiva priroda ili se nekim čudom u jednoj sekundi aktivirala moja manija, kao da je to pa moguće aktivirati pritiskom na dugme.

Ono što je najveći problem u svemu tome je, što u slučaju da se nađem u nekoj vrsti konflikta sa drugom osobom, nisam uvek u stanju da verujem sebi jer sumnjam u to odakle dolaze moje emocije i reakcije. Što me zapravo samo još više iznervira i natera da se povučem u sebe, a osobu koja me je dovela u stanje da sebi ne verujem, samo polako stavim izvan jedne polupropustljive membrane kroz koju puštam samo mali broj ljudi. (Ovo opet ima veze sa strahom broj jedan.)

Strah od toga da gubite dodir sa realnošću

Ovaj strah sličan je kao gore opisano stanje ali je od njega zapravo mnogo šire i opasnije. Taj trip ne doživljavam često, ali kada ga doživim ume da bude kao da vam je neko uzdrmao zemlju pod kojom stojite. Iskreno, danas bi svi trebalo da se bojimo da ne izgubimo dodir sa realnošću zbog toga što se sve više i više uvlačimo u naše male društvene mehure, ali ovo je jedna posebna vrsta straha. Ovo je momenat u kome, u vrlo kratkom ali zastrašujućem trenutku, čovek oseti potpuno dezorjentisano sumnjajući u sve, ali doslovno sve oko sebe. Zamislite da vam se univerzum izvrne naopačke i krenete da postavljate sebi krajnje neprijatna pitanja – da li je moguće da sam sve što se desilo potpuno pogrešno shvatila? Ili još gore, da li se išta od onoga što mislim, uopšte i desilo? Šta ako sam ja ta osoba, šta ako sam ja moj otac - jednog dana nešto uradi a sutradan poriče da se ikada desilo, a i da jeste, sigurno nema nikakve veze sa njim?

Strah od toga da istorija mora da se ponovi

Ovo zvuči kao prilično opšte mesto, a ovo kao jedan od banalnijih strahova. Ali ceo ovaj tekst u suštini posvećen je u stvari baš tom glavnom pitanju – da li će i kako po mene doći neizbežno. Iako, ja zapravo nemam nikakvu proročansku moć gledanja u budućnost. Mogu u to samo da verujem ili da ne verujem. I baš dok ovo kucam, sve mi je jasnije da ako već mogu da biram mogla bih da odaberem da ne verujem u to da istorija mora da se ponovi. Ili bih mogla da odlučim da verujem u to da će činjenica da na sebi, kroz psihoterapiju, radim već duži niz godina rezultirati upravo time da nešto što ima potencijal da se razvije taj potencijal nikada ni ne ispuni. Dodatno me teši, to što, kako sam pisala u jednom od prethodnih tekstova, mi ne možemo promeniti strukturu naših gena ali možemo uticati na to koji će epigenom biti aktivan.

Uostalom, volela bih da završim ovaj tekst sa premisom sa kojom sam ga i započela. Sve i da moram da pogledam toj strašnoj istini u lice, šta je ono što ću videti u najgorem mogućem scenariju? Sebe kako manično glumim Isusa Hrista, partnera koji mi preti razvodom, nekolicinu istraumirane dece (ako decu uopšte budem imala), zatim nekoliko tura strašne depresije u kojoj je najvažnije samo da „preteknem“, i… Pa to je u suštini to. Sve ostalo može da se reši uz dobrog psihoterapeuta, usklađene i odmerene lekove i ponešto ljubavi i razumevanja koje mi za sada zaista ne manjka. U stvari, u tom najgorem scenariju, kao i u svemu u životu, važno je preteći, zajebati depresiju i ne dozvoliti joj da vas odnese, sve ostalo, u odnosu na taj najgori fatalni ishod zaista može da se reši. Treba samo verovati jako.