Reklame
zatvor

Sa autorkom filma o zatvorenicima u Srbiji koji se resocijalizuju uz pse i pisanje

Marina Kovačević se vodi idejom da sloboda nije ništa drugo nego šansa da budemo bolji.

pisao Mihailo Tešić
13 Mart 2019, 8:06am

Foto: Pablo Ferro Živanović

Jedan od klišea bez koga ne bismo imali dobar deo savremene TV i filmske produkcije jeste da je zatvor pakao iz koga ljudi izlaze ili nepromenjeni ili još gori nego što su bili. Stvarnost je, kao i obično, komplikovanija.

Činjenica je da je zatvor institucija kojoj je svrha da čoveka odvoji od društva i tako uskraćuje ono što je potrebno većini nas koji nismo sociopate: ljudski kontakt, validaciju i priliku da se u tom društvu ostvariš kao neko ko doprinosi. Ali činjenica je i da postoje napori da se osuđenici na neki način rehabilituju i ljudi koji veruju u rehabilitaciju, radeći na tome da ona bude realna mogućnost za sve one koji ne žele da u zatvoru postanu još otuđeniji od društva.

Ta mogućnost postoji i za osuđenike na izdržavanju kazne u Srbiji, kako nam pokazuje dokumantarni film Marine Kovačević Komanda ljubav, o osuđenicima koji se rehabilituju kroz druženje sa i brigu o psima.

Naziv filma ukazuje ne samo na odnos čoveka i psa, nego i na paradoksalnu nemogućnost koja je u srži same ideje zatvora i rehabilitacije, na sukob između “kaznenog“ i “popravnog“. Jer znamo da se ne može voleti po komandi, kao što se ne može nikome narediti da se promeni - ali to nas ne sprečava da pokušavamo.

Baš taj sukob između emocije i racionalnog je ono što ljude često dovodi u neželjene ili bezizlazne situacije – od toga da uzmu ljubimca koga posle napuste, do toga da završe u zatvoru. A to kako iz njih izlaze i kako ih prevazilaze je srž ljudske drame, pa je tako i u ovom dokumentarnom filmu. Kao profesorka književnosti i doktorand na Fakultetu dramskih umetnosti, Marina bi trebalo da zna ponešto o tome.

VICE: Kako bi opisala ono što radiš u okviru svojih projekata?

Marina Kovačević: Polje mog delovanja je kombinacija performativne umetnosti i socijalnog rada sa represiranim grupama, sa akcentom na osuđeničku populaciju. To je zapravo spoj kreativnih procesa i socijalnog osnaživanja koji im vraća moć da autonomno i konstruktivno kreiraju sopstvene živote.

Kroz ovaj rad osuđenici dobiju priliku da otkriju svoje talente, kao i mogućnost da drugačije izraze svoje ličnosti i artikulišu afekte koji nisu destruktivni i nasilni, već kreativni i podsticajni. Samim tim postaju svesni svoje nove budućnosti, koja bi nakon odsluženja kazne mogla da im pruži mogućnost za novi život, iz čega bi korist imali ne samo oni, nego i članovi njihovih porodica - s obzirom na to da su neki od njih roditelji male dece - kao i društvo u celini.

Pored toga, pitanje slobode mi je uvek bilo važno. Sloboda da autentično živimo sopstveni život, vlastita uverenja… Kreativni rad je ovde mogućnost da se dosegne nešto više od puke stvarnosti, da se prevaziđu ograničenja i okviri nametnutog. Jer, sloboda nije ništa drugo do šansa da budemo bolji.

1551907439861-029
Marina sa zatvorenicima na času kreativnog pisanja u mitrovičkom zatvoru. Foto: Pablo Ferro Živanović

Kako je došlo do toga da si odabrala zatvorenike i zatvore kao polje interesovanja i rada?

Pa, osuđena lica su takođe ljudi, deo su ovog društva i kao takve ih moramo prihvatiti. Na institucijama je da kazne delo, ali isto tako je suštinski zadatak zajednice da doprinese rehabilitaciji pojedinca.
Pošla sam za tim da ima načina da doprinesem boljitku i razvoju zajednice. Verujem da je od suštinske važnosti da odmah zaustavimo zlostavljanje dece. Zlostavljana deca imaju nizak nivo samopoštovanja pa neretko izrastu u ljude sklone nasilju. A onda društvo, ne ulazeći u uzroke problema, nastavlja da ih kažnjava i kao odrasle.

Svima koji su u zatvoru je potrebna podrška, i osuđenim licima i ljudima koji o njima brinu. Kada svi koji su uključeni u ovaj sistem razviju samopoštovanje i saosećanje, društvo će napraviti značajan pomak ka putu ozdravljenja. U skandinavskim zemljama smatraju da je lišavanje slobode dovoljna kazna, a da u samom zatvoru akcenat treba da bude na rehabilitaciji.

Kako si se probila kroz administrativne i druge barijere da bi uspela da radiš direktno sa zatvorenicima? Da li si imala teškoća ili je sistem bio kooperativan?

Nije bilo barijera, ušla sam po odobrenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija pri ministarstvu Pravde. Svima koji žele da se bave nečim sličnim savetujem samo da se odvaže i da pokušaju, jer tajna uspeha, kao i slobode jeste hrabrost. UIKS ima razumevanja za ovakve ideje jer im je cilj korekcija ponašanja.


Pogledaj i:


Kakve si projekte do sada imala sa osuđenicima?

Sa osuđenicima Okružnog zatvora u Beogradu sam radila na pozorišnoj predstavi po romanu Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”, dramatizaciji stripa ''Alan Ford“. Radila sam i na projektima sa štićenicima bolnice ‘’dr Laza Lazarević’’, kao i na predstavama u ženskom zatvoru u Požarevcu.
Verovala sam da će ih stvaralački proces privući, uvući u igru i pozitivno transformisati. Umetnost potvrđuje ono najbolje u čoveku – veru, ljubav, nadu i pruža priliku za promenu svesti i ponašanja. Oni prihvataju ulogu i kroz nju postaju nešto što možda nikada nisu imali prilike da budu.

Svi ljudi su socijalna bića pa im je potrebna pripadnost široj zajednici, svi mi možemo da učimo ako nam je data prilika i svima nama je potrebno da ispričamo a nekada i iznova izgradimo svoje priče. Iz ovih razloga, naš Institut za performativne umetnosti i socijalni rad se posebno fokusira na pozorišne susrete sa ličnim i socijalnim problemima lica na izdržavanju kazne zatvora, omogućavajući im da razviju životne veštine koje će im olakšati uspešnu reintegraciju u društvo.

zatvorenik i pas iz azila
Foto: Pablo Ferro Živanović

Tvoj prethodni projekat odnosno film Zapisi iz ćelije broj 12 je takođe imao za cilj rehabilitaciju zatvorenika kroz umetnost ili kreativni rad. Reci nam nešto više o njemu.

Nastao je po motivima istoimene predstave koju sam radila sa osuđenicima Okružnog zatvora u Beogradu, koja je bila dramatizacij a ‘’Zapisa iz podzemlja”. Predstava je izvedena sedamnaest puta u najvećim srpskim kazneno-popravnim zavodima, kao i za javnost u Domu omladine. Film je posle premijere krenuo na turneju po američkim zatvorima, pa smo ga prikazali u federalnim zatvorima u Mičigenu, Kentakiju i Sen Kventinu, kao deo programa rehabilitacije za američke osuđenike. Na ovo sam jako ponosna, jer su se po prvi put povezale srpske i američke institucije na ovom nivou.

Pored toga što sam promovisala uspešnu zatvorsku praksu u srpskim zatvorima, u federalnim zatvorima u Sen Kventinu i Kentakiju sam bila edukant njihovih uspešnih programa. Jedan od njih je resocijalizacija osuđenika uz pomoć pasa, kao jedan od najuspešnijih programa rehabilitacije u razvijenim društvima. On se sprovodi u samo nekoliko američkih zatvora, kao što je Sen Kventin u Kaliforniji i svega tri zatvora u Evropi, od kojih je treći KPZ Sremska Mitrovica.

Ali zavod u Sremskoj Mitrovici je jedini na svetu koji ima prihvatilište za pse u okviru zatvora i program kreativnog pisanja na ove teme. Mi ni u jednom pogledu ne zaostajemo za američkim zatvorima u poštovanju ljudskih prava. Oni imaju strožu hijerarhiju kazni a mi imamo humaniji pristup.


Pogledaj i:


Da li znaš kako je došlo do toga da taj program resocijalizacije uz pomoć pasa bude primenjen u Sremskoj Mitrovici? Da li si na neki način učestvovala u kreiranju samog programa ili si bila pre svega neko ko dokumentuje priče?

Upravnik ovog zavoda, Aleksandar Alimpić je pokazao želju da uradi nešto korisno, kako za ljude koji se nalaze na izdržavanju kazne, tako i za lokalnu zajednicu jer se na ovaj način rešilo pitanje napuštenih pasa na teritoriji grada Sremska Mitrovica.

Projekat resocijalizacije uz pse je ostvaren u saradnji između KPZ i grada Sremska Mitrovica, misije OEBS-a u Srbiji, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde i nemačke humanitarne organizacije “Help“. Ideja je da se ovaj model rada implementira u maloletničke kazneno-popravne zavode, a potencijalno i sve druge kazneno-popravne institucije u Srbiji.

Ja u KPZ Sremska Mitrovica držim radionice kreativnog pisanja, a moj dokumentarni film govori o rehabilitaciji tamošnjih osuđenika kroz interakciju sa psima iz azila.

Ta rehabilitacija se odvija u dva plana, kroz učenje komandi potrebnih u treningu dresure i kroz kreativno pisanje. Film prikazuje program rada ovog zatvora, gde osuđenici postaju obučeni dreseri pasa, ali priča paralelno prati lični, emotivni odnos i doživljaj koji kroz kreativno pisanje ostvaruju sa psima. Specifičnost ovog programa je upravo u tome, u kreativnom pisanju dnevnika, poetskoj verbalizaciji osećanja koja ostvaruju sa bićima o kojima brinu.

1551907530750-022
Foto: Pablo Ferro Živanović

Kako izgleda taj proces rehabilitacije?

Azil za pse ‘Proleće’ se nalazi na poluotvorenom odeljenju, gde se osuđena lica osposobljavaju za dresiru i negu pasa. Pod nadzorom stučnih komandira, profesionalnih trenera pasa, osuđenici imaju priliku da steknu znanja i veštine o komandama potrebnim u treningu dresure. Takođe imaju organizovanu stručnu praksu od strane profesora sa Veterinarskog fakulteta. Na kraju projekta ‘Prihvat za novi život’ dobijaju sertifikate, licencu za rad sa psima, koja će im pomoći u pronalaženju posla u azilima, odgajivačnicama pasa, zoo vrtovima.

Radionice kreativnog pisanja su se dešavale u okviru treninga Emotivne pismenosti, na kojima su osuđenici pisali na teme koje sam im zadavala a na osnovu kojih je i nastao film i njihovi literarni uvidi o ovom projektu i radu sa psima. Bili su vođeni kroz kreativni proces, iskazivali impresije i unutrašnje doživljaje, dobili su priliku da verbalizuju osećanja i kroz pisanje pronađu svoj izraz i izgrade drugačiji odnos prema svetu.

Otuda i naziv filma, učili su komande potrebne u dresuri pasa, ali ne u zapovednom, već u suštinskom smislu – ljubavi prema psima. Tako sam došla na ideju, videla sam koliko su talentovani kada pišu o svojim ljubimcima, koliko umeju da osećaju, da cene ljubav životinje i odlučila da napravim film o ovom projektu.

Kakvi su, prema tvom mišljenju, rezultati programa?

Svakodnevni rad sa psima na imanju koje pripada kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica koje ima i hipodrom, pašnjake, zelenilo, pružilo im je, kako kaže jedan učesnik ovog programa ‘’utisak da nisu u zatvoru, kao da su na slobodi’’. Bavljenje tim napuštenim bićima im je pokrenulo i osećanje odgovornosti. U program su bila uključena lica koja izvršavaju kaznu u okviru poluotvorenog dela zavoda.

Dokazano je da su osuđenici koji su radili sa psima pokazali napredak u motivaciji, samopouzdanju, došlo je do promena u empatiji, uopšteno govoreći u čitavom psihološkom funkcionisanju i vraćanju u život.

1551907570579-DSCF4535-01
Marina Kovačević, autorka. Foto: Igor Čoko

Da li su neki zatvorenici posebno dobro reagovali ili ostavili poseban utisak na tebe?

Svi sa kojima radim ostave utisak, jer vidim koliko se menjaju na bolje tokom naših susreta. Privilegija je svedočiti kako im ovakvi programi pružaju priliku za lične transformacije.

Đorđe Vasiljević je bio na izdržavanju višegodišnje zatvorske kazne u Okružnom zatvoru u Beogradu. Upoznala sam ga kada sam došla da radim pozorišnu predstavu ‘’Zapisi iz podzemlja’’. On je već bio talentovan, ali nije imao priliku da se izrazi. Naš rad mu je pružio tu šansu, dao novi smisao. Kako sam kaže, više se nije osećao kao broj, zatvorska statistika, već kao čovek koji radi nešto smisleno i za to biva nagrađen. Tu je bila i njegova porodica koja je dolazila na sva izvođenja predstave i davala mu podršku u radu.

Sve ovo ga je motivisalo da napiše roman Dosije Atila koji je nedavno objavljen. Na ovo sam i ja jako ponosna. Takođe, u ovom programu kreativnog pisanja koji radim o interakciji sa pisma u KPZ Stremska Mitrovica, jedan osuđenik, učesnik projekta je dobio uslovni otpust. Rekao je da mu je žao što ide iz zatvora jer se više nećemo družiti na radionicama koje su mu pomogle da ponovo otkrije ko je. Ima li većeg priznanja o smislu ovoga što radim?

Beogradska publika će film Komanda ljubav imati priliku da vidi 14. marta u Domu omladine u 19h, a posle filma će osuđenici KPZ Sremska Mitrovica, koje za ovu priliku kao putujući teatar pod pratnjom izvodimo iz zatvora, demonstrirati i umetničku vežbu ’’Fight club’’, rađenu po uzoru na istoimeni film. Ulaz je slobodan.

Tagged:
Srbija
Rehabilitacija
Dokumentarni filmovi
Sremska Mitrovica
azil za pse
psi