U ovoj holandskoj fudbalskoj ekipi igraju samo izbeglice

Upoznajte fudbalski klub Zvaluven (Laste) Utreht 1911. U ovoj ekipi već oko godinu i po dana igraju isključivo izbeglice, koje su u Holandiju stigle iz Sirije i Eritreje. Zahvaljujući holandskim institucijama za izbegla lica, ovi ljudi sada imaju način da kvalitetno provedu svoje slobodno vreme dok čekaju razrešenje svog građanskog statusa.

Sport je, takođe, dobar način da se osobe iz drugačijeg kulturnog miljea bolje integrišu u društvo. Redakcija VICE Sports je svratila na trening „Lasti“ i popričala sa njihovim kapitenom Farukom Kanjom, ne bi li se bolje upoznala kako sa njime, tako i sa njegovom ekipom. Tridesetpetogodišnji Faruk, inače Sirijac, nam je ispričao o tome kakvo je iskustvo igrati amaterski fudbal u zapadnoj Evropi, kako fudbal pomaže izbeglicama, ali ponešto i o sebi samom.

VICE Sports : Zdravo, reci nam, kako ti se čini holandski amaterski fudbal?

Faruk Kanj : Sasvim je solidan. Sve je dobro organizovano – takođe, tereni i propratni sadržaj kao što su kantine i svlačionice su mnogo bolji od onih na koje sam kući navikao. Mislim da drugi rado igraju protiv nas – za njih, mi smo različiti, nešto novo, ali opet, to je samo fudbal.

Kako bi ti opisao svoju ekipu?

Nismo loši. Dobar smo tim, dobro se slažemo, i na terenu i van njega. Ponekad odemo na piće, ili se okupimo kod nekoga kući i zajedno kuvamo, igramo FIFA na Soniju, tako te stvari.

Mi smo svi izbeglice i to nas vezuje. Polako se privikavamo na novu zemlju i nove ljude, eto prošle sezone smo komunicirali uglavnom na engleskom, ali sada sve češće čujem holandski u svlačionici. Većina nas dolazi iz Sirije i Eritreje. Imamo i jednog Indusa, doduše…valjda je Indus.

Kako ti misliš, valjda?

Ne znam, zaista ne znam odakle je. Ipak se ne znamo svi baš u dušu, jer svaki od nas je drugačiji, svako ima svoju priču. Zbog svega što nam se izdešavalo često se desi da malo žustrije reagujemo na terenu, i sudije često imaju problema sa time. Ljudi iz uprave kluba su nam nedavno rekli da moramo malo da utanjimo sa time dok igramo, inače neće više niko hteti da nam sudi.

Često tako odreagujete ili…

Ne prečesto ali desi se. Nedavno smo imali jedan incident i ja sam bio u glavnoj ulozi. Loše smo igrali, ja sam se nervirao, svi smo se nervirali i u jednom momentu mi je pukao film i počeo sam da se derem na druge. Sudija mi je pokazao crveni – moj prvi crveni karton u životu! Čoveče, bio sam ljut kao ris, kipteo sam iznutra. Ali dobro, sad mogu da kažem da sam i to prošao. Nadam se da je to ujedno i moje poslednje isključenje.

I, šta misliš da uradiš po tom pitanju?

Moramo reagovati smirenije, i moji saigrači i ja. To mi se sviđa kod Holanđana, oni nikad ne gube glavu, pa ni na terenu. Naučimo to od njih. Možemo se mi međusobno nešto koškati, ali kada nam protivnik nešto kaže prihvatimo to i nastavimo dalje, bez da se izderemo na njih. Tokom utakmice često bude ljuta borba, međutim kad sudija odsvira kraj svi smo drugari. Znaš, mislim da i Holanđani nisu navikli na nas, mi kad pričamo oni valjda stalno misle da se svađamo. Ali tako to ide, ljudi su različiti.

Kako vam fudbal pomaže u privikavanju na novu zemlju i novo društvo?

Itekako je od pomoći. Upoznajemo nove ljude, stičemo nova iskustva. Ja, eto, nisam poznavao nijednog od mojih saigrača pre nego što sam zaigrao za ovaj tim. Nisam znao nikoga u Holandiji. Fudbal je takođe beg od dosade, zahvaljujući fudbalu stižemo da ne razmišljamo svaki dan o svemu što nas je snašlo.

A kako vam ide ove sezone?

Ne baš sjajno, iskren da budem. Još uvek se navikavamo jedni na druge. I dalje nemamo pobedu ove sezone naprimer, ali smo bolja ekipa, bolji tim. Evo, lani smo izgubili jedan meč sa 10-0 – sada smo generalno tvrđi orah. Poslednji meč smo izgubili sa 4-3, i verujem da smo jako blizu prvih bodova.

Ti si kapiten, zašto je izbor pao baš na tebe?

Ljudi iz uprave su tako odlučili. Verujem da su u meni videli nešto smireniju i staloženiju osobu od ostatka grupe. Takođe, dobro govorim holandski, pa lakše komuniciram sa sudijama.

Kao kapiten, trudim se da uspostavim neki vid discipline u ekipi. Ponekad igrači odsustvuju sa treninga, a to se loše odražava na naš timski rad. Tražio sam od uprave da počnu da kažnjavaju ljude koji propuste trening bez dobrog razloga.

Jesi li i u Siriji igrao fudbal?

Kako da ne. Ja sam poreklom iz Idliba, grada na severozapadu Sirije. Pamtim detinjstvo kao divan, bezbrižan period…sušta suprotnost ovome danas. Svaki dan bih igrao fudbal sa drugarima i braćom na ulici. U srednjoj školi smo često igrali turnire, uf, tu je bilo krljanja napretek. Bili su to baš žestoki dueli. Samo, nismo igrali na travi, igrali smo na betonu.

Koliko braće i sestara imaš?

Potičem iz velike porodice. Moji roditelji imaju petnaestoro dece, osam sinova i sedam ćerki. Ja sam drugi najmlađi od nas petnaest.

Baš velika porodica. Pričaj mi još malo o vašem životu u Siriji.

Često smo izlazili. Kad kažem izlazili, ne mislim na ovo kao u Holandiji, kafići i diskoteke. Zajedno bi išli u šetnje, u restorane…svakog petka bi pravili veliki roštilj za celu porodicu. Sve mi to mnogo nedostaje, svi ti dragi ljudi oko mene.

A kada si odrastao, da li si se i dalje bavio fudbalom?

Jesam, ali ne u Siriji. Sa osamnaest godina sam se preselio u Ukrajinu, gde sam upisao i završio farmaciju. U Ukrajini smo imali ekipu u potpunosti sastavljenu od Sirijaca. Po završetku studija sam se vratio u Idlib i otvorio svoju apoteku. Nažalost, situacija je bivala sve gora i gora. Fudbal je pao u drugi plan.

Ratni sukob je svakim danom bivao sve bliži. Svako malo slušali bi kako je neko naselje do našeg bivalo bombardovano. Srce mi se slama kada samo pomislim kroz šta je sve moj rodni grad prošao…gotovo svi su izbegli odatle. Ja sam 2014. otišao za Damask, a onda sam preko Libana, Turske i Grčke stigao do Holandije.

Gde ti je ostatak porodice? Još uvek u Siriji ili…

Ima nas svugde. Jedan brat živi u Švedskoj, dvojica su ovde, u Holandiji, i sa njima se često čujem i vidim. Majka mi je u Jordanu, ostali su u Libanu, Saudijskoj Arabiji…tri brata su još uvek u Siriji, u Damasku, a dve sestre još uvek žive u Idlibu. Mnogo se brinem zbog njih, mada javljaju da je tamo sada mnogo mirnije.

Prošlo je dugo vremena otkad sam poslednji put sreo neke od mojih braće i sestara, ali pre godinu dana sam bio u Jordanu i tamo se video sa majkom, nastarijim bratom i jednom sestrom. Ah, to je bilo divno…siti smo se izljubili i ispričali. Moja majka ima sedamdeset i četiri godine i još uvek je se dobro drži, mada znate i sami kako je to sa starim ljudima, čas posla se sve izokrene. Kada smo se rastajali, rekla mi je – „ovo je možda bio naš poslednji susret“. Srce mi je prepuklo kada sam to čuo..živeti daleko od svoje porodice, od svojih voljenih, to nije lako, ne. Nerado i razmišljam o tome, uvek se rastužim.

Da li misliš da ćeš se ikada vratiti?

Sumnjam. Ne verujem da će se stanje u zemlji normalizovati još barem deset do petnaest godina. Dotle možda i izgubim želju za povratkom – moja ćerka ima dve godine i zna samo holandski, ne zna reč arapskog. Holandski je težak jezik, ali arapski je zato još teži. Za nju je bolje da odraste ovde, njena budućnost u Holandiji je svakako svetlija od one u Siriji. Ipak, teško mi pada to što nikada nije upoznala baku i ostatak svoje rodbine.

Znači, ostajete u Holandiji. Šta planirate da radite, kakvi su vaši planovi?

Moja supruga studira u Amsterdamu. Ja razmišljam takođe o doobrazovanju, nešto iz medicinskog sektora, mada bitnije je da nađem neki posao – treba izdržavati porodicu. Šteta je što ovde, uprkos svom kvalitetnom obrazovanju, ne mogu biti apotekar, sve je digitalizovano i ne snalazim se baš najbolje u tome.

Zahvalan sam Holandiji na mnogo čemu, između ostalom i na mojoj ekipi. Sada mi je ostalo samo da nađem neki dobar posao, i sve će doći na svoje. Fudbal me čini srećnim, još samo da pobedimo poneku utakmicu, ali polako – biće i toga.

-