Nasilje nad ženama

Gde institucije u Srbiji toliko greše kada je u pitanju sprečavanje nasilja nad ženama

Tri žene su ubijene unutar i u blizini Centara za socijalni rad tokom 2017. godine nakon što su se obratile za pomoć i prijavljivale nasilje.

pisao Iva Parađanin
19 Decembar 2017, 9:41am

Foto: Nenad Vujanović

2017. godina za žene u Srbiji bila je stravična.

U petak, nakon posete i obraćanju Centru za socijalni rad u Požarevcu, ubijena je još jedna žena. Kako se navodi u medijima, nasilnika je prijavljivala, dva dana ranije, ali "policijski službenik nasilniku nije odredio neku od hitnih mera". Ubijena žena je sat vremena pre ubistva bila u prostorijama Centra za socijalni rad i molila za pomoć.

Petog jula ubijena je žena u ulazu Centra za socijalni rad na Novom Beogradu.

Asocijacija centara za socijalni rad Srbije preuzela je odgovornost za ovaj događaj navodeći u pismu da je "nasilje u porodici sistemski problem, kojim se bave sudovi, tužilaštvo, policija, centri za socijalni rad i svi drugi koji mogu da pomognu, da bi se postigla nulta tolerancija na nasilje".

Dvanaestog jula ovde godine ubijena je još jedna žena u Centru za socijalni rad u Rakovici.

Posle ovog slučaja, u nekim socijalnim centrima u Srbiji pojačano je obezbeđenje.

U porodično-partnerskom nasilju ubijeno je ukupno trideset žena i dvoje dece.

Iako je u maju uveden novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji predviđa mogućnost da hitnim merama nasilnik bude udaljen iz stana, ako živi zajedno sa žrtvom, ili da mu bude zabranjen prilazak žrtvi, izgleda se on u biti baš i ne sprovodi.

Memorandum o uspostavljanju SOS linije potpisan je još u novembru, međutim ukoliko žrtva nasilja pozove ovaj broj sve što će dobiti je obaveštenje da su svi operateri trenutno zauzeti. Da ga za početak, osposobimo?

Brojke i kontinuitet femicida svedoče da se ovom problemu ne pristupa dovoljno ozbiljno, deluje da nadležne institucije ove slučajeve doživljavaju na sličan način kao i većina medija - kao "tragedije". Koje su se, eto, desile. Tri žene koje su ubijene neposredno posle ili tokom odlaska u Centar za socijalni rad nisu "tragedija" već svirepa ubistva. Kako je moguće da se posle dva ubistva u tim centrima ponovi još jedno, i to nakon prijavljivanja nasilnika i nakon vapaja za pomoć? Ko odlučuje da li će se protiv nasilnika preduzeti hitne mere i kada? Ukoliko bezbednost nemamo u centrima i institucijama koje su nadležne za to, gde je imamo? Već nekoliko godina drvimo o tome kako žene u Srbiji ne prepoznaju nasilje, a sada se dešava da i kad ga prepoznaju i o tome obaveste institucije, ponovo bivaju nezaštićene i ubijene?

Pričala sam sa Vedranom Lacmanović iz Mreže Žene protiv nasilja šta i kako mora da se promeni u tretmanu nasilja nad ženama u državnim institucijama, kako se ovakvi slučajevi više ne bi ponavljali.

16 dana aktivizma, Trg Republike Foto: Aleksa Vitorović

VICE: Treća žena ubijena je u blizini institucije čija je dužnost da joj pomogne i da je zaštiti. Zašto su se tokom 2017. pravili ovoliki propusti?

Vedrana: I ja bih volela da čujem odgovor na ovo pitanje dok na njega odgovaraju predstavnici nadležnih institucija. Verujem da osim nedostatka vremena i broja osoblja, straha za sopstvenu bezbednost (o čemu predstavnici nadležnih institucija često govore), ima mnogo neznanja, nemara i predrasuda kada je pitanje nasilja prema ženama. Sve zajedno rezultira time da se žrtvama ne veruje, a samim tim im se ne pruža adekvatna zaštita i podrška, pa na kraju iz godine u godinu imamo istu poražavajuću statistiku ubistava žena.

Tokom leta u kratkom vremenskom razmaku u institucijama su ubijene dve žene. Da li se nešto promenilo od tada? Da li su preduzete neke ozbiljnije mere u cilju rešavanja ovog problema?

Nadležno Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, sprovelo je kontrolu i konstatovalo da su u prvom slučaju femicida učinjeni propusti u radu centra za socijalni rad, smenjena je direktorka Gradskog centra za socijalni rad i pokrenut disciplinski postupak protiv sedmoro zaposlenih. Istraga u drugom slučaju, prema navodima iz medija, još uvek nije gotova. Mislim da (ne)spremnost da se utvrdi odgovornost i učinjeni propusti dovoljno govori o spremnosti da se nasilju prema ženama stane na put.

Odnedavno imamo najnoviji Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, a osim njega ova oblast inkriminisana je i Krivičnim i Porodičnim zakonom. Postoje i Opšti i posebni protokoli za postupanje nadležnih institucija u slučajevima nasilja prema ženama. Gde onda dolazi do problema?

Naša regulativa je uslovno rečeno dobra, ali je potrebno da ona bude dosledno sprovedena i u praksi. Suština sprečavanja i suzbijanja nasilja prema ženama je da sve institucije deluju blagovremeno i koordinisano. Te institucije su: policija, tužilaštva, centri za socijalni rad, zdravstvene i obrazovne ustanove.

"Prvi korak u rešavanju ovog problema bi trebalo da bude razumevanje i verovanje u iskaz žene i njeno iskustvo preživljenog nasilja".

Žena koja je ubijena u petak je dva dana pre prijavila supruga za nasilje, ali policajac koji je dobio prijavu nije izrekao hitnu meru udaljenja iz kuće.

Kada proceni da postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici nadležni policijski službenik može izreći hitnu meru. O izricanju ovakve mere nadležni policijski službenik odmah obaveštava nadležnog javnog tužioca koji utvrđuje osnovanost policijske procene i ukoliko ima osnova podnosi sudu predlog da se hitna mera produži. Sud o ovom predlogu odlučuju u roku od 24 časa bez zakazivanja ročišta i može ovaj predlog prihvatiti ili odbaciti. Mere traju 48 sati od uručenja naređenja licu kome je hitna mera izrečena, a sud ih na predlog tužioca može produžiti na 30 dana. Ono što iz medijskih izveštaja možemo videti budi sumnju da je bilo propusta u radu policije (pre svega u proceni rizika, ako je procene rizika uopšte bilo) i da bi ova žena možda bila među nama da joj je na vreme pružena podrška i zaštita.

Radnice Centra za socijalni rad su po pisanju medija rekle ženi da će se sve rešiti za sat vremena, kad treba da bude održan sastanak koordinacione grupe. Međutim žena je ubijena za to vreme. Kako je po vašem mišljenju Centar trebalo da postupi?

Pitanja koja se ovde nameću, a na koja odgovor mogu dati samo institucije su: Da li je bila sprovedena procena rizika i da li je utvrđena neposredna opasnost od nasilja? Da li je prilikom procene rizika kao jedan od indikatora u obzir uzet i strah žrtve budući da je ona dvaput prijavljivala nasilje strahujući za sopstveni život? Ako je procena sprovedena, zašto nadležne institucije nisu prepoznale ovaj strah kao jedan od indikatora rizika neposredne opasnosti od nasilja i zašto ženi nije pružena blagovremena zaštita? Ako procena rizika nije sprovedena zašto nije?

Da li Vaša organizacija ima pouzdane informacije o ovim događajima? Da li postoje neke zvanične informacije kad su ovakvi slučajevi u pitanju, ili samo one iz medija?

U Srbiji nijedna institucija ne prikuplja, ne analizira i ne objavljuje podatke o femicidu (ubistvima žena samo zbog toga što su žene). Izveštaji Mreže Žene protiv nasilja i dalje predstavljaju jedini izvor informacija o rasprostranjenosti i razmerama ovog problema u porodično-partnerskom kontekstu. Mreža do podataka o ubistvima žena dolazi na osnovu medijskih izveštaja, tako da mi uvek naglašavamo da se radi o najmanjem broju ubijenih žena imajući u vidu da je moguće da nisu svi slučajevi dospeli u medije, kao i to da nemamo informaciju o tome koliko žena godišnje umre od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja.

Šta bi trebalo prvo da se promeni u odnosu institucija prema ovakvim slučajevima?

Čini mi se da je najpotrebnije da se veruje ženi kada prijavljuje nasilje, da se svaka prijava nasilja razmotri ozbiljno i podrobno, da se nasilnik zaustavi i kazni, a žrtvi istovremeno pruži podrška i pomoć. Važno je da se postojeća zakonska regulativa dosledno primenjuje i da institucije koordinisano i blagovremeno deluju u svakom pojedinačnom slučaju nasilja. Takođe, potrebno je da se utvrdi gde su učinjeni propusti u zaštiti života ubijenih žena, da se kazne oni koji su propuste činili i da se spreči da i druge žene budu ubijene.

Gde su žene u Srbiji bezbedne od nasilnika ako ne u institucijama koje su za to predodređene?

Tamo gde se zakon primenjuje i gde nadležni preuzimaju odgovornost za sopstveni posao.

Još na VICE.com:

Komentari o ubistvu žena u Srbiji nam pokazuju kakve porodične vrednosti negujemo

"Država ženama ne veruje": Protest protiv nasilja nad ženama

Hajde da malo pričamo o odgovornosti države za haos na stadionima