Quantcast

Odlazak u Arhiv Jugoslovenske Kinoteke je odlazak u paralelnu dimenziju

PisaoSara RadojkovićfotografijeVladimir Živojinović

Sledeći film čija će restaurirana kopija biti prikazana u Srbiji ali i na ovogodišnjem Berlinalu je film „Kad budem mrtav i beo“, Živojina Pavlovića.

Vip Kinoteka – projekat digitalne restauracije srpske filmske baštine svoj prvi korak napravio je decembarskom projekcijom filma „Ko to tamo peva“, Slobodana Šijana. Tom prilikom Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske Kinoteke objasnio je da će se u okviru ovog projekta digitalizovati i restaurirati prvih deset, sa liste od sto, filmova koji su dobili status kulturnog dobra.

Sledeći film čija će restaurirana kopija biti prikazana u Srbiji ali i na ovogodišnjem Berlinalu je film „Kad budem mrtav i beo“, Živojina Pavlovića. Tom prilikom Arhiv Jugslovenske Kinoteke ljubazno je otvorio vrata ekipi VICE Srbija kako bismo ispratili nimalo jednostavan put filma od trake do digitalnog formata zahvaljujući kome će magija ovih filmova biti dostupna i gledaocima već uveliko naviknutim na 3D tehnologije.

Iako film važi za najmlađu od sedam umetnosti, način proizvodnje i produkcije filma se toliko promenio za tako kratko vreme, da je odlazak u Arhiv Jugoslovenske Kinoteke delovao kao odlazak u paralelnu dimenziju – tamo gde se na (meni barem) nedokučivim spravama čuvaju jedini filmski zapisi iz prošlosti.

Fotografija: Vladimir Živojinović

Arhiv Jugoslovenske Kinoteke nalazi se u nekadašnjem studijskom kompleksu Avala filma čije ime budi razne asocijacije. Nakon nekoliko skretanja i provlačenja uskim ulicama zapuštenog kompleksa promenjene namene, dolazi se do zdanja Arhiva koje po uređenosti odudara od okoline.

Prva stanica - skladište

Fotografija: Vladimir Živojinović

U samoj zgradi arhiva dočekuje nas njen, rekla bih najmlađi ali jako srdačan radnik. On nas sprovodi hodnicima i objašnjava nam sve moguće sisteme skladištenja filma.

Fotografija: Vladimir Živojinović

Organizacija skladišta zavisi od tipova trake koje se čuvaju, kao i vrednosti materijala na samoj traci. Negativi se čuvaju odvojeno od pozitiva i kopija u upotrebi.

Bilo da je se radi o jako zapaljivim nitratnim trakama ili mlađim filmovima u boji, kompleksni hemijski slojevi na njima zahtevaju i poseban atmosferski tretman. Zbog toga su sve prostorije povezane kompleksim klimatskim sistemom, a postoje i prostorije za aklimatizaciju filma pre nego što krene u dalju pripremu za projekciju.

Jako važan detalj predstavlja i karton u svakoj kutiji od rolni filma koji je zapis putovanja filmske trake. On beleži sva njena kretanja ali i ocenu stanja trake od 1 do 5, gde se jedinica daje za najbolji kvalitet.

Fotografija: Vladimir Živojinović

Pregled i reparacija trake pred digitalizaciju

Odabrana traka ide zatim u ruke reparatorima - majstorima i majstoricama koji su ponekad jedina nada nekog filma da ne iščezne zauvek. Spremiti film za skeniranje, mnogim trakama znače poslednju šansu za prenos zapisa koje nose na sebi.

Reparatori prvo vrše identifikaciju trake i utvrđuju zatečeno stanje u odnosu na zapis iz tehničkog kartona koji dopunjuju svojom procenom pregledanog materijala.

fotografija: Vladimir Živojinović

Posao reparatora je da filmski materijal osposobi da fizički može da prođe skener digitalizacije. Ako je traka iz bilo kog razloga oštećena, a problem može predstavljati i najmanje okrznuta perforacija, reparator hirurški precizno dorađuje traku tako da je dodatno ne poremeti.

Ovi majstori i majstorice koji se uzdaju u preciznost u milimetar. Nekada su se za to oslanjali na sigurnu ruku a danas im pomažu prese i upotrebe finijih materijala kao što je kristalni selotejp.

Fotografija: Vladimir Živojinović

Nakon uspostavljanja „dijagnoze“ filmskog materijala i obeležavanja onih delova filma koji će kolege morati da poprave nakon skeniranja u obradi slike, traka se šalje na pranje i konačno na skeniranje. U zavisnosti od oštećenosti filma rad na reparaciji može trajati nedeljama.

Skeniranje

Spremna traka stiže do kraja svog puta, kada zapise koje nosi na sebi, predaje mašini za skeniranje.

Kako prolazimo iz prostorije u prostoriju tako mašine postaju sve modernije. Sve je više kablova koji povezuju skenere sa serverima i kompjuterima precizno kalibrisanih ekrana. Mašina za skeniranje je bučna i moćna, a kompjuter u njoj podešava parametre prema svakom tipu trake.

Rolna od, na primer, 300 metara ima nekih 12 do 24 hiljada frejmova, a ako ova mašina jedan frejm skenira između jedne i dve sekunde, shvatamo da i ona, iako među bržima na daljoj obradi materijala radi satima bez prestanka.

Fotografija: Vladimir Živojinović

Ukratko ove mašine, nakon detaljnog podešavanja paramtera, noćima prebacuju frejmove u megabajte i merne jedinice koje prepoznaje digitalno doba i savremeni programi za obradu slike.

Obrada slike

Digitalizacija je učinila mogućim da snimamo video zapise telefonima a u istoj spravici ih obrađujemo raznim filterima. Zamislite šta sve onda može da se uradi sa digitalizovanim arhivskim materijalom, kada na njemu rade stručnjaci za obradu slike.

Fotografija: Vladimir Živojinović

Međutim, upravo tu dolazimo do pitanja mere odnosno etike i estetike. Artefakti prošlosti se ne smeju falsifikovati niti menjati u nešto što nikad nisu bili. Postavlja se pitanje koliko ugađati savremenom gledaocu ili ići u drugu krajnost i raditi na filmu tek toliko da slika bude čitljiva. U svetu postoje čak i različite škole restauracije. Jedni tvrde da treba restaurirati samo jako oštećene delove do drugih koji ga toliko „isplastificiraju“ da posle na to veštački dodaju grejn tj. zrnastu strukturu slike.

Konačan rezultat

Fotografije sa specijalne projekcije: Miralem Čaušević

Ipak, jedno je sigurno. Uz veliku posvećenost ali i konsultacije sa preostalim živim autorima traži se savršena mera. Ona u kojoj će smucanja Džimija Barke po palankama Srbije i dalje biti u duhu crnotalasnog ulično blatnjavog realizma, ali čiji će kvalitet odgovarati i novom mladom gledaocu. Jedino će na taj način i mlađa publika oseti sjaj besmrtne replike: „Kad budem mrtav i beo, hteo bih svetiljka da budem“.

Fotografije sa specijalne projekcije: Miralem Čaušević

„Projekat Vip Kinoteka je izuzetno značajan jer je omogućio da veliki filmski naslovi nastave svoj život i posle pola veka, kako kod nas, tako i u inostranstvu“, rekao je Jugoslav Pantelić i dodao: „u prilog tome govori i činjenica da je film koji smo imali priliku večeras da pogledamo uvršten u program prestižnog filmskog festivala, Berlinale“.

Regularne projekcije filma „Kad budem mrtav i beo“, za domaću publiku biće organizovane 21. februara, u terminima od 19 i 21 čas, u Svečanoj sali Jugoslovenske kinoteke. Svi zainteresovani ulaznice će moći da preuzmu na blagajni Kinoteke od 16. februara u Uzun Mirkovoj 1. Broj mesta je ograničen, a maksimalan broj ulaznica, koji može da se preuzme, je dve po osobi.

JOŠ NA VICE.COM:

Šta dolazak stranih produkcija donosi, a šta oduzima srpskoj kinematografiji

Mila Turajlić: Moj film nije film o "drugoj Srbiji"

Glumac Milan Marić za VICE: Hod po ledu do međunarodne slave