Fotografije via Flickr: Stephan Ridgway
Obožavam dobre govore. Dodela nagrada kao što su Oskar ili Zlatni globus me ne zanimaju preterano, ali uvek u slast pogledam najbolje pobedničke govore i prepustim se ringišpilu emocija. Zasuzim kao da sam ja roditelj kome zahvaljuju, osetim posebnost trenutka, upijem svaku motivacionu poruku i pobednički nastavim sa svojim radnim danom.Kao pisac i dramaturg, jedva sam čekala da mi se ukaže prilika da napišem sebi ili nekome govor koji će da bude lep, zaokružen i jednako inspirišući. Onaj zbog kojeg će se ježiti koža na rukama. Međutim, prvi govor koji sam ikada napisala bio je pročitan na sahrani, a ja sam bila ona koja ga je čitala.Naime, pokojni deda je bio jako star i više od svega, bio je komunista. Zbog starosti odnosno činjenice da je preostalo malo ljudi koji će se pojaviti na sahrani, kao i zbog komunističkih uverenja shvatila sam da će sahrana biti nekako tužna i nedolična. Prazna kapela i kremacija bez ikakve obredne radnje mi je delovala poražavajuće. Opraštamo se od čoveka, završava se jedan život i šta, samo ćemo da stojimo uz „Internacionalu“ čekajući da neki čovek klikne na dugme za spuštanje sanduka? Nisam mogla to da dozvolim, rešila sam da napišem govor jer je to jedina stvar koja se neće kršiti sa njegovim uverenjima. Tada sam shvatila da je u pitanju znatno teži zadatak od pisanja govora koji ima neki drugi povod. (Osim obraćanja čelnika neke države nakon terorističkog napada i sličnog, naravno.)Ne piši o tome kako se ti osećaš
Pre pisanja govora naoružala sam se vinom i maramicama. Dala sam sebi celu noć i spremila sam se da pišem i brišem dok ne osetim da to što radim ima smisla. Prvo brisanje celog pasusa bilo je kada sam shvatila da pišem o tome kako se ja osećam. To je, saglasićemo se, potpuno irelevantna informacija. Prvo zato što je normalno da se osećaš kako se osećaš, zato što je i drugima tako, ali i zato što to tada, prosto nije važno. Tu ste da bi nečijem životu odali počast.Kada uhvatiš jedinstvenost osobe o kojoj pišeš sve postane lakše
Ko je bila osoba o kojoj pišeš? Kako će je pamtiti? Po čemu je bila jedinstvena? Šta bi o njoj rekli osobi koja je nije znala? Sva ova pitanja vam mogu biti od pomoći. Biće vam teško, ali setite se nekih od najlepših trenutaka koje stre proveli sa tom osobom. Zašto vam je tada bilo lepo? Šta je to nešto posebno što ste imali sa njom i ni sa jednom drugom osobom? Kada odgovorite na ova pitanja struktura samog govora će vam postati jasnija.Kao i svuda, izbegavajte opšta mestaPosebno je važna reč. Čvrsto verujem da je svaka osoba posebna. Čak i ako nije najbolja osoba na svetu, jedinstvena je. Ne počinjite govor sa bio je voljeni muž, žena, i slično. Moj deda nije bio previše vedra osoba, naprotiv. Zvali smo ga čika No, zato što je bio vraški antiprotivan. Svemu i uvek. Ali upravo je to ono po čemu je zaista bio jedinstven, zato sam svoj govor započela time što sam objasnila odakle taj nadimak dolazi.
Kao što se vidi, ne morate govoriti samo najlepše stvari. Prvo, to ne može biti istinito, nijedan čovek nije anđeo. Neka mana može biti povod da ispričate sve one najlepše stvari o osobi, bez kojih ni te vrline ne bi imale vrednost. Na primer, čika No je bio žešće nadrndan i naizgled hladan lik. Ali svako koga je znao, zna koliko je ljubavi imao u sebi. Samo je to pokazivao delima a ne ušećerenim rečima. Kada sam shvatila to dobila sam srž mog govora. Da, rekla sam da je bio namćorast, da je podvig bio nasmejati ga, ali sam onda objasnila zbog čega je to ono neprocenjivo vredno u vezi sa njim. Našla sam ono što svaka dobra drama, roman pa čak i govor na sahrani moraju da imaju – istinitost. Tačnost sa kojom se povezala svaka osoba koja ga je znala. Svi oni koji su osećali njegu antiprotivnost ali i njegovo nesebično davanje.Budite svesni ko govor čita i kome se govor čita
Govor koji pišete ne morate pročitati vi, može i neko drugi, kome bi to potencijalno „lakše“ palo. Budući da nemaju svi savršenu dikciju potrudite se da u pitanju budu kratke, jednostavne rečenice. Ukoliko govor čitate vi, vežbajte. Tako vas kost u grlu, suzne oči ili jecanje neće u potpunosti iznenaditi. Ali neke emocije sigurno hoće. Ne možete znati kakav je osećaj držati govor na sahrani dok to jednom zaista ne uradite. Zato imajte osećaj i za sebe i za one oko vas. Cela ta stvar nikome nije laka, neka vaš govor ne traje kao gladna godina. Pronađite meru njegovoj dužini i osećajte one kojima se obraćate.ZaključakU advertajzingu završna rečenica, ona koja treba da vas podstanke na akciju, zove se punch - line, odnosno udarna replika u mom slobodnom prevodu. Ovde nemam neki poseban savet, prosto nema veće „udarne replike“ od spuštanja kovčega u zemlju ili u krematorijum. Zato se ne opterećujte toliko velikim rečima, završnim efektima i monumentalnošću trenutka. Neka bude jednostavno i neka bude onako kako se osećate. Istinitost najčešće dolazi kada se oslobodimo nametnutih normi.JOŠ NA VICE.COM:Kako ljudi žale za umrlim prijateljima sa internetaDa li može da se preživi sahrana u SrbijiNada i bol mojih poseta sinu osuđenim na smrt
Reklame
Pre pisanja govora naoružala sam se vinom i maramicama. Dala sam sebi celu noć i spremila sam se da pišem i brišem dok ne osetim da to što radim ima smisla. Prvo brisanje celog pasusa bilo je kada sam shvatila da pišem o tome kako se ja osećam. To je, saglasićemo se, potpuno irelevantna informacija. Prvo zato što je normalno da se osećaš kako se osećaš, zato što je i drugima tako, ali i zato što to tada, prosto nije važno. Tu ste da bi nečijem životu odali počast.Kada uhvatiš jedinstvenost osobe o kojoj pišeš sve postane lakše
Ko je bila osoba o kojoj pišeš? Kako će je pamtiti? Po čemu je bila jedinstvena? Šta bi o njoj rekli osobi koja je nije znala? Sva ova pitanja vam mogu biti od pomoći. Biće vam teško, ali setite se nekih od najlepših trenutaka koje stre proveli sa tom osobom. Zašto vam je tada bilo lepo? Šta je to nešto posebno što ste imali sa njom i ni sa jednom drugom osobom? Kada odgovorite na ova pitanja struktura samog govora će vam postati jasnija.
Reklame
O pokojniku sve najlepše?
Kao što se vidi, ne morate govoriti samo najlepše stvari. Prvo, to ne može biti istinito, nijedan čovek nije anđeo. Neka mana može biti povod da ispričate sve one najlepše stvari o osobi, bez kojih ni te vrline ne bi imale vrednost. Na primer, čika No je bio žešće nadrndan i naizgled hladan lik. Ali svako koga je znao, zna koliko je ljubavi imao u sebi. Samo je to pokazivao delima a ne ušećerenim rečima. Kada sam shvatila to dobila sam srž mog govora. Da, rekla sam da je bio namćorast, da je podvig bio nasmejati ga, ali sam onda objasnila zbog čega je to ono neprocenjivo vredno u vezi sa njim. Našla sam ono što svaka dobra drama, roman pa čak i govor na sahrani moraju da imaju – istinitost. Tačnost sa kojom se povezala svaka osoba koja ga je znala. Svi oni koji su osećali njegu antiprotivnost ali i njegovo nesebično davanje.Budite svesni ko govor čita i kome se govor čita
Govor koji pišete ne morate pročitati vi, može i neko drugi, kome bi to potencijalno „lakše“ palo. Budući da nemaju svi savršenu dikciju potrudite se da u pitanju budu kratke, jednostavne rečenice. Ukoliko govor čitate vi, vežbajte. Tako vas kost u grlu, suzne oči ili jecanje neće u potpunosti iznenaditi. Ali neke emocije sigurno hoće. Ne možete znati kakav je osećaj držati govor na sahrani dok to jednom zaista ne uradite. Zato imajte osećaj i za sebe i za one oko vas. Cela ta stvar nikome nije laka, neka vaš govor ne traje kao gladna godina. Pronađite meru njegovoj dužini i osećajte one kojima se obraćate.
Reklame